Uzalud moćni pojedinci kad nemaju TIM
Belgija ponovo pala na velikom testu i treći put na poslednja četiri velika takmičenja završila učešće u četvrtfinalu.
Može da se priča o odsustvu šampionskog gena, o povredama koje nisu mazile Belgijance na aktuelnom Evru, o tome da je Roberto Mančini jednostavno bolji trener od imenjaka mu Martineza i da je uništio njegovu selekciju konstatno visokim presingom.
I zato reči selektora Belgije izrečene pre prvenstva, da ova generacija zaslužuje odličije i podvig o kojem će se pričati decenijama stoje na klimavim nogama. Poslednjih godina konstatno je svrstavana među selekcije sa najmoćnijim igračkim kadrom, ali pehare na velikim takmičenjima ne podižu spiskovi fudbalera, već ljudi od krvi i mesa koji izađu na teren kada je najteže i pobede. Tako se postaje šampion – što ono reče Nebojša Glogovac u kultnom filmu „Nebeska udica“.
Kada je bilo najbitnije Belgijanci su se uglavnom gušili u prevelikim zalogajima. Počev od Svetskog prvenstva 2014. nisu uspeli da se oporave od gola Gonzala Iguaina iz osmog minuta, preko Evra 2016. i apsolutno neočekivane eliminacije od Velsa. Treće mesto na Mundijalu u Rusiji je predstavljao iskorak, nedovoljan da generacija De Brujnea, Lukakua, Azara bude zapamćena kao pobednička, a ovogodišnji Evro ju je samo udaljio od tog cilja i na neki način obesmislio dugo čuvano prvo mesto FIFA rangliste.
Jer, ponovo, kakva je korist od dominacije na papiru i ko će se za desetak godina sećati da je Belgija bila najbolje rangirana selkcija za vreme Evropskog šampionata rasutog po Starom kontinentu. Pamtiće se jedino šampion.
Velika takmičenja ne osvajaju uvek najkvalitetnije ekipe. Ima nešto i u balansu. Onom koji od starta prvenstva demonstriraju Italijani. „Crveni đavoli“takvu vrstu ravnoteže jednostavno ne poseduju – ove godine možda je još manje prisutna u odnosu na prethodne.
MALTENE ISTA EKIPA
Nije mnogo toga urađeno u pogledu podmlađivanja ekipe, pa su Belgijanci u misiju pokoravanja Starog kontinenta krenuli sa timom prosečne starosti preko 29 godina, dakle drugim na listi najiskusnijih. Situaciju ćemo secirati na primeru odbrane. Pre pet godina, na prošlom Evru su se pojavili sa petoricom štopera – Janom Vertongenom (tada 29 godina), Tobijem Aldervereldom (27 godina), Tomasom Vermalenom (30 godina), Džejsonom Denajerom (21 godina) i
Velike turnire ne osvajaju uvek najkvalitetnije ekipe, ima nešto i u balansu
Kristijanom Kabaseleom (25 godina).
Na ovo takmičenje Belgija je ponovo došla sa pet centralnih defanzivaca. Ekipa maltene ista, uz izostanak Kabaselea kojeg je zamenio Dedrik Bojata (30). Dakle, ponovo Aledervereld, Vertongen i Varmalen, samo ovoga puta po pet godina stariji i u znatno slabijoj formi nego sredinom protekle decenije. Bez obzira na formaciju sa trojicom pozadi, belgijski veterani nisu mogli da se nose sa brzonogim i neumornim azurima, naročito kada su po bokovima imali Torgana Azara i Tomu Menijea, igrače fokusiranije na napad nego na defanzivne zadatke. A upravo je Jan Vertongen direktan krivac za vodeći gol Italije.
“Gubili smo dosta loptu u finišu prvog poluvremena, nismo uspevali da zadržimo posed i želeo sam da lopta ostane u našim nogama nešto duže. Ali poslao sam netačan pas. To zaista boli“, rekao je Vertongen nakon eliminacije.
Pas pravo u noge Veratiju, nakon toga egzekucija Barele. Daleko od toga da je Mančini na teren izveo dečake, ali je znao da će presingom ozbiljno uzdrmati rivala.
PORAZ OD TOP TIMA
I ponovo smo na delu videli klasičan belgijski sindrom. Šetnju kroz grupnu fazu i pobede nad Rusijom, tada još uzdrmanom Danskom, a potom i Finskom, a onda mučenje u nokaut fazi. Jedino su individualni kvalitet i golčina Torgana Azara zaslužni za prolaz među najboljih osam protiv Portugala koji je stvorio sijaset prilika. “Ponovo smo izgubili od tima koji nije bio bolji od nas i nije igrao”, jadikovao je Tibo Kurtoa posle eliminacije od Francuza. Kako bi bilo jasnije koliko su od 2014. godine od kada su povezali četiri učešća na četiri velika takmičenja daleko od trofeja, razmislite da li su „đavoli“u tom periodu napravili pakao nekom fudbalskom gigantu. I kada su eliminisali Brazil u četvrfinalu Mundijala 2018. Selesao je bio nadahnutiji rival, slično kao Portugal pre nedelju dana.
Ako pitate legendarnog belgijskog reprezentativca Jana Kulemansa, Tibo Kurtoa je bio najbolji fudaler Belgije na ovom šampionatu. Slagali se sa tim ili ne, ta tvrdnja nije daleko od istine. A golman nikako ne bi smeo da iskoči u prvi plan u ekipama koje pretenduju na trofej. Kevin de Brujne je odigrao jednu vrhunsku utakmicu. Na žalost Belgijanaca, protiv Danske u grupnoj fazi. Kasnije su i povrede učinile svoje. Nema mu se šta zameriti. Odigrao je 90 minuta u četvrtfinalu sa pokidanim ligamentom. Bez njegove lucidnosti ni Lukaku nije mogao da zablista, a protiv Portugala se jasno videlo špic Intera nije fudbaler koji će s lakoćom predriblati rivala pre nego što pošalje loptu u mrežu. Naročito protiv prekaljenih Bonučija i Kjelinija i jedne od najčvršćih odbrana prvenstva.
Nije italijanska odbrana ništa mlađa od belgijske, ali kao što rekosmo – kompaktnost je presudila. Kombinacija intenzivnog fudbala, presinga, tehnike i discipline i dominacija na svim delovima terena kao rezultat.
U polufinalu prethodnog velikog takmičenja, Mundijala u Rusiji, posle eliminacije od kasnijeg šampiona Francuske jadikovali su Belgijanci, pre svih Tibo Kurtoa, kako ih je eliminisao tim koji nije bio bolji i koji nije igrao.
Ali u petak veče su morali da priznaju. Porazio ih je tim top klase. One kojoj oni, kao tim, ipak ne pripadaju.
Videli smo klasičan sindrom Belgije šetnja kroz grupnu fazu, a onda mučenje i poraz u nokaut fazi