IZA KULISA NAJVEĆEG VITEŠKOG FESTIVALA U EVROPI

Ne znam kako ste vi zamišljali da izgleda srednji vek, ali za mene je to mešavina Robina Huda, filma o kralju Arturu u režiji Gaja Ričija i cela ta neka priča oko toga kako sve moraš da napraviš sam sa svojih 10 prstiju, da se snalaziš i muljaš. nešto najpribližnije tome osetila sam na istoku Srbije, kod manastira Manasija.

Postoji čitav svet ljudi koji nisu potpuno u skladu sa vremenom, ali ne u negativnom smislu već da su u fazonu da se bar na kratko teleportuju u srednji vek na dan, dva i postaju svoj alter ego – vitez, streličar, prodavac prirodnih melema, krojačica, muzičar... Pronašla sam ih u Manasiji, gde je održan “Just Out” festival, najveći viteški festival u evropi. Gde može biti lepši prizor za srednjovekovni festival nego sa tvrđavama iz XV veka u pozadini? Ove godine se obeležavalo 600 godina od kada je despot Stefan Lazarević sagradio jedno od najlepših manastira u Srbiji gde su nekada pravi vitezovi branili tvrđavu, kneza i otadžbinu. A danas je to realno jedan neobičan vašar. Pandemija nije mogla da zaustavi ljubitelje srednjeg veka širom evrope da dođu u ovaj paralelni univerzum koji su „Beli orlovi“vitezovi iz Srbije održali, sa učesnicima iz Bugarske, Rumunije, Mađarske, Rusije, Makedonije, Francuske, turske, Belgije, Austrije, a čak je bila jedna devojka iz Australije. ta devojka sam ja i morala sam da vidim kako je to u Srbiji u odnosu na srednjovekovne festivale u Australiji. Zaključak jeste da pripadnici ove zajednice po c e - lom svetu su carevi, druželjubivi, zabavni, maštoviti i vole da pričaju šta je to što ih privlači srednjem veku. tu su arheolozi i antropolozi koji povezuju svoju svakodnevni posao sa dešavanjama kao i civili koji neguju ljubav prema srednjem veku.

IMA ONIH KOJI SU BILI SPREMNI I DA ODMERE SNAGE NA BOJIŠTIMA. VITEZOVI SU SE BORILI CELOG DANA MAČEVIMA, NEKI DA OSVOJE SRCE MLADE DAME, A NEKI DA ODBRANE SVOJU ČAST

Sve se dešava na polju pored tvrđave i manastira. Kao da ste u pravom srednjovekovnom selu, raštrkani šatori u kojima su zanatlije, neki predu, neki rezbare drvo, tu se peče prase, kovač koji oštri noževe i mačeve, travar je imao svoj mali štand, a onda su stigli i putujući trubaduri. Svi su obučeni u odgovarajuće kostime. Žene u dugim haljinama sa dezenima kao iz srednjeg veka, muškarci sa oklopima i šlemovima, i po neki vitez na belom konju. Ana je član “Belih orlova”. Prvi put kada je bila na nekom ovakvom festivalu došla je kao “civil”.

- Došla sam, videla, svidelo mi se, i zaljubila sam se u ovu priču. Nisam mogla da verujem da tako nešto postoji u Srbiji, mesto gde može da se vidi autentično kako je to nekad izgledalo. Onda sam iz hobija krenula da pravim kostime - priča Ana dok mi njena prijateljica Miljana pokazuje svoje znanje o strličarstvu.

Izgleda kao jedna opaka ratnica u tom dramatičnom i opasnom srednjem veku.

- Ja imam poriv da izbacujem svoju energiju kroz streličarstvo - kaže mi.

Ima onih koji su bili spremni i da odmere snage na bojištima. Vitezovi su se borili celog dana mačevima, neki da osvoje srce mlade dame, a neki da odbrani svoju čast. Borbe su bile ljute i ne bez povreda. Posle saznajem da većima ovih momaka trenira po raznim klubovima u svetu, i ozbiljno shvataju borbu, ovo je njihov MMA. Za nas manje vešte, bili su postavljeni poligoni za vežbanje bacanja sekire i streličarstvo. Ja ne mogu baš nešto posebno da se pohvalim svojim veštinama, ali sam se toliko naložila da sam se već raspitala gde i kako bih mogla da počnem da vežbam i postanem član “Belih orlova”. Moram da primetim da je bilo dosta ljudi koji su ozbiljno dobro pogađali metu sa velike distance... Streličarstvo se ispostavilo kao veoma popularno, ali ni malo lako, naročito kad mu se doda element jahanja konja. Ljudi su u trku prolazili pored meta i ispaljivali strele i priznajem da sam bila zatečena sa kojom veštinom i lakoćom pogađaju metu.

