„MORAŠ NAPRED, MAKAR ISPRED TEBE BILA I PROVALIJA“

Nema načina da se ova velika istina kaže, a da to ne zaboli čak i nas koji ni u najtežim životnim situacijama ne skidamo osmeh sa lica: deca bez roditeljskog staranja su ranjiva, krhka, sama, i, budimo iskreni, jedna od najranjivijih grupa ljudi u našoj zajednici.

Decu bez roditeljskog staranja zbrinjava sistem u domove i hraniteljske porodice. No, kada napune 18 godina, ili završe redovno školovanje, deca, koju još nekoliko koraka deli od odrastanja, ponovo ostaju sama, na ulici, nezbrinuta. Mnogi namerno ponavljaju razrede u školi, padaju godine na fakultetu, kako bi nekako izgurali status studenta do 26. godine, posle čega moraju napolje.

I šta dalje? Mladi koji napuštaju sistem socijalne zaštite uvek se pitaju “kome da se obratim?”.

Po izlasku iz sistema, bivši štićenici imaju finansijsku pomoć države godinu dana - dok se snađu i osamostale. Ta pomoć može da se ostvari i ako se mlada osoba zaposli, dok su je starije generacije mogle ostvarivati najduže dve godine, pod uslovom da se ne zaposle.

PODRŠKA

Džavid (28) je bio 20 godina u domu. Odmalena je sportista, a danas radi u jednoj firmi koja obrađuje reklamacije.

- Mladi koji napuštaju sistem socijalne zaštite uglavnom se drže zajedno. Mi smo s tom idejom i napravili „Moj krug”, organizaciju u kojoj mladi mogu da potraže pomoć od nas direktno - priča Džavid, koji je nakon svog uspešnog isplivavanja iz sistema i osamostaljivanja, kao i ostali nekadašnji štićenici sistema, osetio potrebu da pomogne nekim novim klincima.

Kako je odrastao bez roditelja, primere za ugled je tražio u svom okruženju.

- Imao sam uzora u ragbiju. Završio sam Visoku sportskozdravstvenu školu. Zaposlio se i nedavno sam dobio ugovor za stalno - pohvalio se mladić koji je 20 godina proveo u sistemu.

Kaže da je imao sreće da bude prijavljen na jednoj od gradskih opština Beograda, jer u Beogradu postoji mogućnost besplatnog stanovanja za mlade koji izlaze iz sistema, pod uslovom da redovno plaćaju komunalije i žive zdravim i uzornim načinom života. Inače, takav tip smeštaja, osim u Beogradu, postoji još i u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu. Džavid je imao pravo da konkuriše za stanovanje uz podršku na Čukarici ili u Zemun Polju. Na svojoj opštini, Čukarici, međutim, nije mogao da konkuriše zato što je, kako kaže, bio veliki red čekanja pre njega.

- Tada su mi rekli da postoji jedna organizacija koja pomaže deci koja izađu iz sistema. Nisam baš bio za to, ali sam razmišljao: „Bolje to nego da plaćam stan 200 evra”. Otišao sam i upoznao gospođu koja, ispostavilo se, poznaje momka koji mi je bio uzor. On mi je objasnio kako to otprilike izgleda jer je i sam prošao taj put. Izašao sam iz doma, nisam još bio završio fakultet, ostalo mi je nekih sedam, osam ispita, i diplomirao sam dok sam živeo u tom stanu - priča mladi ragbista.

Jovica Maksimović (34) iz Grocke živi van sistema od 2011. U ustanovama je proveo ukupno 25 godina. Majka ga je ostavila u porodilištu. Centar za socijalni rad ga je smestio u Zvečansku 7, u stacionar za bebe, odakle je premešten u Kulinu, gde je boravio do 1994. Iz Kuline je prešao u Sremčicu, iz Sremčice u Drinku.

- Završio sam školu, našao posao, osamostalio se. Živim u kući, radim i super mi je - priča mladić.

