Reporteri “Blica” sa roniocima Žandarmerije I POSLE 20 GODINA SE UPLAŠIM KADA DOTAKNEM TELO POD VODOM

Svaki njihov zaron je neizvestan, težak i stresan, i svaki predstavlja put u nepoznato. Slaba vidljivost u vodama u Srbiji, temperatura, dubina, često su faktori koji im dodatno otežavaju posao, kao da sam povod zbog kojeg kreću u pretragu nije dovoljno težak.

Posao ronilaca Žandarmerije odvija se u totalno neprirodnoj sredini za ljude, već ta činjenica čini ga opasnim, a kada se nađu na dnu vode u potrazi za telom utopljenika, predmeta kojim je krivično delo izvršen, kada se na vodi bore protiv kriminala, mogu da se oslone samo jedni na druge.

- Kod nas je 95 odsto svih voda neprozirno ili u najboljem slučaju vidimo do metar ispred sebe. Sve vreme smo u iščekivanju. I najveći problem uz to je što je lice mesta nedefinisano - započeo je priču za “Blic” Ivan Ognjanović zamenik komandira ronilačkog voda.

On je slikovito uporedio pretraživanje terena sa traženjem igle u plastu sena.

- Ja to volim da poredim sa traženjem igle u plastu sena, s tim što iglu znate da imate tu i pre ili kasnije ćete doći do nje, a ovo su hektari i hektari površine koju je potrebno pretražiti, a što je dublja voda to je veća i kubikaža, odnosno zapremina prostora.

Iako bismo možda očekivali da im, prvenstveno zbog svoje brzine, planinske reke predstavljaju veći izazov, zamenik komandira Ognjanović objašnjava da se na teritoriji naše zemlje kao najteži zadatak izdvaja Dunav.

- Planinske reke jesu brze, ali u njima se zna gde telo može da se zaustavi, iskustvo je tako pokazalo. Dunav je nateži za ronjenje, kako zbog dubine tako i zbog mraka.

U Savi se i na dnu vidi makar neka svetlost dok je u Dunavu uvek mrak - priča sagovornik.

Vreme koje provode pod vodom zavisi od dubine vode i zapremine boce sa kiseonikom koju imaju na leđima.

- Ako je plitko može se biti i dva sta, ali to je naporno, sat je optimalno jer ti neprestano prekopavaš mulj, radiš dole, ne izgleda to kao ronilački izlet - navodi Ognjanović.