Bogovi ne umiru - bogovi su večni
KANDIDATI KOJI SU UŠLI U NAJUŽI IZBOR POZNATE AMERIČKE TELEVIZIJE MORALI SU PETOMINUTNI RAZGOVOR SA NJIMA NEPOZNATIM GOSTOM DA UČINE ZANIMLJIVIM, GLEDLJIVIM I PROVOKATIVNIM. ŠTA BISTE PITALI IHTIOLOGA, EKSPERTA ZA HEMIJSKI LIZING, NEUROANESTEZIOLOGA...
Olimpske visine dostigao je Mikis Teodorakis svojom muzikom. Njegovi koncerti, na kojiima se osloba a neverovatna količna energije, elektriciteta, najdubljih i najviših emocija, kada ljudsko biće prodire u najdublji deo sebe samog, kada hiljade ljudi postaju jedno, bili su jedinstveni.
Bio je sav u nekom posebnom zanosu, pevao je dok je dirigovao, ispuštao grlene uzvike, skoro krike, povremeno je to podsećalo na graktanje gavranova, kliktanje gusaka
Sloboda je bio njegov vrhunski kriterijum. Uvek protiv onih koji osporavaju slobodu
“
Danas smo izgubili deo grčke duše” - poručila je ministarka Lina Mendoni, na vest o smrti Mikisa Teodorakisa. Isto bi mogli reći i Srbi. Bio je veliki srpski prijatelj. Njegov govor na koncertu u Atini, na trgu Sintagma, i onaj u Beogradu u junu 1999. godine svedoče o tome.
Beograđani su uvek znali da se dive buntovnicima, a Teodorakis je to bio. Borio se protiv nacista, tokom grčkog građanskog rata bio je uhapšen, u izgnanstvu na ostrvu Ikariji, a zatim deportovan na ostrvo Makronisos, gde je mučen. Vojna hunta je 1967. sasekla njegovu karijeru, doživeo je da mu zabrane muziku i proteraju ga. Svetska javnost se pobunila. Zahvaljujući svetskoj slavi pustili su ga da izađe iz zemlje, a on se potom iz Pariza od 1970. angažovao protiv grčke vojne diktature. Do pada diktature 1974. održao je preko hiljadu koncerata, jedan i u Beogradu, kada je kao izgnanik, došao iz Pariza. Koncert je održan u Pioniru.
Bio sam svedok toga. Izbliza.
PREPLAŠENO JATO
Govorio sam njegovu poeziju. Sve vreme sam sedeo na sceni, pored orkestra i gledao kako maestro diriguje. Pratio sam njegov doživljaj sopstvene muzike. Pomislio sam da bi bilo zanimljivo ostaviti samo njegovo dirigovanje kao snimak, bez muzike, da bi se videlo kako je složen taj svet koji on kroz svoju muziku izvodi pred nas... Bio je sav u nekom posebnom zanosu, pevao je dok je dirigovao, ispuštao grlene uzvike, skoro krike, povremeno je to podsećalo na graktanje gavranova, kliktanje gusaka, strah jata koje naglo preplašeno poleće sa zemlje, rikanje tovarnih životinja koje stenju pod teretom, i gazdinim gnevom dok izriče komande uz udarac biča i tako ih goni napred...
Kroz glavu su mi prolazili zazivi Homerovih sirena Odiseju, da zaustavi lađu i posluša njihovo pevanje, jer onaj koji čuje to pevanje zna više nego drugi ljudi i vraća se, veseo, u svoj zavičaj. Tu sirensku snagu, životodavnu, ima njegova muzika.
Za koncert je vezana i jedna i anegdota.
Došao sam u Pionir nonšalatno odeven - farmerice i laka košulja, kako sam govorio u Skadarliji sa prozora Kuće Đure Jakšića. Muzičari i maestro kompletno uparađeni, u smokinzima, sa leptir mašnama. Dok se oni oglašavaju probnim tonovima, ja stojim sa strane i preslišavam maestrove pesme.
