KOCKA NIJE BAČENA

U trenucima životnih iskušenja, opasnosti ili izazova mnogi se prisete Gaja Julija Cezara (100–44. p.n.e.) i njegovog Rubikona, odnosno Cezarove sentence „Kocka je bačena“(lat. Alea iacta est).

Šta se uistinu odigralo na obalama severnoitalijanske reke Rubikon 10, odnosno 11. januara 49. godine p.n.e? Šta su posledice Cezarove odluke da prekrši odluke Senata i s vojskom pređe Rubikon? Da li je tada izgovorio čuvenu rečenicu ili mu je kasnije pripisana? Ko je tvorac sentence „Kocka je bačena“, ako to nije Gaj Julije Cezar?

Nakon dugotrajne krize koja je obeležila poslednje decenije rimske Republike nazirali su se obrisi postepenog transformisanja moćne rimske države u ono što će prerasti u snažno carstvo. Prvi vek pre naše ere u prošlosti drevnog Rima obeležen je dugotrajnom, nasilnom, dinamičnom i dramatičnom tranzicijom iz republikanskog u monarhističko uređenje. Rim se vraćao vladavini moćnog i neprikosnovenog pojedinca.

Ne mali broj znamenitih Rimljana tog doba pokazivao je sklonost ka obnovi neupitne vladavine pojedinca. I dok su prve decenije tog stoleća svojim delovanjem obeležili Lucije Kornelije Sula Feliks (138–78. p.n.e.), Gaj Marije (157–86. p.n.e.) i Lucije Sergije Katilina (108–62. p.n.e.), sredinu veka svojim savezništvom i potonjim sukobom obojili su Gaj Julije Cezar, Gnej Pompej (106–48. p.n.e.) i Marko Licinije Kras (115–53. p.n.e.), odnosno neformalni savez koji su sklopili 60. godine p.n.e., a koji je poznat kao Prvi trijumvirat. Svesni da sami nisu mogli da se uspnu na vrh rimskog političkog i državnog sistema, ova trojica Rimljana udružila su se kako bi zajedno postali gospodari rimske države.

Političkim prilikama iznuđen politički savez nije bio dugog veka, te se nakon nekoliko godina završio otvorenim sukobom i nasilnom smrću sva tri pripadnika. Dok su uspevali da kontrolišu svoju ambiciju, podržavali su se međusobno u sticanju moći i političkom, vojnom i društvenom jačanju. Nakon što je tokom 59. godine p.n.e. obavljao dužnost konzula, Cezar je senatskom odlukom dobio prokonzulsku vlast nad dvema važnim oblastima rimske države – Cisalpinskom Galijom i Ilirikom. Pod svoje zapovedništvo dobio je i tri rimske legije.

Nakon isteka prokonzulskog mandata od Senata je dobio priznanje zbog svojih vojnoupravljačkih veština. Prokonzulski položaj u istim regijama obnovljen mu je 55. godine p.n.e. Drugi prokonzulski mandatni period isticao mu je krajem 49. godine p.n.e. Kada je Kras nastradao u bici kod Kare 53. godine p.n.e. u sukobu s Parćanima, Gnej Pompej je shvatio da je Cezar opasnost po njegovu političku i državničku karijeru.

Kako je Cezar nakon brojnih uspeha na području Cisalpinske Galije i Ilirika postao omiljen među Rimljanima, Pompej se opredelio da istupi iz neformalnog trijumvirata i da se otvoreno suprotstavi Cezaru, kome se bližilo okončanje drugog petogodišnjeg prokonzulstva. Strepeći od svog nekadašnjeg prijatelja, saveznika i bliskog srodnika (bio je oženjen Cezarovom ćerkom Julijom), Pompej je 52. godine p.n.e. uspeo da izdejstvuje donošenje nekoliko zakonskih propisa direktno uperenih protiv Cezara. Rimski Senat je usvojio propise kojima je, pored ostalog, propisao i da kandidat za neku magistraturu (javnu funkciju) mora biti lično prisutan u Rimu iako je prethodno izbor kandidata mogao biti izvršen in absentia. Takođe, prema novom pravilu bilo je neophodno da između obavljanja dve javne funkcije prođe najmanje pet godina. Time je Pompej hteo da onemogući da se Cezaru produži prokonzulstvo i da ga prinudi da dođe u Rim.

Vrhunac je bila odluka Senata da je Cezar obavezan da raspusti sve snage pod svojim zapovedništvom. Pompej je hteo da Cezar dođe u Rim, ali kao privatno lice, a ne u svojstvu nosioca javne funkcije i zapovednika legija. Otvoreni sukob između Cezara i Pompeja i njihovih pristalica optimata i populara pretio je da izazove još jedan oružani sukob u državi. kako bi ga sprečio, Senat je krajem 50. godine p.n.e. apelovao na Cezara i Pompeja da postignu dogovor. Nakon što je u Senatu okončana rasprava, prevagnula je grupa senatora otvoreno naklonjena Pompeju, koja je izdejstvovala da Cezar bude proglašen neprijateljem Republike ako bi se drznuo da u Rim povede svoje legije.

