Zašto nas je Avganistan podsetio na Kosovo

ljudska prava u avganistanu naglo i ozbiljno narušena, najugroženije žene i deca

Nedavno je agencija Sputnjik prenela da SE AMERIČKA VOJSKA “IŠUNJALA” IZ VAZDUHOPLOVNE BAZE BAGRAM, TE DA JE NJIHOVO POVLAČENJE OTKRIVENO NAKON DVA SATA.

očigledno je da ruski Medij zna kako da senzacionalističkim naslovima poveća čitanost jer nisu spomenuli da se izlazak SAD iz Avganistana najavljivao već celu deceniju, posebno u predizbornim obećanjima. Konačno, iako dugo najavljivan tek 29. februara 2020. godine tadašnji predsednik SAD Tramp potpisao je u Dohi glavnom gradu Katara ugovor o povlačenju savezničkih trupa iz Avganistana, po kojem je rok za povlačenje bila sredina 2021. godine.

Nakon 20 godina sukoba u Avganistanu i izgubljenih 2.448 američkih vojnika, taj plan je ušao u operacionalizaciju. Teško da iko može da bude zadovoljan načinom na koji se plan povlačenja odvijao, ali o elementima svih događaja koji su usledili nakon potpisivanja sporazuma pa do njegovog sprovođenja, javnost će tek biti upoznata obzirom da su učinjeni kontradiktorni propusti. Koje su ciljeve ostvarile SAD sa svojim saveznicima i kakva je perspektiva tog regiona, ostaje pitanje za analitičare koji prate dešavanja u tom delu sveta. Nažalost, tragične posledice desetogodišnjeg angažovanja Rusije u Avganistanu, sa izgubljenih 15.000 ruskih vojnika, danas izučavaju samo retki istoričari.

Srpska javnost a posebno izvršna vlast je ipak više fokusirana na bezbednost našeg regiona i zato veoma ceni doprinos NATO misije KFOR obezbeđenju mira i stabilnosti u južnoj srpskoj pokrajini. Misija KFOR trenutno broji preko 3.800 vojnika iz 28 zemalja, ali nažalost, među tih 28 zemalja nije i Rusija koja se 2003. godine “išunjala” sa Kosova i BIH ostavivši “braću” bez obrazloženja, ali i bez zaštite. Euforiju kosovskih Srba zbog dolaska ruskih vojnika, ubrzo je zamenilo razočarenje i neverica nakon odluke predsednika Putina iz 2003. o povlačenju ruskih mirovnih snaga sa prostora bivše Jugoslavije.

Sa ove distance može se eksplicitno ustanoviti da je operacija zauzimanja aerodroma “Slatina” 12. juna 1999. predstavljala samo sredstvo za pozicioniranje Rusije u pregovorima oko raspodele sektora i učešća u misiji KFOR. Obrt pompezne operacije je usledio nakon suočavanja sa činjenicom da navodno niti jedna zemlja nije dozvolila prelet ruskih aviona sa podrškom, iako je Rusija imala kapacitet da svoje trupe snabdeva pomorskim putem što nisu želeli da čine. Nakon samo šest dana i formalizovanim Ugovorom ministara odbrana SAD i Rusije iz Helsinkija, Moskva je odustala od zahteva da imaju svoju zonu odgovornosti, te je navodno željenu participaciju od 10.000 vojnika svela na maksimalnih 3.616 ruskih mirotvoraca. Javnost je upoznata i da su ruski vojnici potom doživeli blokadu raspoređivanja u Orahovcu što je bio jasan pokazatelj nemogućnosti projekcije uticaja na terenu. Tada je već bilo jasno da je misija završena i da je vreme za postepeno izvlačenje. Ipak, za srpski narod je čak i simbolično učešće Rusije u misiji KFOR bilo od izuzetnog značaja, posebno na lokacijama njihovog rasporeda (Srbica, Mališevo,

Kosovska Kamenica i prištinski aerodrom). Sa ove vremenske distance možemo doći do izvesnog zaključka da bi rusko prisustvo na Kosovu moglo da spreči martovski pogrom 2004. godine.

Iako pojedini Moskvi naklonjeni analitičari pokušavaju opravdati razloge povlačenja ruskog kontingenta smanjenom operativnom odgovornošću, ili kao razloge navode zahtevna finansijska sredstva i nemogućnost logističkog snabdevanja, pravi razlozi leže u geostrategijskim interesima Rusije u kojima se značaj Srbije nije uklapao. činjenica je da predstavnici vlasti iz Moskve nikada nisu zvanično saopštili zbog čega su napustili KIM. Istina jeste da je Moskva povlačenjem svog kontingenta nešto uštedela. Prema podacima iznesenim u ruskoj Dumi, to je oko 20 miliona dolara godišnje povlačenjem kontigenta iz BIH, a oko 69 miliona dolara i 60 miliona rubalja godišnje povlačenjem sa KIM. Ali ti iznosi deluju minimalno u odnosu na dve milijarde dolara koliko je te 2003. Kremlj potrošio za obeležavanje 300. godišnjice postojanja Sankt Peterburga.

