PECA POPOVIĆ OČI BOJE LEŠNIKA

TAKVE OČI SU TAJNA SVE DOK NA NJIH NE PADNE SUNČEVA SVETLOST, A ZATIM SE PRETVORE U ZLATO...

... Da me ubijete, godinama sam verovao da su oni stihovi iz nezaboravne pesme Vana Morisona „Browneyed girl“(Smeh i trčanje/ Preskakanje i skakanje/u maglovitoj jutarnjoj magli sa/ Našim srcima što kucaju, i ti/ Smeđooka, devojko...) adresovani Veri Nikolić. Zašto?!

Pesma je objavljena u vreme kada je cura iz Ćuprije kao budimpeštanska evropska šampionka na 800 metara, usred Londona ne samo nadmašila veliku britansku nadu Lilijan Bojd, već postavila svetski rekord (2:00,5). „Čudo od deteta“odmah dobi zapažen prostor u tamošnjoj štampi. „Dejli telegraf” je raspevano zaključio: „Pobednik je bila jugoslovenska devojka očiju boje lešnika. Vera Nikolić, već evropska prvakinja, a sada i svetska rekorderka pokazala je kako je sve to lako, plešući u oduševljenju na stazi dva minuta posle svoje epske trke”.

Irskom bardu nije bila strana mudrost „trčanje te nauči da si sposoban za mnogo više nego što si ikada zamišljao“, a pošto je u to vreme živeo sa jednom Riječankom mogao se uveriti u njenu radost zbog zemljakinjinog trijumfa. Na kraju, kao inadžija svoje vrste, zašto da ne napiše pesmu u kojoj nisu najvažnije samo „plave oči“. Vlasnica tih očiju zauvek je sišla sa životne staze baš u danu kada su Marinine zlatne košarkašice ponovo ukrasile beogradski „balkon slavlja“. Malobrojni znaju da je prvi balkon zajedničke radosti proradio u Ćupriji jula 1968. upravo posle Verinog londonskog podviga.

Jugoslovenska atletika u svojoj istoriji imala je svetskih juniorskih, evropskih, naravno i balkanskih, ali samo jednog seniorskog svetskog rekordera. Taj uspeh ostvarila je Vera Nikolić, prvi i najveći biser ćuprijske trkačke škole. Najbolja učenica atletskog trenera, inače profesora geografije Aleksandra Petrovića. Šampionku sudbina nije mazila. Prošla je surov krug od siromašnog devojčeta iz sela Grabovica kod Despotovca do svetskog rekorda; od bruke u Meksiku do ponovne zlatne medalje; od atletske penzionerke u dvadeset šestoj godini i činovnice u zagrebačkoj opštini Dubrava do napuštanja Hrvatske u danima raspada Jugoslavije; stvaranja dobrog atletskog kolektiva u Kruševcu trenirajući pionire u klubu bez atletske staze do kobnog moždanog udara.

Priča počinje ranih šezdesetih. Devojče sa kikama pobedilo je na školskom krosu u Ćupriji. Atletskom stručnjaku Aleksandru Petroviću taj lak korak nije ostao neprimećen i predložio je 13-godišnjakinji zajednički rad. Valjalo je mladost žrtvovati sportu. Baš sve: prvu ljubav, lepe haljine, igranke, pozorište, bioskop, knjige. Zauzvrat moralo se trčati, raditi sa tegovima, skakati, takmičiti se, drhtati, radovati i patiti. Neko je izračunao da je do prve zlatne evropske medalje treniranjem pretrčala dva puta oko Zemljinog polutara. Sa 16 godina je postala reprezentativka, pa čak i prvakinja Balkana. Posle velikih trijumfa u Budimpešti i Londonu, te 1968. je očekivana zlatna medalja na Olimpijadi u Meksiku. Neukusan pritisak javnosti bio je preveliki teret za devojku. Nedeljama je pila pilule za san. I pukla je. Kad je u polufinalu odustala prekršivši pravilo „Trči kad možeš, hodaj ako moraš, puzi ako moraš, samo nikada ne odustaj“svi su bili razočarani. Ona je najzad osetila mir u sebi. Način kako je prihvaćeno njeno odustajanje bio je nemilosrdan. I tako karakterističan za naše poimanje sporta. Zvezda bačena u blato - obavezna mera za svakog balkanskog asa posle prvog neuspeha. Za nekoliko dana ostarila je nekoliko godina i nikom nije rekla da je u Meksiku za nedelju dana izgubila sedam kilograma. Bila je spremna da zauvek napusti atletsku stazu.

Jedan susret je ipak sve izmenio. Po povratku u zemlju Tito je primio učesnike Olimpijade. U gužvi predsednik je zapitao: „Gde je Vera?“Prišla je crvena u licu sa osećajem krivice. „Glavu gore, Vera! Svi drugi su više krivi. Biće još prilika da čujemo našu himnu kada ti budeš trčala.“Te reči su značile više od bilo kog odlikovanja. Osetila je da nisu svi izgubili veru u nju i sa novim žarom vratila se na stazu. „Uspeh nije rezultat spontanog sagorevanja. Morate se zapaliti.“Godinu kasnije osvaja bronzu u Atini, a na sledećem Evropskom prvenstvu u Helsinkiju zlato. I... ponovo smo slušali „Hej Sloveni“. Šampion zna kada valja otići. Vera se povukla sa saznanjem da se o njenim neuspesima uvek više pisalo nego o rekordima. Isuviše je tiho otišla „zlatna Vera“veća od svih najvećih. Svoje ime je neizbrisivim slovima upisala u bibliju atletskih besmrtnika. Ponikla je na gradskom stadionu sa stazom od tvrde šljake. Svakodnevno je trčala po keju na obali Morave. Imala je par patika i sprinterice. Jedan petogodišnji deran je često to zadivljen pratio. Kada je vlasnica srećnog broja 44 razgalila svet svojim podvigom, na dočeku u Ćupriji taj je deran sa ujakom bio deo gužve ispred prvog „balkona slavlja“. Život je hteo da on izraste u čuvenog kardiologa i svom idolu na srcu ugradi dva stenta. Tako su postali prijatelji. Ovog januara pukla joj je aneurizma u mozgu. Reanimirana i operisana na Neurohirurškoj KCS, ali ostala u indukovanoj komi do prošlog ponedeljka. Prijatelj je mogao samo da se svakodnevno raspituje i gaji nadu.

Na kraju je po beogradskom žaropeku ispratio te oči boje lešnika do Aleje zaslužnih građana. 

Jugoslovenska atletika u svojoj istoriji imala je svetskih juniorskih, evropskih, naravno i balkanskih, ali samo jednog seniorskog svetskog rekordera. Taj uspeh ostvarila je Vera Nikolić