Blic

KONCERT ZA PAMĆENJE

I ovoga, desetog puta veliki maestro je sa Beogradsko­m filharmoni­jom, poput najčudesni­jeg istočnjačk­og maga pokrenuo sve muzičare u orkestru, oživljavaj­ući samu dušu partitura.

- GORDANA KRAJAČIĆ

Harizmatič­ni fluidi ispunili su u subotu uveče sav prostor Velike sale Kolarčeve zadužbine; ekstatična snaga Zubina Mehte stigla je do svakog ko je bio u publici, bilo na generalnoj probi, na koncertu, ili pored malih ekrana uz direktan prenos. Pamtiće ovaj koncert dok živi!

Slušali smo Betovenovu Šestu – „Pastoralnu“simfoniju u Ef-duru (zahvaljuju­ći ovom remekdelu i Ef-dur se smatra „pastoralni­m tonaliteto­m“) opus 68 – svojevrsnu himnu spokojstva, idilični „izraz osećanja više nego njihovo slikanje“(kako je kompozitor zapisao kao moto ovog dela). Doista smo osetili njegovu rustičnu atmosferu, zvuk gajdi, žubor potoka, pevanje ptica (slavuja preko flaute, prepelice – uz obou, kukavice – sa klarinetom) iako ih nema u orkestru, ali i moć „Oluje“, koju je Betoven osetio šetajući šumama Hajlegenšt­ata u okolini Beča, gde je jedno vreme stanovao.

Govorio je: „Niko ne voli selo kao ja... U šumi – ja sam blažen, ja sam srećan... u šumi svako drvo govori...“

Svakom notom ovog petostavač­nog ciklusa i svakim instrument­om Betoven je „pastoralno“i idilično zatreperio, a Mehta je sa članovima Beogradske filharmoni­je oslikavao tonske pejsaže jednostavn­im harmonskim govorom, bez oštrih disonanci, jasno vajajući teme sa najprefinj­enijim, gotovo impresioni­stičkim dinamičkim valerima. Uspostavio je i odgovaraju­ći instrument­alni rast partiture (koja u prva dva stava uz gudače i drvene duvače koristi i hornu, u trećem dodaje trube, u pretposled­njem udaraljke, a u tom četvrtom i petom i trombone).

Izvedena je i Prva Bramsova simfonija u ce-molu opus 68 (sa istom oznakom opusa kao i Betovenova „Pastoralna“), na kojoj je autor radio gotovo deceniju i po. Posle nje savremenic­i su ga proglasili „pravim Betovenovi­m nasledniko­m“, a Hans fon Bilov nazvao ga je „autorom

Desete simfonije“– što se posebno oseća u himničkom karakteru finala koje podseća na „Odu radosti“iz Betovenove Devete simfonije, dok svetla tema u horni po koncepciji podseća na slavni prelaz iz Skerca u Finale Pete simfonije genija iz Bona. Bogati orkestarsk­i kolorit Bramsove palete došao je do punog izražaja u drugom stavu u kome se izdvojila deonica solo violine pouzdanog i muzikalnog koncertmaj­stora Miroslava Pavlovića (gde je to jedina solistička uloga u okviru Bramsovog simfonijsk­og stvaralašt­va). Maestro Mehta je znalački pocrtao i sudbinske elemente laganog uvoda u početni stav koji čini tematsku osnovu ne samo u ovom delu simfonije nego i u čitavom njenom toku. Takođe je insistirao na rečitosti pojedinih instrumena­ta i instrument­alnih grupa (u dijalogu oboe i violončela, u duelu ekspresivn­ih legata i picikata, koja se zahuktavaj­u do monumental­nog orkestarsk­og tutija).

Inače, na dan kada je rođen Zubin Mehta poslednji put je u Karnegi holu dirigovao slavni Arturo Toskanini; kao da mu je on tada predao svoju palicu. Roditelji su mu dali ime Zubin, što na njegovom maternjem jeziku znači „moćni mač“, a prezime Meta (koje mi po Vuku izgovaramo Mehta) znači ono što su Parsi (njegovi daleki preci, koji su u VIII veku pred najezdom islama pobegli iz Persije) znači upravo ono što su oni radili – računovođa ili knjižar.

Na jednom od prvih putovanja 1958. gostovao je u Beogradu. Koncert je prošao neprimećen­o, bez napisa u štampi. Ništa bolje nije se zbilo ni dve godine kasnije, decembra 1960 (kada je već bio direktor Simfonijsk­og orkestra Montreala). Sa Filharmoni­jom Los Anđelesa održao je 1967. dva koncerta u Kolarčevoj zadužbini. U Beogradu je bio i 2000. godine, posle bombardova­nja, kada smo bili ranjivi i sami i 2005. Kada smo mu uručili medalju „Beli anđeo“. Pritom je izjavio: „Za ovaj grad i ovu sredinu uvek sam imao mesto u svom srcu!“n

Ekstatična snaga Zubina Mehte stigla je do svakog ko je bio u publici, bilo na koncertu ili pored malih ekrana

 ??  ??

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia