Ljiljana Petrović, magična umetnica božanskog dara

Postoje retka ljudska bića koja celog svoga veka liče na an ele, čija umetnička zrelost ogleda se u lepršavoj slobodi i detinjoj igri. Takva je bila Ljiljana Petrović, vrhunska muzička umetnica, srce od čoveka, sva u laticama milozvučne lepeze poezije.

Višedecenijska saradnica Brankovoga kola, osobena ličnost koja je davala boju atmosferi i događajima naše institucije, bila je prepoznata kao idealna ličnost u slavu poezije i pesničkih darova. I pre moga dolaska u Brankovo kolo, a naročito tada, uz organizatorsku asistenciju i viziju Bogdana Vinokića, na svaki poziv i predlog da nastupi, uzvraćala je krilato i radosno, nije bilo prepreke za njeno učestvovanje na manifestacijama u znaku večito mladog Aleksija – Branka Radičevića.

MOLITVA

Na njenom lepom licu neprestano je igrao osmeh, i samo na tren nestajao kroz dečju zabrinutost za neki ma i sitni pomak što bi mogao da promeni tok događaja. Poput latica nekakvih blagotovornih duševnih tikova, lice je pokazivalo sreću što se rascvetava u urođenom talentu za pevanje, za iskreno pokazivanje božanskog dara za note i ljudski glas uz gitaru.

Redovno je nastupala na Stražilovu, u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu. Putovala s Brankovim kolom tragom života Branka Radičevića, u Slavonski Brod, Vukovar, Zemun, Temišvar, Beč... Sa svojim čuvenim jednosatnim programom Pevam pesnike pojavljivala se na mnogim pesničkim manifestacijama u zemlji i svetu. Komponovala, i uz gitaru nadahnuto pevala poeziju Branka Radičevića, Laze Kostića, Zmaja, Tina Ujevića, Ive Andrića, Desanke Maksimović, Stevana Raičkovića, Vesne Parun, Mike Antića, Branka Miljkovića, Izeta Sarajlića, Pere Zupca, Miroslava Nastasijevića i drugih.

Sećam se jednog gostovanja na Goranovom proljeću u Lukovdolu i Zagrebu, zadivila je publiku svojim pesničkim repertoarom. Bila je i vila i muza mnogim pesnicima koji su maštali da baš njihovu pesmu odabere i komponuje; to je značilo da je pesma vrhunska i – za sva vremena. A onda i njen nastup u rodnom gradu Branka Radičevića – Slavonskom Brodu, koji je bio i njen – rođena je u Bosanskom – sve Brod na Savi. Povodom 160. godišnjice pesnikovog rođenja, prilikom otkrivanja spomenika Branku Radičeviću 1984. godine, rad Jovana Soldatovića, Ljilja je otpevala jednu pesmu o kojoj vredi kazati malo širu reč.

Otkrila nam je na nov način pesmu Molitva Branka Radičevića, njenu duhovnu dubinu i nesvakidašnji sadržaj umiven nebeskom muzikom. Otkrili smo pesmu religiozne provenijencije, univerzalnih vrednosti i značenja, pesmu koja se divi Tvorevini. Pesmu naseljenu Stvoriteljevim moćima da sačini divna čuda našeg zemaljskog sveta, ali pritom i – čoveka, i njegovu dušu, ali onda i – talenat u duši, talenat za pesmu, samu pesmu.

Molitvu je izvela i na jednom davnašnjem festivalu, Beogradsko proleće, i mnogi su je pitali čiji su to stihovi. Estradni akteri bili su iznenađeni podatkom da je to Brankova pesma, pesma pravog pesnika. Da, to nije bila pesma nekakvog tzv. tekstopisca. Eh, da je prave poezije više na takvim festivalima! Neka, biće, doći će takva vremena. Bila je to, dakle, prava poezija na jednom poznatom festivalu zabavne muzike, za koji nije bilo uobičajeno, iako pesnici nemaju godine, da se pevaju pesme iz starijih vremena. Ah, koji previd estradne svite! A Ljiljana je objašnjavala da je morala komponovati tu pesmu večitog mladića Branka, da je naprosto došao čas zvani lucida intervalla, svetli trenutak komponovanja, da je inspiracija bila neprikosnovena, a osećaj nepogrešiv.