Kaže da mu je najteže bilo to što mu je trebalo vremena da se navikne na nov život i samostalnost, da se zaposli, da radi, da plaća račune, i da raspolaže novcem.

U KUĆI SU ME ČEKALI PRAZNI ZIDOVI

- Po izlasku iz doma, trebalo mi je dosta da se naviknem na nov život. U domu sam živeo s puno dece, s vaspitačima, a u kući su me dočekali prazni zidovi. Nisam imao s kim da pričam. Iz doma sam se vratio u svoju kuću, ali sam u njoj bio sam. U domu smo bili zajedno i delili dobro i zlo, a kad si sam, nemaš s kim da deliš - kaže Jovica.

Nema suprugu i decu, ali kada razmišlja o tome kakav će biti roditelj, kaže da gleda da „ima uslove“.

- To je najbitnije - da mi dete ne završi u domu kao ja, to ne bih dozvolio - ističe mladić.

Odrasla lica koja ne mogu da žive samostalno smeštaju se po izlasku iz dečjih domova ili hraniteljskih porodica u domove za odrasla lica, a kako kaže Jovica, postoje i mali porodični domovi, gde živi po nekoliko štićenika sa vaspitačem.

- Poznajem nekolicinu koji su bili sa mnom u domu, i koji su posle smešteni u dom za odrasla lica. Oni kao da ne postoje. Takav je dom u Kulini, gde je smešten moj brat. On je bolestan, u kolicima je. Bolje da država brine, tamo ima negu 100 posto, konstantan nadzor - kaže Jovica, koji zbog posla i obaveza ne bi mogao da brine o bratu, ali ni da plaća negovatelja.

SVAŠTA SE PRIČALO O MENI

Od svih učesnika diskusije, Novica Simanić (31) se, silom prilika, najranije osamostalio.

- Ljudi se naviknu da dišu na nos, ali kad neko dođe i zapuši vam nos, vi morate da naučite da dišete na usta. To je osećaj kad se napusti ustanova - priča mladić pun tetovaža i neverovatnih životnih iskustava.

Novica je bio na ulici. Nije imao kome da se obrati.

- Spavao sam po parkovima, po autobusima, švercovao se u osamnaestici... Ljudi su mislili da se drogiram. Svi moji drugari koji su išli sa mnom u školu, viđali su me po autobusima. Svašta se pričalo o meni - kaže Novica.

Nije imao posla, ni novac da plati kiriju, tako da se snalazio kako je mogao. Kako kaže, imao je pravo na novčanu pomoć od države u trajanju od dve godine, ali nije mogao to pravo da ostvari jer nije imao lična dokumenta.

- Kad sam izašao iz doma, automatski su me odjavili sa te adrese prebivališta, i nisam imao gde da se prijavim. Pitao sam drugara jednog, drugog, trećeg... Njihovi roditelji to nisu dozvolili. Govorili su: „On je bivši domac, doći će policija da ga traži, ne treba nam to...” - priča mladić

koji je od treće godine bio u sistemu.

Sa 25 godina, prvi put je izvadio ličnu kartu.

- Pošto nisam mogao da se zaposlim, počeo sam da radim nešto ilegalno, pa sam bio uhapšen, u zatvoru sam proveo dve godine. Bio sam ljut na samog sebe što sam krenuo linijom manjeg otpora. Po izlasku iz zatvora, počeo sam da radim i na kraju sam otvorio svoju berbernicu, svoj frizerski salon - kaže Novica za „Blic” i dodaje da ga je prošla godina umalo uništila.

Zbog pandemije korona virusa, morao je da zatvori salon.

- Radim vikendom u jednoj berbernici, bravarijom se bavim, radnim danima u brokerskoj kompaniji, a šišam i brijem u slobodno vreme. Bio sam i u inostranstvu, u Slovačkoj... priča uporni mladić.

BILA SAM BAŠ, BAŠ SAMA

Jasmina Đoković (31) iz Umčara je u sistemu provela 12 godina. Najpre joj je umrla majka, zatim maćeha, pa otac, posle čega su deca raspoređena u hraniteljske porodice.

