MIHAJLO PANTIĆ Nikad nije bilo da nekako nije bilo

Čovek je, kako to volim da kažem mojim studentima, komoda sa više ladica, iz jedne iskače zver nagona, iz druge božanski duh kreacije, iz treće ne znam šta, i tako redom - kaže pisac Mihajlo Pantić.

Usedmici za nama pred čitaocima se našla njegova nova knjiga „Priče o piscima“u kojoj su junaci Ivo Andrić i Miroslav Krleža, Stanislav Vinaver i Branko Ćopić, Danilo Nikolić i Aleksandar Tišma, Dragoslav Mihailović i Borislav Pekić, Radomir Konstantinović i Živojin Pavlović, Milorad Pavić i Svetlana Velmar-janković,

Duško Trifunović i Dušan Kovačević, Dobrilo Nenadić i Jovica

Aćin, Radovan

Beli Marković i Miodrag Perišić, David Albahari i Raša Livada, Vojislav Despotov i Svetislav Basara i mnogi drugi među kojima i Isak Baševis Singer i Horhe Luis Borhes. Veliki broj njih je poznavao, učestvovao sa njima u ovdašnjem književnom životu, te je i iz tog ugla sazdao ovu sočnu, nesvakidašnju istoriju savremene književnosti i književnog života. Knjiga sadrži 39 priča koje obuhvataju veliki raspon od upečatljivih događaja i autentičnih epizoda književnih zbivanja, preko sugestivnih i duhovitih anegdota iz literarnog i društvenog života iz kojih se vidi i prepoznaje jedno vreme, do produbljenih uvida u odnos književnosti i stvarnosti, društva i politike. A ako bi knjigu trebalo opisati u dve reči, bilo bi to provokativno svedočanstvo.

Na početku razgovora, upitan sa kojim dominantnim osećanjem ili razmišljanjem je pisao pomenutu knjigu, a sa kojim uzeo u ruke prvi primerak, kaže:

- To je jedna od onih knjiga koje se napišu „same od sebe”, jer je, gotovo neosetno, nastajala ne godinama, nego decenijama, raznim povodima...

DANAŠNJA KNJIŽEVNOST JE I DUŽNA I OBAVEZNA TRADICIJI. U NJOJ SU NAŠA MERILA VREDNOSTI I NAŠI UZORI

A to će reći?

- Ponekad iz krajnje lične potrebe da nešto zabeležim, ponekad na spošljašnji podsticaj, tako da su se dominantna osećanja menjala od prilike do prilike, u zavisnosti od toga kako i kada je nastajao neki tekst. Za sve to dugo vreme naslušao sam se mnogih priča, još više sam ih pročitao, u nekima sam bio učesnik, neke sam smislio kao odgovor na mogućnost da se sa piscem sretnem posredstvom čitanja onoga što je napisao, ako već nisam imao priliku da ga upoznam. Jer čitanje neke knjige je za mene neminovno sklapanje prijateljstva sa njenim autorom. A kada se pasionirano vežete za dela nekog od njih, recimo Andrića, Singera, Pekića... slobodno po sopstvenoj volji bljeno vreme”. Ne znam da je li uludo gubljenje vremena na listi smrtnih grehova, ali na mojoj svakako jeste. Nije geslo „carpe diem” slučajno izmišljeno.

Knjiga sadrži ukupno 39 priča, svaka od njih mogla bi biti predmet posebnog razgovora; no, koje su, na primer, ključne reči za Krležu, Pekića, Pavića, Borhesa...