GRANICU IZMEĐU CISALPINSKE GALIJE I ITALIJE OZNAČAVALA JE REKA RUBIKON

Nespreman da izađe u susret Pompejevim očekivanjima, Cezar je trebalo da odluči hoće li povesti legije s područja Cisalpinske Galije na tlo Apeninskog poluostrva, gde nijedan rimski vojskovođa nije smeo da dovede vojsku pod svojim zapovedništvom ako za to nije dobio odluku Senata. Cezar je 10/11. januara 49. godine p.n.e. bio na granici Cisalpinske Galije i Italije koju je označavala reka

Rubikon. Pošto je odlučio da prihvati izazov i povede legije u Rim, Cezar je to saopštio saradnicima. Stojeći na obalama Rubikona, navodno je izgovorio: „Kocka je bačena!“

U delu Komentari o građanskom ratu (Commentarii de bello civili) Cezar nije spomenuo dešavanja na obalama Rubikona niti izjavu koja mu je pripisana. Ako je nije izrekao Cezar, postavlja se pitanje ko je autor. Zabeleške o Cezarovim poduhvatima nalazimo u delima rimskih i grčkih istoričara, hroničara, biografa, ranohrišćanskih teologa

POMPEJ JE 52. GODINE P.N.E. USPEO DA IZDEJSTVUJE DONOŠENJE NEKOLIKO ZAKONSKIH PROPISA DIREKTNO UPERENIH PROTIV CEZARA

i pesnika Marka Tulija Cicerona (106–43. p.n.e.), Tita Livija (59. p.n.e. – 17. n.e.), Veleja Paterkula (oko 19. p.n.e. – posle 31. n.e.), Marka Aneja Lukana (39–65. n.e.), Plutarha (oko 46–127. n.e.), Gaja Svetonija Trankvila (oko 70–160. n.e.), Apijana iz Aleksandrije (oko 95. – oko 165. n.e.), Diona Kasija (oko 155. – oko 235. n.e.) i Pavla Orozija (375. – posle 418. n.e.).

Od brojnih rimskih i grčkih istoričara, hroničara, biografa, ranohrišćanskih teologa i pesnika kod samo šestorice nalazimo podatke o Cezarovom prelasku Rubikona. Velej Paterkul, Marko Anej Lukan i Pavle Orozije pominju prelazak Rubikona, ali ne i da je Cezar rekao „Kocka je bačena“, a Plutarh, Gaj Svetonije Trankvil i Apijan iz Aleksandrije pišu da jeste izgovorio poznatu sentencu. Ostali navedeni autori ne spominju događaje na obalama Rubikona niti ovu izreku. O tome ne svedoči ni njegov savremenik Marko Tulije Ciceron.

Paterkul, Lukan i Orozije su živeli nekoliko decenija, odnosno i stoleća nakon dešavanja o kojima pišu. Najstariji sačuvani izvor u kojem se uz Cezarovo ime spominje Rubikon jeste spis Valeja Paterkula Rimska istorija (Historia Romana), iz kojeg saznajemo i sledeće: „Kad su potom žitelji Pompeja prezreli sve što je Cezar zahtevao, odlučili su da Cezar, zadovoljivši se samo time da s jednom legijom zadržava naslov pokrajine, kao privatna osoba dođe u grad i da se u nadmetanju za konzulat poveri glasovima rimskog naroda. Cezar je smatrao kako mu se valja boriti, te je s vojskom prešao preko Rubikona.“Rođen tridesetak godina po okončanju građanskog rata u Rimu, Paterkul nije naveo da je Cezar izgovorio čuvenu sentencu.

Naredno spominjanje Cezarovog prelaska Rubikona nalazimo kod rimskog pesnika Marka Aneja Lukana, i to u epu O građanskom ratu (lat. De bello civili), poznatom i kao Farsalija (lat. Pharsalia).

Lukan, pored ostalog, piše: Već je Cezar prešao ledene Alpe, a duša mu silno zaokupljena razmišlja o dolazećem ratu. Došavši do obala malog Rubikona, ugledao je jasnu sliku uzdrhtale domovine...

Ni Lukan u svom delu ne spominje poznatu izreku. O ovom događaju je sa vremenske distance od nekoliko stoleća pisao i ranohrišćanski istoričar i teolog Pavle Orozije u delu Istorija protivu pagana (lat. Historiae Adversus Paganos). Orozije nam o Cezarovom prelasku Rubikona kazuje sledeće: „Prešavši reku Rubikon, Cezar je uskoro došao u Ariminij i pokazao kohortama, njih pet, koje je jedine

imao sa sobom, šta treba da rade i s kojima je, kako Livije kaže, krenuo u napad na celi svet.“Nijedan od ovih autora nije naveo da je Cezar uoči prelaska Rubikona izgovorio čuvenu izreku.