Iz prve porodice, u koju je bila smeštena sa mlađim sestrama, tražila je premeštaj zbog maltretiranja i omalovažavanja. Premeštena je u Suboticu, kod hranitelja koji su joj pružili svu potrebnu podršku i o kojima govori sa ogromnom ljubavlju.

- Hranitelji su me izdržavali sve vreme dok sam studirala. Prvo sam završila trogodišnju školu, pa četvrti stepen, pa fakultet. U svemu su me podržavali i srećna sam što sam ih imala - kaže.

Kad se po izlasku iz sistema i završetku studija našla na još jednoj prekretnici, kaže da je osećala sramotu i samoću.

- Bila sam baš, baš sama. Imam starijeg brata i četiri sestre, ali sam izgubila kontakt dok sam bila u Subotici. Mlađe sestre su mi bile u hraniteljskoj porodici, svako je bio na svojoj strani. I šta se desi? - dobijem taj stan. Snalazim se, i gledam da to para što imam što bolje rasporedim - priča Jasmina.

U pokušaju da novac rastegne tako da joj što duže traje, Jasmina je jednog dana kupila neku jeftinu hranu i otrovala se. Kaže da joj je to jedna od najtežih životnih scena.

- Bila sam jako, jako loše. Nit znam kome da se okrenem, nit smem da siđem iz svoje zgrade... Ne znam kako sam preživela. Tako težak momenat. Imam telefon, a ne znam ni koga da zovem. Ja sam došla na Čukaricu, ne poznajem dobro Beograd; stvarno nikog nisam znala. Mogla sam da pozovem starateljicu iz Subotice, ali šta ona može da uradi iz Subotice? Ne može da dođe. Može da me posavetuje koji lek da uzmem i to je sve, i tako je i bilo, ali nisam mogla da odem do apoteke. Samo što sam stigla te prve nedelje... - priča Jasmina potresnu priču.

Zbog užasnog osećanja samoće, postala je deo udruženja „Moj krug“.

- Zato podržavam mlade koji napuštaju ovaj sistem i drago mi je što oni znaju da smo mi tu kao neko ko razume tačno kroz šta prolaze - priča mlada žena, čiji je moto „Ti možeš sve“.

Za ove mlade ljude, koji jedni drugima završavaju rečenice i, čini se, dele misli, postoji samo jedan put: napred.

- Možeš samo napred, makar ispred tebe bila i provalija, ali moraš napred. Jer, nazad ne možeš, a i nazad je provalija govori Jasmina.

IMALA SAM SREĆE U SVOJ TOJ NESREĆI

Trenutak osamostaljivanja joj je, kako kaže, bio najteži, ne zato što se boji života - odavno se nije bojala života - nego zbog neizvesne budućnosti, i najteže joj je bilo naći posao.

- Kad sam došla u Beograd, u vreme poplava 2014, radila sam na jednom splavu kao čistačica, išla sam na dodatnu edukaciju i učila da radim na računaru, spavala sam četiri sata dnevno i to mi je bilo teško. Pozvana sam da gostujem u Jutarnjem programu, a posle tog gostovanja, pozvala me je urednica Beogradske hronike, i pitala da napravi intervju sa mnom - govori Jasmina o događaju koji je promenio tok njenog života.

Trebalo je da priča o svom životu, ali pitali su je i o njenom privatnom životu u biološkoj porodici, a taj snimak je pogledao jedan čovek čije ime Jasmina želi da pomene.

- Jedan humani, veliki čovek je tu emisiju pogledao i pružio mi ruku - evo ti, evo ti šanse, probaj - ponudio mi je posao. To je bio tadašnji, a i sadašnji generalni direktor „Srbija šuma”, gospodin Igor Braunović, plemenit i human čovek, za koga sam kasnije čula da je pomagao i drugima - kaže Jasmina.

Kako kaže, opravdala je to poverenje i tu pruženu ruku, i sada je deo kolektiva „Srbija šuma“.