Štednja je za Kremlj uvek bila nepoznanica, posebno u kontekstu geopolitičkog pozicioniranja. Iako danas Rusija ima bruto domaći proizvod (BDP) manji čak od šest zemalja NATO, pa čak i od Kalifornije, Teksasa ili Njujorka pojedinačno, i dalje se održava veoma visok vojni budžet koji je za narednu godinu zvanično planiran da bude 51.3 milijarde dolara odnosno na nivou od 2.6% BDP, što uključuje i sve troškove nabavki, istraživanja i razvoja koji se plaćaju u rubljama.

Stvarni razlog Putinove odluke o povlačenju ruskog kontigenta sa prostora bivše Jugoslavije bila je namera Moskve o izgradnji strateškog partnerstva sa Vašingtonom. U to vreme je Moskva pružala snažnu podršku SAD i NATO, što je Putin u svom govoru 2002. i

MISIJA KFOR TRENUTNO BROJI PREKO 3.800 VOJNIKA IZ 28 ZEMALJA, ALI, NAŽALOST, MEĐU TIH 28 ZEMALJA NIJE I RUSIJA KOJA SE 2003. GODINE “IŠUNJALA” SA KOSOVA I BIH OSTAVIVŠI “BRAĆU” BEZ OBRAZLOŽENJA, ALI I BEZ ZAŠTITE

naglasio kada je istakao da je partnerstvo sa SAD od najvećeg značaja za Rusiju, te da je suprotstavljanje terorizmu ključni element ruske spoljne politike. To je bilo evidentno kad se ozbiljno unapredila bilateralna vojna saradnja Moskve i Vašingtona kroz razmenu obaveštajnih informacija, podršku u opremi i naoružanju, odobrenje upotrebe ruskog vazdušnog prostora, kao i koordinaciju sa centralnoazijskim zemljama u kojima su otvorene vazduhoplovne baze SAD. Na žalost, geostrategijski interes Moskve je prevazilazio značaj i ulogu srpskih interesa na Kosovu, tako da je bilo jasno da zbog zaštite Srba, Rusija nije želela da kompromituje perspektivu unapređenja odnosa sa SAD i NATO.

Kuriozitet je da mnoge zemlje participiraju u misiji KFOR sa isključivo altruističkim motivima, bez ukalkulisanih geopolitičkih interesa u regionu. Za razliku od Rusije, Ukrajina je na primer učestvovala u misiji KFOR od samog njenog uspostavljanja i doprinela opstanku Srba, posebno u opštini Štrpce gde su bili raspoređeni. Sada sa inženjerijskom jedinicom obavljaju poslove deminiranja teritorije i inženjerijske podrške lokalnim vlastima. Tako su u mestu Lešak sprečili uništavanje mosta preko reke Ibar na čemu im je i gradonačelnik opštine Leposavić zahvalio. Umesto iskazanog poštovanja Kijevu, u Srbiji možete često u medijima videti antiukrajinske neistine koje ne korespondiraju sa zvaničnim spoljnopolitičkim stavovima Beograda.

Osim toga, opravdano se može sumnjati da Moskva diplomatski ucenjuje Beograd podrškom u Savetu bezbednosti UN u vezi pitanja Kosova. To je posebno uočljivo u slučajevima odstupanja od usklađivanja sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU iako je postignut društveni konsenzus o evropskim integracijama kao spoljnopolitičkom strateškom cilju. Poslednji takav slučaj je odluka Beograda o slanju ambasadora u Damask čime se Bašaru el Asadu eksplicitno priznaje demokratski legitimitet predsednika države, uprkos potpuno suprotnom stavu Brisela.

Prilično je lako dokazati kontinuitet ruskih interesa na Balkanu koji često nisu bili kompatibilni sa srpskim. Tokom 90-tih su trgovali uticajem u Beogradu sa ciljem da se geopolitički pozicioniraju kao kredibilan partner Zapadu, a preko vojnog liferanta Zvonka Zubaka su istovremeno naoružavali Hrvatsku uprkos UN embargu. Kontinuum njihove spoljne politike na Balkanu se jasno vidi u javno dostupnim izjavama ruskih ambasadora u Zagrebu koji su samo striktno sprovodili naloge Kremlja. Aktuelni ambasador Rusije u Zagrebu se praktički odmah po dolasku u Hrvatsku poklonio senima Franje Tuđmana što u diplomatiji predstavlja gest kojim se šalje jasna poruka – i Beogradu i Zagrebu.