Mnogo godina kasnije, objavio sam u izdanju Brankovoga kola „Antologiju srpske poezije (1847-2000)“, koja započinje upravo pesmom Molitva. I to je Ljilju obradovalo, videlo se po zvonkolikom smehu i zvezdicama u očima, i davalo nova nadahnuća. Naglas je pročitala završetak pesme: „Fala, Bože, na dar ovi/ o pomozi, blagoslovi/ da mi kako s prava puta/ duša mlada ne zaluta.“Odmah je uranjala u antologiju tražeći nove pesnike i pesme za komponovanje.

I meni samome otkrila je pesmu Moć koja nije iz moga pesničkog prvenca Maternji jezik i – komponovala. Uvrstila je u svoj program Pevam pesnike. Tragala je za pesmom koja će je poneti i – odabrala baš tu. Bio je to novi blesak moje mladalačke pesme koja je uz Ljiljanin muzički talenat dobila novu auru u jedinstvenom izvođenju blagorodne umetnice. Pesma je najedanput ličila kao da ju je napisao mnogo stariji i iskusniji pesnik u ijekavskoj varijanti srpskoga jezika.

Moje prve dve knjige (Maternji jezik i Linije na dlanu) napisane su ijekavskom varijantom srpskoga jezika. Malo je duža i nekima već poznata priča: Rođen sam u Pančevu, s porodicom se skrasio u Šajkašu do svoje šeste, progovorio ekavski, pa preselio u zavičaj roditelja, Potkozarje-prijedor, tu završio osnovnu i srednju školu, sa uveliko usvojenom ijekavicom, pa čudom opet u Vojvodinu, i tu do dana današnjih, s lepom ekavicom evo me i u ovom tekstu. A nedavno, javlja mi Babken Simonjan iz Jerevana, koji je takođe poznavao i voleo umetnost Ljiljane Petrović na Brankovom kolu, da je preveo tu pesmu na jermenski jezik. Evo originala:

Ljiljana Petrović redovno je nastupala na Stražilovu, u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu

Isto je pisati o ružama prije ili poslije kiše. Pišem o svemu ne bih li osvojio golema prostranstva. Ima stvari i pojava o kojima niko nikad ne pjeva a one su takođe pjesme jer same sebe pjevaju ne čekajući mene

i meni slične!

HAIKU I OJKAČA

Pre skoro četrdeset godina, putujući s Ljiljanom, časkom, od Novog Sada do Sremskih Karlovaca, pročitala mi je nekoliko svojih novih pesama – minijatura. Rekoh joj da mi liče na haiku, na šta se ona iznenadila, tražila da joj objasnim šta je haiku. A onda je i mene to iznenadilo – da nije čula za haiku, pa sam još zdušnije utonuo u objašnjenje istorije i poetike ove minijature iz japanske kulture. Oduševila se na jedan primer haikua čiji je autor Macuo Bašo (17. vek), u prevodu Vladimira Devide, velikog poznavaoca haiku umetnosti i sastavljača čuvenih antologija na ovu temu. Uvrstio je i neke moje minijature u antologiju, neka mi ne bude zamereno.

Evo Bašoovog haikua: Među travama/ cvijet neznanog imena/ bijelo cvjeta. Kao dete je zapljeskala i rekla da će ona da piše haiku. Dodao sam joj jednu čuvenu definiciju haikua iz pera upravo Vladimira Davidea, inače čuvenog profesora matematike na zagrebačkom univerzitetu: „Haiku poezija i matematika vrlo su slični: stroga forma a bogat sadržaj.“To je ono čuveno 5–7–5. I Ljiljana više nije ispuštala haiku.

