OVO JE NEHUMANO VREME TOTALNE KONTROLE

Doba u kome živimo je globalističko, okrenuto profitu do neslućenih razmera. Imam snažan osećaj da je u takvom vremenu jako važno baviti se onim što nas zapravo čini ljudima; istinskim, bazičnim emocijama, temama poput porodice, odnosa roditeljideca, u najkaraćem, sadržajima koji nas, bio čovek toga svestan ili ne, sve određuju – kaže reditelj Zrinko Ogresta.

Poznati hrvatski reditelj, koji je još davnih dana publiku ovih prostora, i ne samo tu, osvojio filmom „Sa one strane“, sa svojim novim ostvarenjem „Plavi cvijet“bio je gost Palićkog festivala.

Došao je na 24 sata, odjurio zatim na Pulski festival gde je takođe na programu pomenuti film u čijem fokusu je savremena sredovečna žena, njeni odnosi sa ćerkom i majkom, odnosno pitanje kako (ne) živimo sopstvene živote, a kroz priču o tri generacije žena u datom kontekstu...

Na konferenciji za medije, održanoj drugog dana Palićkog festivala, kazao je: „Ono što je na neki način vezivna nit sa ostalim mojim filmovima je preokupacija ženskim likovima. U ovom vremenu prepunom velikih tema i problema kao što su pandemija, međunacionalni sukobi, izbeglice, meni se učinilo da bih se ja, kao autor, trebao pozabaviti suštinskim problemima koji zapravo muče svakog od nas, poput porodice i ljubavi. A kada je reč o Palićkom festivalu, među režiserima u Hrvatskoj je nedvosmisleno mišljenje da kad ste pozvani na Palić, onda vaš film nešto vredi”.

A potom, u razgovoru za “Blic”, govorio je o svom novom filmu, duhu vremena, savremenoj kinematografiji...

- Vreme u kome živimo je globalističko, okrenuto profitu do neslućenih raz

Zrinko Ogresta sa filmom „Plavi cvijet“bio je gost Palićkog festivala sa koga je otišao na Pulski, gde se takođe prikazuje ovo ostvarenje

mera. Imao sam i imam snažan osećaj da je u takvom vremenu jako važno baviti se onome što nas zapravo čini ljudima; istinskim, bazičnim emocijama, temama poput porodice, odnosa roditelji-deca, u najkaraćem, sadržajima koji nas, bio čovek toga svestan ili ne, sve određuju, kazao je na početku razgovora.

Film otvara i pitanje odgovornosti prema svojim i tuđim emocijama, odgovornost prema bližnjem...?

- Apsolutno. Kad govorimo o toj odgovornosti koja je vrlo složena tema, da bismo uopšte zakoračili u nju treba, da tako kažem, otkopati taj emotivni sklop koji je danas zakopan, skrajnut, marginalizovan... To je jedan od temeljnih motiva zbog koga sam uopšte krenuo da radim film. Ono najlepše, najemotivnije, između roditelja i dece, između bližnjih, najčešće ne pokazujemo. U filmu „Plavi cvijet“se jasno vidi da ljubav između protagonistkinja postoji, ali ostaje neizrečena i zato ono najvažnije, bezuslovno pokazivanje ljubavi se događa u sceni koja nije realistična, nego je fantazmagorična. Događa se onda kada više nema vremena. Dakle, za sve ili mnogo toga u životu imamo vremena i sve nam je važnije osim tog temeljnog uporišta u emotivnom, a to je zapravo, kad sve sabereš i oduzmeš, ono zbog čega jedino vredi živeti.

Generacijski gledano, a imajući u vidu društveni, politički kontekst, vrednosni sistem, otvara se pitanjem - šta radimo sopstvenoj deci?

- Na onom prvom, porodičnom nivou ima i obrnuto; šta ta deca rade nama? Ta deca nisu deca samo do osamnaeste, nego ceo život. Delikatan je i složen odnos roditelj-dete, ali ne bih baš olako oslobađao odgovornosti decu. Svi skupa znamo - a svi smo bili nečija deca, većina nas su danas roditelji - da smo znali biti nepravedni prema vlastitim roditeljima. Naravno, na svakog čoveka trag ostavlja vreme u kome je, naročito ono u kome stasava. Dakle, duh današnjeg vremena se duboko utiskuje u decu.

Kako vi percipirate taj današnji duh vremena?

- Tako da bih ga na svaki način nastojao promeniti kad bi se moglo. Živimo u vremenu koje je totalno nehumano. Dominacija sumanute jurnjave profita, korporacijski neoliberalizam, neokolonijalizam... A možda su u pitanju i neke druge stvari, da se sad ne bavimo njima. U svakom slučaju, živi se u jednom totalnom nezdravom vremenu, koje je i protiv čoveka i protiv života. Globalna pandemija i mehanizmi kojima rezultira su pokazatelj. Ko god ima malo soli u glavi postavlja i sebi, i ne samo sebi, razna pitanja. Nemoguće da je toliko stvari nejasno, šta se to toliko od nas skriva... A najčešće kad postavljaš ključna pitanja bivaš stigmatizovan zašto uopšte pitaš. Jedno bolesno vreme, bez emocija... Vreme totalne kontrole koju je pandemija još pojačala. Sve u ime zdravlja. A ja se pitam kakvog zdravlja. Da li je važnije da se ne zarazimo u nekom trenutku ili da ostanemo mentalno zdravi i da ostanemo ljudi? Verujem da je nedvosmisleno jasno koji je pravi odgovor. Više strahujem da ćemo svi skupa otići dođavola nego što se bojim zaraze.

Na Palićkom festivalu ste, brzopotezno odlazite na Pulski... Šta obeležava savremenu kinematografiju?

- Termin savremena kinematografija meni ne predstavlja puno. Postoje pojedini filmski autori, pojedini umetnici, intelektualci koji bi, pre svega, trebalo da budu pošteni u bavljenju stvarima koji ih se tiču. Jer danas je vrlo čest slučaj da se ljudi bave projektima, temama koje su kurentne kod ovih ili onih fondova. Mislim da stvaralac mora biti duboko potaknut nekakvim pitanjem, iz te korenite potaknutosti, promišljanja iskristališe se određena priča. Proces - sad sam ja odlučio nešto snimiti pa da vidimo o čemu ćemo - nije stvaralaštvo. Film je plod života samog autora.