Ipak, za promovisanje sopstvenih vrednosti i odbranu nacionalnih interesa u regionu, Srbija ne treba kriviti Kremlj. Dugotrajna levitacija između interesa velikih sila je prouzrokovala zaborav i ignorisanje sopstvenih nacionalnih interesa što je postepeno dovelo do dekadencije društva i besperspektivnosti mladih. U takvom okruženju, sasvim je logična zavodljiva opijenost nacionalizmom i populizmom koji nam ne pomažu kod održive budućnosti ili etabliranja savremenog nacionalnog interesa. Ruska Federacija je samo jedna od velikih i moćnih sila koje neopterećene emocijama, efikasno štiti svoj interes i profitira na regionalnim sukobima prodajući upravo ono najsvetije – ljubav. Svojevremeno je u takvom emotivnom razočaranju u imperijalističku politiku Rusije na Balkanu, naš Jova Jovanović Zmaj inspirativno napisao pesmu Ruskoj diplomatiji u kojoj naglašava: “Hvala ti, hvala, srpska nemajko! Blažen ko u te nade polaže...”. Danas se Jovi odužujemo tako što smo u novosadskoj gimnaziji koja nosi njegovo ime smestili Ruski centar i to na inicijativu Fonda “Ruski svet” kojem je osnovni zadatak delovanja projekcija meke moći Ruske Federacije u inostranstvu. Kao kod svih ljubavi, ne treba gajiti očekivanja, pa neće biti ni razočaranja.

Ove godine je zabeležen dosad najveći broj žrtava povezanih sa sukobima. U proteklim mesecima, stanje bezbednosti i ljudskih prava je dodatno i naglo narušeno, sa ogromnim posledicama po najranjivije grupe društva, naročito decu i žene.

ovako Za “BLIC” o Stanju u avganistanu priča šefica predstavništva UNHCR-A (agencije Ujedinjenih nacija za izbeglice) u Srbiji. kako kaže, zabrinutost raste zbog kršenja ljudskih prava civila, uključujući žene i devojke, kao i one za koje se smatra da su povezani sa avganistanskom vladom, međunarodnim organizacijama ili vojnim snagama.

užasne slike stižu poslednjih dana iz avganistana. Šta kaže statistika unhcr, koliko ljudi je od početka ove poslednje krize izbeglo (povlačenje amerikanaca, promena vlasti...)?

- krajem maja, bilo je više od 200.000 civila koji su od početka godine zbog sukoba raseljeni unutar avganistana. Broj raseljenih u ovoj godini je sada veći od 550.000, uz dodatnih 2,9 miliona raseljenih ljudi na kraju 2020.

Ova vanredna humanitarna situacija pretežno ostaje unutar zemlje i trenutno ne primećujemo masovna kretanja izbeglica preko granica. Najveće potrebe za humanitarnom pomoći su unutar avganistana i zahtevaju hitnu međunarodnu podršku.

kakva je situacija na terenu, šta se promenilo u ovih poslednjih nekoliko meseci?

- Ove godine je zabeležen dosad najveći broj žrtava povezanih sa sukobima. U proteklim mesecima stanje bezbednosti i ljudskih prava je dodatno i naglo narušeno, sa ogromnim posledicama po najranjivije grupe društva, naročito decu i žene. Mnogi avganistanci su veoma uplašeni i ne mogu da napuste zemlju na regularan način. Veoma smo zabrinuti zbog kršenja ljudskih prava civila, uključujući žene i devojke, kao i one za koje se smatra da su povezani sa avganistanskom vladom, međunarodnim organizacijama ili vojnim snagama. Raseljenim ljudima neophodna je hitna pomoć u vidu hrane, skloništa, vode, zdravstvene zaštite i zaštite uopšte.

Da li postoji bojazan od dodatnog komplikovanja i pogoršavanja situacije?

- Situacija na terenu je veoma nepredvidiva, što ilustruje i nedavni tragični napad na aerodrom u kabulu. iako se svi nadamo da će se stanje stabilizovati i da ljudi više neće morati da napuštaju svoje domove, moramo biti spremni i za njegovo pogoršavanje. U slučaju bilo kakvog odliva izbeglica, UNHCR je spreman da pomogne državama da pojačaju svoje humanitarne odgovore.

ko je najviše pogođen krizom?