A svako doba ima zagarantovanu dobru bleju. Pitah ja blejače o čemu li pričaju srednjovekovni ljudi tako slatko okupljeno oko vatre. Kažu, dogovaraju šta je za ručak, šta će da love, ima li neko neki dobar prirodan lek za tegobu, kako ćemo da preživimo kugu i naravno trač iz sela ko je s kim i ko vara muža dok je on negde u ratu. Naravno, svako ima svoju ulogu u zajednici, neko treba i da prede vunu i pravi maske kao što su jedan momak i devojka to radili ispod šatora celog dana. To oko vune izgleda pipavo i zanimljivo, ali je proces objašnjavanja kako od ovce dođe do konca prilično opširan pa sam zato otišla do lokalnog krčmara koji je služio pivo boje ćilibara. Dometa na festivalu nema tako da smo uglavnom svi držali telefone u džepovima. Za promenu, nije loše. Ceo taj srednjevekovni vajb bio je još intenzivniji i dok sam bila okružena svim tim ljudima koji su maksimalno posvećeni ulozi skapirala sam koliko su cool. Možda drugima, sa strane, izgleda da su to gikovi i štreberi jer idu na ovakve festivale. Delom su u pravu, ali ne treba suditi nego se treba pridružiti da se bar na dan izmestite iz svakodnevice.

“DOŠLA SAM, VIDELA, SVIDELO MI SE, I ZALJUBILA SAM SE U OVU PRIČU”, KAŽE ANA. NJENA PRIJATELJICA MILJANA OKRENULA SE STRELIČARSTVU

RINAPrema narodnom verovanju, kad su se Srbi povlačili i sklanjali od Turaka kroz nepristupačne predele, sa sobom su nosili stotine drvenih sanduka punih zlata i srebra, koje su morali da sakriju. U potragu za krunom cara Dušana šumovitim stazama uputili su se mnogi, ali niko je nije pronašao. Zato se legenda nikad ne završava, jer pojedinci veruju da će baš oni biti te sreće.

Meštani sela Ostra i sami su pokušavali da uđu u pećinu, ali kako kažu, brzo su se iz nje vraćali svojim kućama.

- Teren je jako neristupačan, tokom vremena pećina se suzila i kroz nju sada mogu da prođu samo najspretniji. Postoje priče da ona izlazi na Rudniku, ali to još uvek niko nije proverio niti prošao do kraja. Ako blago postoji, onda je izuzetno dobro skriveno i ne može se tako lako naći. Legenda kaže da ga čuva ogromna zmija i da je zato nedodirljivo - rekao je za RINU, Miroslav Anđelić iz Ostre.

Da ove priče zaista imaju osnova potvrđuje i činjenica da je o blagu Nemanjića pisao i Čedomilj Mijatović u romanu “Rajko od Rasine” davne 1892. godine i po njemu na „mitskoj planinini, punoj pećina, zmija i izvora“nalazi se skrivena riznica srpskih srednjovekovnih vladara.

Osim što se pretpostavlja da je puna blaga, pećina na Ostrici je i izuzetno arheološko nalazište, u kom su pronađeni ostaci života davnih predaka. Iznad nje smešteno je i veliko vizantijsko utvrđenje Sokolica, koje datira od petog veka. Osmatračnica i puškarnica postavljene su tako da gledaju na ceo sliv zapadne Morave.

- Najstariji ostaci ovde se mogu pronaći iz bakarnog doba i od 2000. godine pre nove ere, a prvi tragovi života ovde

OSIM ŠTO SE PRETPOSTAVLJA

DA JE PUNA BLAGA, PEĆINA NA OSTRICI JE I IZUZETNO ARHEOLOŠKO NALAZIŠTE, U KOM SU PRONAĐENI OSTACI ŽIVOTA DAVNIH PREDAKA

su utvrđeni tokom bronzanog doba, pa je Sokolica jedno od najinteresantnijih istorijskih nalazišta u ovom kraju, koje može imati izuzetan turistički potencijal - izjavila je Delfina Rajić, direktor Narodnog muzja u Čačku.

Svake godine kroz selo Ostra prođe na desetine zaljubljenika u prirodu i istoriju, a oni najsmeliji se okušaju i u potrazi.

- Viđali smo ih da nose i alat, spremaju se za kopanje. Kako su prošli to niko ne zna. Možda je neko i našao blago i ćuti - zaključio je kroz osmeh Miroslav.