– Svako od nas je priča za nastavite taj niz, možete reći da ste se s tim piscem na neki poseban način sprijateljili. Jer je prijateljstvo, kao i ljubav, vid posvećenog vremena, i misli koje to vreme ispunjavaju. A kada sam je uzeo u ruke, uvek se, ma koliko knjiga da ste napisali, a ja sam ih napisao ne znam koliko, ponovi osećaj da je ipak vredelo, uprkos svemu, da nisam uzalud protraćio svoje dane. Jedna od mojih esejističkih knjiga ima upravo takav naslov: „Neizgu

ČITANJE NEKE KNJIGE JE ZA MENE NEMINOVNO SKLAPANJE PRIJATELJSTVA SA NJENIM AUTOROM

sebe, svejedno je da li je ili nije pisac. I svi smo posebni na neki svoj, neponovljiv način. Pišući te priče nisam činio ništa drugo nego pokušavao da opišem, onoliko koliko umem, i onoliko koliko je to moguće, neponovljivost ili specifičnost svakog od tih spontano, po sili življenja, odabranih pisaca. Počev od onih uz čije sam knjige rastao, tek kasnije imajući sreću da upoznam nekog od njih, na primer Branka Ćopića, preko onih čijim sam se knjigama divio, recimo Jovana Hristića ili Borhesa, do onih sa kojima sam delio isto vreme i bio im sagovornik ili prijatelj. Niko od nas ne može stati u jednu reč, pogotovo na nju nije moguće svesti nečije delo. Čovek je, kako to volim da kažem mojim studentima, komoda sa više ladica, iz jedne iskače zver nagona, iz druge božanski duh kreacije, iz treće ne znam šta, i tako redom.

Priče su često sazdane od prizora i događaja iz stvarnog života, možemo li izdvojiti neki ili neke?

– Izdvojio bih sve, jer da nisu bili vredni zapisivanja, ne bi ni bili izdvojeni. Ali, dobro... Recimo, sećam se jedinog dužeg razgovora sa Pekićem za koji mogu reći da me je u izvesnoj meri odredio. Pa putovanja sa Živojinom Pavlovićem u Suboticu gde ga je jedan sagovornik stalno mešao sa Miloradom Pavićem, pa puta u Podgoricu sa Vojom Despotovim ili u Sarajevo sa Radomirom Konstantinovićem. A ima i nekih koje nisam opisao, a odlično ih pamtim. Recimo, u nekoliko navrata sam se upoznavao sa Desankom Maksimović i svaki novi put ona me je pitala: „A čiji ti, sine, ono beše?”, sve do njenog poslednjeg intervjua koji sam s njom napravio za Televiziju Beograd neki mesec pre njenog odlaska, kada me je konačno oslovila po imenu i poklonila mi autograf svoje pesme „Zemlja jesmo”...

Knjiga je u dobroj meri i vaša lična istorija savremene književnosti i književnog života. Da li sadašnjost književnosti zavidi na svojoj istoriji ili ju je potisnula?

– Svejedno da li afirmiše ili ignoriše svoju tradiciju, a ovo prvo je na sreću češće, mada sam ponekad pokušavao da čitam knjige iz kojih se jasno vidi da njihovi pisci, kao u onom starom vicu, nisu ništa pročitali, dovoljno im je što pišu, današnja književnost je i dužna i obavezna tradiciji. U njoj su naša merila vrednosti i naši uzori. Da njih nije bilo, ko zna kako bismo i da li bismo uopšte nešto pisali, a kad bi se tako što i po unutarnjoj potrebi ipak zalomilo, siguran sam da ne bi ličilo ni na šta. Uostalom, jezik podsvesno pamti, mimo naše volje. Preci su nam potrebni i da bismo imali s kim da se dozivamo i da se nekome od njih, metaforično rečeno, „popnemo na ramena”, te tako produžimo niz, jer mi smo samo jedna karika u tom beskonačnom lancu...

Odeljenje jezika i književnosti SANU predložilo vas je za članstvo u toj instituciji. Šta to za vas znači?

– Već samu kandidaturu smatram priznanjem. Zahvaljujem svima koji su me predložili, i pozivam se na reči meni dragog Dejana Mijača, izgovorene istim povodom: „Neka bude kako bude”. Jer nikada nije bilo da nekako nije bilo... 

Ne znam da je li uludo gubljenje vremena na listi smrtnih grehova, ali na mojoj svakako jeste