Žrtve nasilja su podigle glas, ali je zakazalo društvo

Na površinu mutne vode isplivavaju svedočanstva o različitim oblicima nasilja u Srbiji. Došlo je vreme da žrtve podignu glas protiv zlostavljača, ali čini se da će mnogo vremena biti potrebno da društvo dosegne svest o nultoj toleranciji na nasilje.

Očigledno da čak i u našem vrlo konzervativnom i inertnom društvu pojam ljudskih prava je počeo da se širi u punom smislu te reči, ali daleko od toga da možemo biti zadovoljni, kaže psiholog Žarko Korać

Kada su početkom godine glumica Milena Radulović, a potom i njena koleginica Iva Ilinčić ispričale da ih je godinama seksualno zlostavljao učitelj glume Miroslav Aleksić, otvorila se Pandorina kutija. Samo dva meseca kasnije javnost u Srbiji je potresao još jedan slučaj. Naime, glumica Danijela Štajnfeld optužila je Branislava Lečića da ju je silovao 2012. godine, a nedugo potom i bivša glumica Merima Isaković optužila je Lečića za pokušaj silovanja od pre 43 godine.

Svakako, nismo zaboravili ni slučaj Marije Lukić koja se dve godine hrabro borila i izborila da tadašnji predsednik opštine Brus Milutin Jeličić Jutka završi iza rešetaka zbog seksualnog zlostavljanja i uznemiravanja.

Poslednji slučaj koji je isplivao u javnost jeste seksualno zlostavljanje u Istraživačkoj stanici Petnica. Na desetine, možda i stotine fotografija nagih devojaka pronađeno je u stanu u kojem boravi Branislav Savić, bivši zaposleni radnik Petnice, koga je pet nekadašnjih polaznica ove institucije označilo kao seksualnog zlostavljača u periodu od 2003. do 2014. godine, a pretpostavlja se da je pravi broj žrtava mnogo veći.

A svako malo smo svedoci različitih oblika nasilja, bilo na ulici, u školi, u kafiću, u porodici, kod komšije... Poslednji drastičan primer pokazuje snimak od pre nekoliko dana, na kom se vidi kako muškarac šutira u glavu ženu naočigled svih koji su se tada našli na plaži na Adi Ciganliji u Beogradu.

PEDOFILIJA U CRKVAMA

Istorija različitih oblika zlostavljanja duga je, verovatno, koliko i ljudska vrsta. Ali tek u poslednjih tridesetak godina, uglavnom najviše zahvaljujući masovnim medijima, žrtve su hrabro izašle pred svet sa svojim pričama i imenovale zlostavljače. I pokrenuli su lavinu - ohrabrili su druge žrtve da i one progovore, a razvijena društva brzo su ispratila dešavanja dajući im zakonski okvir koji je omogućio da zlostavljači budu sankcionisani.

A sve je počelo osamdesetih godina prošlog veka kada su na videlo izašla silovanja i druge vrste seksualnog nasilja koje su rimokatolički sveštenici vršili nad maloletnicima. O ovoj temi razgovarali smo sa psihologom i profesorom beogradskog Filozofskog fakulteta u penziji Žarkom Koraćem. Kako ističe profesor Korać, kroz istoriju je pedofilije uvek bilo, a ključno je pitanje da li su žrtve spremne o tome da govore.

- Ako govorimo o onome što se dešava poslednjih 20 godina, onda moram da kažem da delovi katoličke crkve, pre svega u Irskoj, ali i u drugim zemljama, imaju vrlo veliki problem jer se pojavio ogroman broj svedočanstava danas odraslih ljudi da su bili seksualno zlostavljani u ranoj mladosti. Bilo je tog zlostavljanja i u SAD, čak su optuživani ljudi koji danas vode crkvu u tim zemljama. Radi se o biskupima, čak kardinalima, i crkva ima vrlo veliki problem da odgovori na to pitanje. Naravno, centralno pitanje jeste zašto je to zataškavano - kaže za „Blic“Korać.

Kada je reč o Srbiji, profesor navodi da se nekoliko takvih afera pojavilo i u našoj pravoslavnoj crkvi, ali su one velikom brzinom zatvorene.

- Najpoznatija takva afera vezuje se za čoveka koji je i danas vladika u Vranju. Radi se o Pahomiju. Moram da podsetim da se to pojavilo na osnovu prijave nekoliko dečaka koji su tada bili u srednjoj verskoj školi. Međutim, vladika nije snosio nikakve konsekvence i ceo predmet je izmešten iz Vranja u Niš, a tadašnja vlast je svesno postigla da taj predmet zastari. S druge strane, penzionisan je bosanski vladika Kačavenda za koga su se pojavile potpuno iste optužbe, pa čak i neke fotografije - navodi Korać.

Dodaje da crkva u principu pokušava da zataška takve afere, verujući da će naj taj način da sačuva ugled koji ima u očima javnosti. Ipak, profesor smatra da je zataškavanje takvih afera zapravo mnogo gori udarac na njen ugled.