Toliko se inspirisala da je iz dana u dan nastavila da piše pesme u toj kratkoj formi. Toliko oduševljenja moglo se videti samo na licu Ljiljane Petrović i u njenoj večitoj devojačkoj, čitaj dečjoj duši. Ubrzo je počela da mi pokazuje svoje haiku pesme, pa i da ih objavljuje ne samo u časopisima i drugde, već i da štampa sopstvene knjige haiku poezije. To se podudarilo i sa njenim talentom za slikarstvo, pa su Ljiljini akvareli ličili na haiku stihove. Evo primera: „Preda mnom beskrajna/ uzorana zemlja/ i plavetnilo.“Ili: „S nežnošću uzimam/ pregršti tamne zemlje/ tople od sunca“. I kad nije do kraja ispoštovala staru shemu forme, to je bio kalemljeni haiku na srpskom jeziku, lirizam koji je oduvek nosila njena poetska i svestrana umetnička duša.

A onda njeno oduševljenje ojkačom, minijaturom rimovanog deseteračkog dvostiha poreklom iz dinarskih, krajiških krajeva. Odmah je prihvatila da učestvuje na promociji jednog od prvih izdanja knjige Ojkača u Matici srpskoj, tako što je uz gitaru, na svoj osoben nači, nasmejana, zvonkoliko čistog grla, i na veliko oduševljenje publike, izvodila melodije ove vekovne pevanije.

A nedavno se dogodilo da je jedan od čelnih ljudi upravo Matice srpske, strašni šeširdžija, kao tzv. predsednik republičke komisije za izdavačku delatnost, vlasnik mnogih alatljika zemne vlasti, namerno, iz neke samo njemu usađene animalne i mile mu osvete, rukopis ljubavnih krajiških ojkača „Noću diku ljubim u šljiviku“namerno gurne u kantu za smeće, uz klimoglavo aminovanje još dvojice članova komisije. Onemogućio mog izdavača da knjiga dopre do svakog kioska širom zemlje. Taj izdavač poslao knjigu na konkurs Ministarstva

kulture, ne ja.

Eh, da je on bio prisutan na toj večeri u Matici srpskoj, u prepunoj svečanoj sali 2004. godine, kada je Ljiljana Petrović uz gitaru pevala ojkače. Nema veze što on uopšte ne vidi srpsku krajišku baštinu kao deo ukupne srpske, niti što Ljiljanu ne smatra ozbiljnom umetnicom, ali zgodno bi bilo da je bar video osmeh naše Ljilje dok uz aplauze peva krajiške rimovane dvostihove u desetercu. On inače na svojim „pesničkim“nastupima stalno pozdravlja „nemačku braću“, valjda ne misli na Karla Marksa i Fridriha Engelsa, on je sada hrišćanin, bez ružne misli i bez lošeg dela po druge. Sav je u molitvama sa puno novca u džepovima. Ovo mu s ojkačama i Ljiljanom deluje lokalno, balkanski i seljački, do balčaka. Zato on ne dâ da se moj rukopis „Noću diku ljubim u šljiviku“pojavi u velikom tiražu, pa neka pukne i moj izdavač.

Birala je Ljilja ojkače koje, po atmosferi, podsećaju na haiku, na čistu lirsku poeziju: „Sva su sela ograđena žicom,/ samo moje plavom ljubičicom.“Ili: „Ja se, dragi, zaljubila u te,/ ko kazaljka u sitne minute.“A onda: „Diko moja, šešir digni gore/ da se naše oči dogovore.“Bili smo i u Muzeju Kozare u Prijedoru, gde sve ne, i uvek je Ljiljino javljanje povodom ojkače bilo izuzetnom pažnjom popraćeno i aplauzima nagrađeno. Učestvovala je i u brojnim televizijskim emisijama na ovu temu, uvek razgaljena srećom što je u prilici da peva krajiške rimovane dvostihove. To su primetili mnogi kulturni poslenici i umetnici, i naglašavali značaj u tome što slavna Ljiljana Petrović, u tako velikom zanosu peva starinsku ojkaču i sve nas podmlađuje.

