„Litvanci kraj Laptevskog mora“

Žanr: autobiografija

Citat: “Osećam da se jedan deo mog života završava. Tačka. Od sada započinje drugi, nejasan, zastrašujući. Pored mene leže 24 ljudska bića. Spavaju? Ko zna, svako sa svojim mislima, svako je ostavio za sobom etapu života koja se juče završila. Svako ima porodicu, rođake, bliske, voljene ljude. Sada se u mislima opraštaju od njih. Iznenadni trzaj vagona. S gornjih ležajeva padaju stvari. Niko ne spava. Muk. Brzo se spremam – treba se oprostiti s Kaunasom. Svi su na prozorima. To je sve, sve, sve. Gotovo je. Još jedan udarac, voz kreće. Vide se tornjevi crkve karmelićanki, oni zlatom blistaju na sunčevim zracima. Pola pet. Kaunas spava. Tiho se valja železnička kompozicija od 63 vagona, vozeći 1.500 Litvanaca u neizvesnu daljinu, u neizvesnost. Svima u očima suze. Deca plaču, kao da i ona razumeju, ćute pogleda uperenog u slike grada koje nestaju, a polja počinju da promiču. Gledajte, deco, gledajte, neka se ne izbriše iz vašeg sećanja taj prizor i taj minut. Koliko stotina očiju poslednji put vidi rodni grad...”

Kroki: Autorka piše o svojoj deportaciji iz Kaune, privremene prestonice Litvanije u Altajski kraj, a kasnije preko Jakutska do Tiksija na ostrvu na ušću Lene, severno od Arktičkog kruga. Kao četrnaestogodišnjakinja deportovana je zajedno sa majkom i bratom. Nakon što je pobegla nazad u Litvaniju, ilegalno je živela tamo, pre nego što su je godinama kasnije ponovo otkrili i vratili u Sibir. Nakon prvog boravka u Sibiru, beleži uspomene koje je sakrila u zidanu teglu u bašti. Kada se vratila sa druge deportacije - nije mogla da je pronađe. Studira, potom radi kao lekar, ali je vlasti ne ostavljaju na miru... Umire u 60. godini. Zapisi skriveni u zemlji u vrtu slučajno su pronađeni nakon njene smrti.

Izdavač: ”Clio”, prevod s litvanskog Mirjana Bračko, 389 strana