- Imala sam sreće u svoj toj nesreći. Otkad sam dobila taj posao za stalno, moj pogled na život i svet se promenio, još više sam se uzdigla, imam vremena da radim ono što volim. On je meni pružio ruku tada, a sada ja imam priliku da svoju ruku pružim nekome ko je u toj situaciji - priča mlada žena puna optimizma i energije.

Kako kaže, podrška je jedan lanac, a da se njoj nije dala ta prilika, ko zna gde bi sad bila.

- Ne verujem da bih bila ovako srećna. Jednu veliku zahvalnost njemu dugujem.

SAPLIĆEMO SE O PROBLEME

Jasmina kaže da na životnom putu mladih iz sistema ka osamostaljivanju postoji čitav splet zamki i problema.

- Ne možeš da iznajmiš stan ako nemaš para. Ne možeš da dobiješ posao ako nemaš znanje. Jovici fali da zna engleski, on bi možda sad imao bolju platu, bolju poziciju. Jedan problem je lako rešiti, ali kad imate puno problema, kao mi, stalno se saplićete. Ja sam završila fakultet, stabilna sam, imam dobar posao za stalno, ali nemam stan, sad mi je to problem. Kako, kad nemam stan, da zasnujem porodicu? Kako da se razvija naše udruženje? - priča Jasmina i ističe značaj jačanja svakog od članova kruga kako bi ojačali i svoje udruženje, „Moj krug”.

Jasmina kaže da je u životu bila ljuta na sve, ali je danas srećna, ispunjena, puna samopouzdanja i vere u sebe.

- Danas sam jedva našla crn komad garderobe da obučem, a nekad mi je ceo ormar bio crn. Bila sam ljuta na sve, od biološke porodice, preko sistema, do okoline, svi su mi bili krivi. Ali uzela sam život u svoje ruke, i ja idem dalje - zaključuje ova hrabra mlada žena.

MENI MAMA NEĆE SKUVATI RUČAK

Ilijana Kladar (26) radi kao specijalista za zarade i nagrađivanje zaposlenih u jednoj kompaniji. U sistemu socijalne zaštite provela je 20 godina u Dečijem selu u Sremskoj Kamenici. I ona je koristila stan u Beogradu na prvoj godini studija, ali po isteku te godine, na stan više nije imala pravo. Nastavila je da studira, ali je odlučila da počne da radi i da finansira sama sebe.

Odrasla je sa sestrom u podsticajnom okruženju, sa vaspitačima koji su štićenike odmalena motivisali. Vaspitači su ih učili da će čak i mladi ljudi koji izlaze iz porodice imati potrebe da se osamostale.

- Njima će možda nekad mama skuvati ručak, ali meni neće - rekla je Ilijana.

Rano je shvatila da nema ko da se bori za nju, ali čak i da ima ko, nije to poenta.

Ilijana smatra da je za osvešćivanje ovog problema u javnosti, a i osnaživanje mladih ljudi koji napuštaju sistem, dragocena vidljivost, i da je važno što se krenulo sa edukovanjem javnosti.

- Jako puno ljudi može da čuje za naše probleme, da ponudi nešto, da ponudi posao, da bude nekome prijatelj. Vi znate mnogo više nego što ste znali kada ste ušli u ovu salu, mnogo ste svesniji nekih stvari, i vi sami sad možete da zaključite šta je to što bi moglo biti bolje, pomislićete: „Šta je to u čemu ja mogu da učestvujem? Koje mogućnosti mogu da pružim?”

Ilijana kaže da svoj posao nije izabrala, nego je on izabrao nju.

- Želela sam da budem ugostitelj, ali pošto sam studirala socijalni rad, u jednom momentu sam dobila priliku da odem u jednu agenciju za zapošljavanje i da overavam ugovore kao administrativni pomoćnik. Dali su mi plaćenu praksu šest meseci. Međutim, posle dva i po meseca dobila sam ogromnog klijenta sa preko 350 zaposlenih, rekli su mi: „Mi verujemo da ti ovo možeš”, iako nisam imala apsolutno nikakvo iskustvo - kaže ona.