Način mišljenja

Proteklu nedelju, bez sumnje, snažno je obeležio trijumf Stefana Arsenijevića sa filmom “Strahinja Banović” koji je na prestižnom, 55. Međunarodnom filmskom festival u Karlovim Varima osvojio Gran pri Kristalni globus i još četiri nagrade.

PODSETIMO, TO SU NAGRADA ZA najboljeg glumca – Ibrahima Komu, specijalno priznanje žirija za fotografiju Jelene Stanković, kao i nagrade Ekumenskog žirija i mreže evropskih prikazivača Europa Cinemas Label.

Radnja ovog ostvarenja, baziranog na poznatoj epskoj narodnoj pesmi, smeštena je u savremeni kontekst izbegličke krize, u njenom središtu su migranti, njihovi životi, sudbine, odnosi... Ekumenski žiri istakao je u obrazloženju nagrade da “Strahinja Banović” priča “veliku i humanu ljubavnu priču, balansirajući između realne dokumentaristike i vanvremenske poezije”. Žiri Europa Cinemas navodi da “film ima veliki potencijal da se ‘obrati’ različitim publikama u Evropi, putem svog jakog, dubokog i emocionalnog jezika”.

Kada bi trebalo sažeti u par reči; Arsenijević je trijumfovao rediteljskim rukopisom i načinom mišljenja.

Svojevremeno je Milena Dravić, između ostalog, govorila kako je ogromna šteta što on tako dugo nema prilike da snima filmove (prethodni “Ljubav i drugi zločini) jer “ima ono nešto, što samo najveći talenti imaju”. Uz to, iskustvo je pokazalo, da njegov odnos prema stvarima duboko prožima ljubav kao način mišljenja.

Prošle nedelje, kako prenose mediji, promovisana je i knjiga “Evo čoveka” protođakona dr Ljubomira Rankovića (“Glas crkve” i “Novosti”) o patrijarhu Pavlu, jednoj od, u najpozitivnijem smislu, nesumnjivo najznačajnijih ličnosti koje smo imali u minulih pola veka, i duže. I oni kojima religija i crkva nisu bliski držali su do njega, cenili ga i voleli.

Podseća autor da mu je svojevrsna lozinka bila sazdana od svega dve reči: „Budimo ljudi!“. Dodaje, između ostalog, da je to i “zavetni refren” ove “tragične epohe”.

U onome što je govorio, radio, kako je živeo, i kako je na ljude delovao, iskustvo pokazuje, takođe pulsira ljubav kao način mišljenja, a korak dalje: ukazivanje da je to Božija iskra u čoveku. Iz ogromnog traga koji je ostavio isijava da i u apokaliptičnim vremenima se može biti čovek a po, naoko, jednostavnom principu: što ne želiš sebi, ne čini drugome! Reklo bi se nadohvat ruke, a iskustvo pokazuje da je tako daleko, tako strahovito daleko.

To koliko je daleko videlo se i na prošle nedelje održanom sindikalnom skupu ”Hoćemo platu za život” na kome je, između ostalog, rečeno da je “država puki instrument” korporacija i poslodavaca, da je rad “postao sinonim za izrabljivanje, nesigurnost i neizvesnost“, da većina ljudi u Srbiji rade da bi na kraju meseca dobili milostinju od koje ne mogu da prežive, a ne platu“, da „para ima dovoljno, čak i u ovakvoj Srbiji, samo su užasno nepravedno raspoređene“... A istorija i praksa pokazuju da to budi najgore u ljudima, da nepravda i beda, isto kao i pohlepa, od ljudi stvaraju zveri.