Orozije se pozvao na delo rimskog istoričara Tita Livija Od osnivanja grada (lat. Ab Urbe condita).

Cezar bi bio proglašen neprijateljem Republike ako bi se drznuo da u Rim povede svoje legije

KOCKA JE BAČENA

Najraniji zapis u kojem nailazimo na sentencu

„Kocka je bačena“je Plutarhovo delo Uporedni životopisi (grč. Βίοι

παράλληλοι). On nam kazuje: „Kada je stigao do reke Rubikon, koja ovostranu Galiju deli od ostale Italije, utone u duboko razmišljanje. [...] Naposletku se iz ovog razmišljanja kao prene i s nekim pouzdanjem preda se u ruke budućnosti. Pošto je izrekao poslovicu koju obično izgovaraju oni koji se bacaju u smele i vratolomne pothvate ‘Neka padne kocka!’, krene do prelaza.“

Sličan opis nalazimo i u Plutarhovom biografskom zapisu o Pompeju: „I tako, kada je došao do reke Rubikon, koja je bila granica provincije koja mu je dodeljena, stajao je u tišini i odlagao da pređe, razmišljajući u sebi o veličini svog poduhvata. Zatim je, poput onoga koji se baca u beskrajan ponor, zatvorivši oči razuma i prekrivajući ih pred ovom opasnošću, uskliknuo pred prisutnima na grčkom jeziku ove reči: ‘Neka kocka bude bačena!’, i preveo svoju vojsku.“

Ovo je i najstariji sačuvani zapis da je Cezar uoči prelaska Rubikona izgovorio poznatu sentencu. Plutarh je svoje delo napisao stotinjak godina nakon dešavanja o kojima je pisao. Gaj Svetonije Trankvil u delu O životu dvanaestorice rimskih careva (lat. De vita duodecim Caesarum) početkom drugog veka naše ere piše da je Cezar izgovorio ovu sentencu. Svetonije kazuje: „I došavši s kohortama do reke Rubikon, koja je bila granica njegove provincije, malo je zastao i, razmišljajući kako se nešto veliko sprema, okrenuo se najbližima i rekao: „Još se možemo povući; jer, ako budemo prešli mostić, svime će da zavlada oružje. [...] Tada Cezar reče: ‘Krenimo kuda nam ukazuju znaci bogova i nepravednost neprijatelja. Kocka je bačena.’“

Poslednji među antičkim autorima koji je posvedočio da je Cezar prilikom prelaska Rubikona izrekao čuvenu sentencu bio je Apijan iz Aleksandrije u delu Rimska istorija (grč. Ῥωμαικά). U prvoj polovini drugog veka naše ere Apijan iz Aleksandrije piše: „Stigavši u trku na reku Rubikon, koja razdvaja Italiju od Galije, on se zaustavi malo i, gledajući u valove, oklevao je neko vreme premišljajući o svim budućim nedaćama ako tu reku pređe sa oružjem. Kad se prenuo iz misli, on reče prisutnima: ‘Prijatelji, ako se uzdržim od ovog prelaska, to će biti početak mojih nevolja, a ako pređem, biće početak nevolja za sve ljude.’ Pošto je to rekao, kao nadahnut od nekog božanstva, on naglo pređe, uzviknuvši one poznate reči: ‘Neka bude bačena kocka!’“

Plutarh i Apijan iz Aleksandrije navode da su prilikom sastavljanja svojih spisa koristili i zapise Gaja Asinija Poliona (76. p.n.e. – 5. n.e.), rimskog političara, književnika i hroničara, koji je ostavio delo o sukobu Cezara i Pompeja, koje je izgubljeno. Polion je bio prisutan tokom Cezarovog prelaska Rubikona. A Plutarh i Apijan iz Aleksandrije svedoče da je Cezar izreku izgovorio u

njenom izvornom obliku: „Ἀνερρίφθω κύβος“(Neka kocka bude bačena).

KO JE AUTOR?

Ono što zasigurno možemo utvrditi jeste da Cezar nije bio autor ove izreke, koja je bila odranije poznata, a njen tvorac je čuveni grčki komediograf Menandar (342–291. p.n.e.), koji ju je zabeležio u odlomku svog delimično sačuvanog dela Sviračica na fruli (grč. Ἀρρηφόρος ἢ Αὐλητρίς):

A. Nećeš se ženiti ukoliko bi imao osećaj da napuštaš dosadašnji život. I sâm sam oženjen; stoga te nagovaram da se ne ženiš. B. Stvar je rešena, kocka neka bude bačena. Istorijska nauka ne može da potvrdi da je uoči prelaska Rubikona u januaru 49. p.n.e. Cezar zaista izgovorio „Kocka je bačena“. Ova izreka vremenom je stavljena u neraskidivu vezu sa Cezarom, koji je bio odlučan i spreman da rizikuje. I danas je izreka „Kocka je bačena“simbol spremnosti da se donese potencijalno rizična odluka, ali i asocijacija na život i delo jedne od najznačajnijih ličnosti antičkog razdoblja. 