Zbog velike traume psihički nisu u stanju da prijave zlostavljača

Za manje od mesec dana javnost u Srbiji postala je svedok tri slučaja seksualnog nasilja nad ženama i sva tri su se dogodila na području Valjeva. U dva od ta tri slučaja, do ispovesti žrtava došlo je nakon višegodišnjeg protoka vremena, što je otvorilo i pitanja zašto se krivična dela protiv polnih sloboda prijavljuju tek sada.

Od slučaja “Petnica”, kada je pet nekadašnjih polaznica Istraživačke stanice bivšeg urednika “Petničkih sveski” Branislava Savića označilo kao seksualnog zlostavljača, preko slučaja prijave za nedozvoljene polne radnje protiv ginekologa valjevskog Doma zdravlja D. A. od strane njegove pacijentkinje, do najnovijeg slučaja u kojem je bivša radnica divčibarskog hotela “Crni vrh” I. R. direktora Jovana Teodosića prijavila za pokušaj silovanja, njihove priče, na žalost, često su pratili zluradi i mizogini komentari sa pitanjem – “zašto su prijave podnele nakon što je od događaja prošlo dve, pet ili deset godina”?

U razgovoru za “Blic” Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra objašnjava da se radi o nepoznavanju toga kako ljudski mozak funkcioniše u situaciji opasnosti kao što je seksualno nasilje i da postoje mnogobrojni razlozi zašto oni koji prežive seksualno zlostavljanje nisu u stanju da ono što im se dogodilo prijave odmah.

- Kada se dogodi seksualno nasilje, kod žrtve postoje tri prirodne reakcije – da pokuša da beži, da se brani ili da se jednostavno zaledi. Kada je žrtva mlada, kako bi mogla da život nastavi dalje, njen mozak tu traumu “zakopava” duboko. Kad razgovarate sa žrtvama nasilja, one uopšte ne mogu da događaj

“Ozbiljna snaga treba za prijavu seksualnog nasilja, a kada ga doživite, vi u tom trenutku tu snagu nemate”

u potpunosti rekonstruišu, već se sećaju segmenata, flešbekovi im se javljaju kao noćne more. Zato im je vrlo teško da ispričaju šta im se dogodilo na način kako to institucije traže. Čak i kada to učine odmah, one zbog preživljene traume ne mogu da povežu detalje kako to institucije traže, pa često deluje da je reč o lažnoj prijavi. Tek kada, nakon preživljenih svih posledica, stanu na svoje noge, kada se u društvu otvori ta tema, mogu da prijave to što im se desilo – objašnjava Vanja Macanović.

Ona dodaje da svaka prijava seksualnog nasilja praktično povlači da žrtva ponovo proživi to delo, za šta je potrebna ozbiljna podrška.

- Ako se stavite u položaj žrtve, da treba da odete u policijsku stanicu, vi ste tamo potpuno sami, jer mi nemamo institut osobe od poverenja koja bi tu bila uz žrtvu. Uz to, imamo vrlo površan mehanizam prijave, jer se prvo ide u policiju, pa tek onda kod lekara i onda vam fizičke povrede, kao materijalni dokaz, propadnu. Sami iskazi pred nadležnim organima su praktično jedna nova tortura, jer to činite pred policijom, tužiocem, sudom i veštacima. Tokom samog sudskog postupka često to činite pred nasilnikom, odbrana i tužilac često postavljaju užasna pitanja zbog kojih žrtva opet prolazi kroz traumu. Ozbiljna snaga treba za prijavu seksualnog nasilja, a kada ga doživite, vi u tom trenutku tu snagu nemate – napominje naša sagovornica.

SVAKA PRIJAVA SEKSUALNOG NASILJA PRAKTIČNO POVLAČI DA ŽRTVA PONOVO PROŽIVI TO DELO, ZA ŠTA JE POTREBNA OZBILJNA PODRŠKA

Status posebno osetljivog svedoka, koji će, kako je najavilo valjevsko tužilaštvo, dobiti I. R. koja je podnela krivičnu prijavu protiv Jovana Teodosića, svakako može da pomogne žrtvi, smatra Vanja Macanović. Taj status dodeljuje se svedocima ili žrtvama krivičnih dela za koje postoji potreba zbog posebnih okolnosti, upravo kao što su dela protiv polnih sloboda.

- Sa takvim statusom, kako ne bi doživele sekundarnu viktimizaciju zbog reprodukovanja slučaja, žrtve mogu da iskaz ne daju pred okrivljenim i njegovim braniocem, mogu da dobiju besplatnog zastupnika ako nemaju novca za angažovanje advokata i takođe mogu da budu ispitane i uz podršku psihologa i socijalnih radnika – kaže Vanja Macanović. 