GITARA SE DRUGAČIJE PONAŠALA U NJENIM RUKAMA POD BRANKOVIM LISJEM, KAO DA JE NEKI NOVI INSTRUMENT TU PRED NAMA

Otkrila nam je na nov način pesmu Molitva Branka Radičevića, njenu duhovnu dubinu i nesvakidašnji sadržaj

TRIO SNOVA

Da, Ljiljana je bila i naš predstavnik, iz one Jugoslavije, na prvoj Evroviziji pre šezdeset godina, u Kanu (1961). Ljiljana je pričala da je naša ekipa otišla tamo potpuno nespremeno, bez ikakvog snimka, bez „ploče“. Izvela je pesmu „Neke davne zvezde“po stihovima Mike Antića. Kaže da je posle tog nastupa preko noći postala svima poznata, i da ju je to mnogo iznenadilo. Nakon pet godina na čuvenom Festivalu u Opatiji ostala je upamćena po pesmi Jove Adamova „Neka to ne bude u proleće“. Bila je u vrhu tadašnje muzičke scene, ali se krajem sedamdesetih povukla iz javnog života.

Ustvari, Ljiljana će nastaviti da samostalno komponuje pesme na stihove poznatih pesnika, ali i na svoje. I da nastupa samo uz svoju gitaru. Na neki način, uz gitaru, mogla bi se smatrati, ako ne pretečom, a onda najavom kantautora i pesnika Đorđa Balaševića u Novom Sadu. U jednom trenutku, u različitim vremenima, imali su sličnih razmera muzičku slavu koja je zračila iz Novog Sada i nadilazila Vojvodinu.

Velika je šteta što nije bila živa (preminula 4. februara 2020) kada su visoka državna priznanja Srbije u istom danu dobili

Bregović, Bajaga i Bora Čorba. No, moglo bi joj to priznanje biti posthumno uručeno, još nije kasno. Još veća šteta, po generacijskom kodu, i ne samo zato, bilo je to što toga dana među laureatima nije bilo Balaševića. Završio je u bolnici nakon par dana i ubrzo preminuo.

Nedodeljivanje priznanja Đoletu, neoprostiv greh za našu državu. Ali, posthumno može biti i on nagrađen od države, i te kako, na predlog Grada Novog Sada, dabome, da ne ostane samo upamćen lokalni angažman vlasti oko sahrane velikog umetnika – za sva vremena. Takozvane zemaljske vlasti, političke smrtne figure i partije, kojih se nagledasmo u raznim modlama ovih decenija, smenjivaće se i dalje kao lišće i oblaci na keju, a Balašević će večno ostati u našoj kulturi. Nema veze što mu u Srpskoj enciklopediji (Matica srpska, SANU, Zavod za udžbenike) uz mali tekst nisu stavili ni fotos. Staviće oni sami sebi, naročito šeširdžiji.

Odmah po odlasku Đorđa Balaševića, tek par sati potom zvala me novinarka jednog dnevnog lista i tražila da dam izjavu s obzirom da sam „Balaševića uvrstio u Antologiju savremene srpske poezije od Branka Radičevića do danas“. Odmah sam joj, kao zapeta puška rekao da je Balašević tokom svoje karijere bio sve vreme vetar u leđa Novom Sadu, a ne obrnuto.

Sećam se jednog Ljiljaninog davnašnjeg nastupa u amfiteatru Sportskog i poslovnog centra „Vojvodina“. Uz Ljiljanu nastupili su Vesna Parun i Izet Sarajlić. Kad Ljiljana peva pesnike, očekujte vrhunski umetnički događaj. Ni „e“od estradnog pojednostavljenja stiha i celine izvedbe. Imala je moć da svojim talentom obujmi suštinu poetike određenog pesnika, tematskomotivski aspekt pesme, i tako svemu doda onu svoju šaru, onaj preko potrebni autorski beleg, da doživite i pomislite – to su njeni stihovi. Sve tuđe pesme što je pevala, jednostavno, bile su njene. Ljiljana Petrović je neponovljiva.