- Žene i deca, koji čine čak 80 odsto raseljenih. Među njima su i bebe. Naročito smo zabrinuti zbog uticaja sukoba na žene i devojke, koje snose njihov najveći teret. Nastavljamo da pozivamo susede avganistana da svoje granice drže otvorenim, a sve zemlje da omoguće onima koji traže sigurnost da je i pronađu. Nemogućnost da to urade može ugroziti bezbroj života. Od ogromnog je značaja da svi kojima je potrebna zaštita imaju pristup azilu u Evropi.

kao što je visoki komesar Ujedinjenih nacija za izbeglice Filipo Grandi naglasio, vazdušni prevoz za evakuaciju je okončan, ali naša solidarnost i podrška avganistanu moraju da se nastave, i zaista su potrebniji više nego ikad. pozvali smo sve države da obustave prisilna vraćanja neuspelih tražilaca azila iz avganistana, sve dok situacija ne dozvoli njihov bezbedan povratak. Međunarodna zajednica mora da pruži hitnu podršku i avganistanu i njegovim susedima, u solidarnosti sa tamošnjim narodom.

koliko se za ovih nekoliko meseci položaj devojka i žena promenio? Da li su opravdani strahovi da one više neće moći slobodno da se kreću, školuju...?

- i dalje nije potpuno jasna slika o svim aspektima uticaja talibana. Uveravanja o obrazovanju devojaka, inkluzivnoj vladi i ženskim pravima su data. Sada je na njima i da ih pretvore u stvarnost. postoje izveštaji o ženama koje nisu mogle da izađu bez pratnje muškaraca, takođe nisu ni sve koleginice u UN mogle da se normalno vrate na posao. UN kancelarija za ljudska prava je skrenula pažnju na ozbiljna kršenja ljudskih prava u mnogim delovima zemlje pod kontrolom talibama, uključujući ograničavanje prava žena da se kreću slobodno i devojaka da idu u školu.

kakva je uloga unhcr u tom smislu?

- UNHCR je sa svojim partnerima fokusirana na isporuku hitne humanitarne pomoći i podrške lokalnoj zajednici. Operativni smo u gotovo dve trećine okruga, i možemo da pristupimo svim provincijama u zemlji. Obezbeđujemo ključne stvari za pomoć, kao što su sklonište, voda, zdravstvena zaštita, hrana. Ćebad, kao i komplete za higijenu i dostojanstvo žena. Takođe obezbeđujemo novčanu pomoć, gde god je moguće. Ove godine smo pružili pomoć za 230.000 ljudi, a od naših aktivnosti u sklopu podrške obrazovanju, zdravstvu i u drugim oblastima korist je imalo 1,7 miliona ljudi.

koliko avganistanskih izbeglica je stiglo u Srbiju i gde su ti ljudi smešteni? Da li primećujete veći priliv od početka krize?

- Od početka ove godine, oko 8.500 državljana avganistana je došlo u Srbiju. Značajan deo njih su deca i dečaci bez pratnje, kojima je potrebna posebna zaštita. Trenutno je 1.215 avganistanskih državljana smešteno u 13 centara, kojim upravlja komesarijat za izbeglice i migracije. Tako da mnogi od njih nastavljaju dalje, jer Srbiju najčešće posmatraju kao zemlju tranzita. Trend dolazaka se nije menjao proteklih meseci. prema podacima kancelarije za azil, ove godine su 372 avganistanska državljanina izrazila želju da zatraže azil u Srbiji, i sedam prijava je trenutno u proceduri, dok je jedna osoba dobila supsidijarnu podršku. Od 2008, 27 avganistanaca je dobilo status izbeglice ili supsidijarnu podršku. Sa svojim veštinama i znanjima sigurno mogu da doprinesu lokalnoj zajednici, i treba da ih podržimo da se integrišu i pruže doprinos društvu.

Da li očekujete učestalost dolazaka?

- U ovom trenutku ne, pošto je kriza najvećim delom u okviru granica avganistana. pomno pratimo kretanja u regionu i trenutno ne vidimo odliv izbeglica. izbeglicama je potrebna solidarnost i podrška. UNHCR je spreman da pomogne vlastima da pojačaju humanitarni odgovor, ako i kada to bude potrebno.

“PREMA PODACIMA KANCELARIJE ZA AZIL, OVE GODINE SU 372 AVGANISTANSKA DRŽAVLJANINA IZRAZILA ŽELJU DA ZATRAŽE AZIL U SRBIJI, I SEDAM PRIJAVA JE TRENUTNO U PROCEDURI, DOK JE JEDNA OSOBA DOBILA SUPSIDIJARNU PODRŠKU”