PORODIČNO NASILJE

Svetsku javnost početkom ovog veka zgrozio je slučaj Nataše Kampuš, devojčice iz Beča koju je osam godina zatvorenu držao njen sused, a koja je uspela da oslobodi 2006. Dve godine kasnije saznalo se za Elizabet Fricl, koju je pune 24 godine otac držao zatočenu u austrijskom gradiću Amštetenu, u podrumu porodične kuće. Bila je silovana i rodila mu je sedmoro dece.

- To je incest sa seksualnim nasiljem i verovatno jedan od najgorih oblika nasilja. Ono što je zanimljivo za takve slučajeve jeste da nije iznenađenje čak kada žrtve u takvim situacijama kasnije izjavljuju da tuguju za nasilnikom, jer se žrtva identifikuje sa nasilnikom. Žrtva i nasilnik su uvek u jednom složenom odnosu. S tim u vezi, evo i žena koju je nasilnik udario u glavu na Adi sada ga brani – kaže Korać.

SVET GLUME

Pre četiri godine u Holivudu je više od 80 glumica podiglo glas protiv filmskog producenta Harvija Vajnstina zbog silovanja i seksualnog uznemiravanja.

- Prilično je jasno da je Vajnstin serijski zlostavljač, jer je prilično veliki broj žena ispričao potpuno istu priču i na osnovu toga je Vajnstin osuđen na dugogodišnju robiju. Međutim, ovih dana je poništena presuda popularnom američkom komičaru Bilu Kozbiju, koji je dve godine bio na robiji zbog toga što je drogirao žene i onda ih seksualno napastvovao - ističe Korać.

Slični slučajevi u glumačkom svetu pojavili su se i kod nas, a prema rečima profesora Koraća, ključno pitanje je da li iskazi žrtvi silovanja oslobađaju druge da o tome govore.

- Meni se čini da se to dešava, ali ne bih bio preterani optimista, jer žena koja prijavi nasilje rizikuje ono što može da se dogodi u patrijarhalnom društvu - „da nisi nosila kratku suknju, da nisi provocirala“. Osim fizičke traume, žrtva najčešće oseća krivicu za to što se dogodilo. A najgore što može da se dogodi jeste da žrtva bude odbačena od strane društva. Društvo potvrđuje traumu kada žrtvu označi krivom - ukazuje

sagovornik.

PROBLEM AUTORITETA

Profesor Korać kaže da je kod pedofilije specifično da to najčešće čine osobe koje su vrlo važne u životu mlade osobe.

- Utoliko je to gore, jer su to ljudi od autoriteta, unutar porodice, crkve, škole... Po pravilu, zlostavljaju vas osobe koje bi trebalo da budu vaš oslonac u životu. Tada se javlja gubitak poverenja u ljude, u samog sebe i to je jedna nepodnošljiva situacija za većinu ljudi - naglašava on.

Dodaje da slučaj iz Petnice pokazuje da je zlostavljanje činila osoba koja je bila neka vrsta autoriteta.

- I ono što je još dramatičnije u slučaju Petnice, jeste da u tom trenutku kada se zbivalo seksualno nasilje, žrtve su to prijavljivale, a zapravo su naišle na ignorisanje ljudi koji su vodili tu instituciju. Oni u koje su imali najveće poverenje pravili su se da se ništa ne dešava - ističe Korać.

Napominje da svi oblici seksualnog nasilja ostavljaju jako ozbiljne, gotovo trajne posledice po žrtvu.

- Često je te posledice vrlo teško otkloniti, čak i kad idete na psihoterapije. Vrlo često neregistrovana pedofilija i slučajevi seksualnog zlostavljanja završavaju samoubistvom ili veoma teškim duševnim poremećajima - upozorava Korać.

ZAKONSKA REGULATIVA

U zakonskom smislu, kaže profesor Korać, žrtve danas imaju više prostora da prijave nasilnika.

- Očigledno, čak i u našem vrlo konzervativnom i inertnom društvu, pojam ljudskih prava je počeo da se širi u punom smislu te reči. Daleko od toga da možemo biti zadovoljni onim što se dešava, ali je počelo nešto da se menja. Društvo se ne može menjati samo u pravosudnom smislu, ono se mora menjati u mnogo širem smislu. Potrebno je da se izgradi sistem vrednosti u kojem nikakav oblik nasilja nije prihvatljiv - naglašava on.

Smatra da su mediji pomogli u osvajanju ljudskih sloboda.

- Možda neki tabloidi to nisu ni nameravali, ali faktički jesu pomogli. Ipak je ta tema otvorena u javnosti. Nadam se da će neko dva puta da razmisli pre nego što proba to da uradi. O osvajanju ljudskih sloboda u budućnosti mislim da nema kraja. To je večita priča - poručuje profesor Korać.

Osim fizičke traume, žrtva se najčešće oseća krivom za to što joj se dogodilo, a najgore što može da se desi jeste da bude odbačena od strane društva. Na taj način društvo potvrđuje traumu kada žrtvu označi krivom