MAJE O ZA AO!
zdravim razumom. Ti ljudi, zaposleni u Centru za socijalni rad u Rakovici trpeli su torturu Nikolića. On im je pretio, neke je uhodio, jednoj radnici je čak prosuo kiselinu na automobil. Oni su sve to zapisivali u zapisnike, a onda bi, uprkos svemu što su videli i doživeli, donosili odluke koje su dovele do tragedije priseća se Branislava.
NEKI PREMEŠTENI, NEKI U PENZIJI
Prema njenim rečima, šest radnika Centra u različitom periodu učestvovalo je u izradi izveštaja i mišljenja koja su dostavljali sudu u procesu borbe za starateljstvo nad malenim Mihailom. Svi oni imali su propuste u radu na koje je Ministarstvo za rad još u vreme pre ubistva ukazivalo, međutim zvanično nikada nije saopšteno da li je iko ikada od njih zbog nesavesnog postupanja koje je dovelo do smrtnih ishoda odgovarao. Branislava dodaje ni da je niko od nadležnih nakon tragedije nije pozvao.
- Saznala sam da su oni nakon Majine i Mihailove smrti izmešteni na neko drugo radno mesto. Niko ih nije otpustio, kaznio, iako je mnogo pre tragedije bilo otkriveno da ne rade svoj posao kako treba. Samo je jedna osoba koja je radila na slučaju otišla u penziju, ostali su i dalje zaposleni. Možda ne u Rakovici, ali na nekoj drugoj opštini. I oni odlučuju o sudbinama porodica
- kaže ona.
NISU SMOGLI HRABROST DA NAZOVU
Kako dodaje, “njihove odluke su išle do krajnosti da je nekada delovalo da im je sledeći korak da Nikoliću koji ih maltretira daju starateljstvo nad mališanom, a da Maju navedu da ona plaća alimentaciju”.
- Ti ljudi, niko od njih za ove četiri godine nije smogao hrabrosti da me nazove i kaže bilo šta. Ni žao mi je, ništa. Niko se nije ponudio od tih velikih institucija da Majinom prvom sinu pruži bilo kakvu podršku, bilo šta. A dete je ostalo bez majke i brata - kaže ona i dodaje: “jesu li Nikolića trpeli jer im
Monstrum Marko Nikolić je izvršio samoubistvo u zatvoru, nije dočekao suđenje, ni da mu bude izrečena kazna za svirepa ubistva je delovao kao dobar otac ili su pare u pitanju?”
Dodaje i da pitanja ima milion, a jako malo odgovora. Jedino šta želi posle svega jeste da zna da je pravda zadovoljena iako prave pravde nikada ne može biti, jer Nikolić joj je oduzeo najmilije na
Na sajtovima sam videla vest o strašnom ubistvu i inicijale sestre i sestrića. Nikada neću zaboraviti dolazak policije i pitanje ko će da ih prepozna
najmonstruozniji način.
- On se ubio u zatvoru, nije dočekao suđenje. Nisam doživela da ga vidim ga osuđuju za ono šta je uradio, da mu izriču kaznu. Želim da odgovaraju svi odgovorni za tragediju, a oni i dalje rade, žive slobodno, a moje Maje i Mihaila više nema - kaže naša sagovornica.
TAJ 12. JUL SE NE MOŽE ZABORAVITI
Četiri godine ona se bori sa tugom. Kako kaže, kada se približi 12. jul oseti se isto onako kako je kao pre četiri godine, kada je na sajtovima medija videla inicijale svoje sestre i sestrića da su brutalno ubijeni ispred institucije koja je trebalo da ih zaštiti.
- To što ja živim 12. jula i kada se on približava nisu sećanja. To su slike, osećaji koje iznova proživljavam. Neću nikada zaboraviti dolazak policije, pitanja ko će da ih prepozna. Kada sam ušla u dvorište, kad sam počela da vrištim. Ništa zaboravila nisam. Sahranu i reči jednog od sveštenika kada su Mihaila slali na večni put: “Ne seci granu na kojoj stojiš” i rečenicu koju je izgovorio kada su pokopavali moju sestru: “Božiji zakoni se ne mogu izbeći, a ljudski mogu” - sa bolom u glasu priča naša sagovornica.
n