Tih davnih godina, a u Karlovačkoj gimnaziji, jednom prilikom nastupili su Ivan Hajtl, Raša Popov i Ljiljana Petrović, uz violončelistu Rešada Jahju. Taj program je nosio bogat sadržaj i doživljaj. Ljiljana se uklapala u to, volela da svako pokaže svoj umetnički amblem, razliku i značaj. Cenila je mnogo i Hajtla i Rašu. I oni nju, dabome. Umetnički triling snova! Ivan Hajtl, sa gromovito urođenim glumačkim talentom i dubokim glasom, pa očima koje kruže i traže izvor sveta, kazuje tekst o debeloj paorskoj piti čija masnoća dok je prinosiš k ustima curi niz lakat. Ljilja gleda i uživa, kao da sedi u

Ljiljana je bila i naš predstavnik, iz one Jugoslavije, na prvoj Evroviziji pre šezdeset godina, u Kanu (1961)

publici, a ne na sceni sa dvojicom umetnika.

Raša Popov magični sveznadar sa rukama koje napipavaju zvezde u načas stvorenom svemiru tema, a noge poskakuju na vedrinama velikih otkrića u nauci i umetnosti. I njega je bilo milina slušati, to se nabolje videlo po Ljilji, koja nije krila oduševljenje, na mahove mi se činilo kao da je zaboravila da i ona treba da nastupi. Ali, ne!

A onda – ona, Ljiljana Petrović, magična pevačica i kantautorka, preobrazila se iz pozicije publike u akterku umetničkog čina. Suptilno i moćno, pred nama je iskrsla umetnica koja poseduje onaj lakokrili zahvat urođenog talenta. Naprosto, to je to, neprevaziđena interpretacija za koju pomislite u zanosu da biste je i sami tako mogli obogotvoriti.

A s Ljiljom i senzitivni Rešad Jahja, posvećen svome violončelu kao detetu, pa se na krilima talenta pevačice uveličava i granâ na sve strane. Aplauzi – dugotrajni i iskreni, sve troje umetnika u najstarijoj srpskoj gimnaziji, uvek privilegovan doživljaj. Eh, da postoji danas tako oljuđen božanski triling u umetnosti, bila bi to nova duša u našoj kulturi. Međutim, vreme donosi nove, pa šta im sudbina dâ, a neprevaziđeni umetnici ostaju u vremenu sa svojom originalnom stvaralačkom aurom. Mnogo godina kasnije, u knjizi Sremskokarlovačke tercine, objavio sam pesme posvećene Ivanu Hajtlu, Raši Popovu i Ljiljani Petrović.

PRIJATELJ I SARADNIK

Kad nastupa na Stražilovu, kod Brankovog čardaka i spomenika, rad Jovana Soladtovića, podignutog 1974. godine (povodom 150. godišnjice Radičevićevog rođenja) ili na vrhu pored Brankovog groba i spomenika (1885), podignutog dve godine poosle prenosa Brankovih zemnih ostataka iz Beča na Stražilovo, Ljiljana Petrović zavede mir u našim dušama i srcima. Ta lepota glasa, to nežnovito izvijanje stihova u stražilovske krošnje i visove, davalo je pesničkom skupu novu krunu lepote. Gitara se drugačije ponašala u njenim rukama pod Brankovim lisjem, kao da je neki novi instrument tu pred nama. Misionarka poezije sa svojim ciklusom kompozicija Pevam pesnike opravdavala je smisao postojanja pesnika, umetnosti i Brankovoga kola. Košnica poezije bi zazujala i zazvonila svojim zvezdarnicima i sazvežđima, u „pobratimstvu lica u svemiru“, na pravom i jedinstvenom mestu – na Stražilovu, srpskom Parnasu. O, kakva privilegija!

Pored ostaloga, i ovoga se dobro sećam. Bilo je to 1985. godine, obeležili smo na 14.