Dvadesetak minuta pre početka koncerta, priđe mi njihov menadžer i diskretno upita da li ću imati vremena da se presvučem, jer koncert samo što nije počeo.
Sumnjiv sam mu. Kažem da ću ja tako govoriti, da je to moj stil.
On zavrti glavom, ode i posle nekoliko minuta se vrati i kaže da oni na to ne pristaju, da neću učestvovati u programu bez... I tu dodirne rever svog smokinga. Režija predviđa da sve vreme budem na pozornici, a malo sam neprikladno obučen... Tako mi kaže i ode.
Ja sam u to vreme jedva preživljavao, smoking je za mene bio misaona imenica. Već je tu bilo dvoje dece, koju je inače publika čuvala u Skadarliji i trčkarala za njima dok bih ja recitovao sa prozora Kuće Đure Jakšića. Oni dakle, odluče da ja ne učestvujem u programu.
Kažem legendarnom Milanu Seviću, organizatoru iz Doma omladine, da mi ne daju da govorim pesme bez smokinga. Kažem mu otvoreno: Ševo, otkud meni pare da kupim smoking, mislio sam da ću izaći i izgovoriti njegove pesme a potom se pridružiti publici i uživati u muzici.
Nije dobro, veli on, ali šta je tu je, ti ćeš svoj honorar dobiti, recitovao ne recitovao. A oni kako hoće.
Sklonim se u stranu i čekam. Maestro, prolazeći pored mene, zastane i gleda me ravno u oči. I ja njega. Bez reči. On onda da znak palicom da se popnem na scenu. Preseče znakom palice, kao Gordijev čvor.
Nije želeo da veče prođe bez njegove poezije. APLAUZ POEZIJI
Sve vreme koncerta sedim na sceni onako obučen bez veze, svestan toga. Oni svi kao gavranovi. Teodorakis se, dirigujući, na moje oči preobražava, kao neko mitsko biće, visok, nadnesen nad muzičarima, i odozgo kao Bog upire palicom na nas dole, pa sleće na pozornicu. Nezaboravno. Pocupkuje, sa pokretima kao da jaše ili da leti, na konju, na oblaku, na vetru, na talasu.
Kada je na koncertu došao red na mene, Maestro mi da znak palicom i ja počnem uz pratnju orkestra. Govorio sam deset pesama. Zašao sam, nesvestan bilo čega drugog osim stihova, u svet njegove Poezije, i govorio kao da sam sav gavran, u smokingu. Jedna druga vrsta muzike, taman za moj glas i moj doživljaj. Sad on, stojeći sa strane, posmatra moj doživljaj njegovih stihova i metafora. Sedam hiljada ljudi u Pioniru a kao da nema nikog. Tišina. Kao neka tišina mrtvih a ne živih.
Maestro me je na aplauz podizao nekoliko puta. Bio je to aplauz Glasu njegove poezije koji je potpuno smirio uskovitlanost emocija nakon njegove muzike i uspostavio jednu drugu vrstu doživljaja.
I tako, do kraja koncerta sedim na toj crnoj sceni neprikladno odeven... I opet, na kraju, njegova palica na mom ramenu kao znak božje milosti. I aplauzi koje on podstiče pokretom ruke. Onaj menadžer aplaudira sa strane pozornice. Članovi orkestra lupkaju gudalima.
Dirnut, ja odlučim da od ho
...
Kakvi su tehničko-tehnološki i ekonomski pokazatelji opavdanosti navarivanja venca monoblok točkova kvaliteta ER7 železničkih vozila za brzine kretanja do 120 km na sat, nije pitanje za američkog gosta već za Tomislava Momirovića, ministra ne samo građevinarstva već i saobraćaja. Znao bi on to i bez prethodne pripreme.
Momirović ne bi kao Gordana Čomić kovertirao odgovore na pitanja, već bi odgovorio brzinom Simplon Ekspresa i, naravno - netačno. Gostovanje ministarke za ljudska i manjinska prava na jednoj televiziji uverilo me je da su nekadašnji srpski političari imali više stila. Jer i Draža Marković, kada je pokušavao da izbegne odgovor na pitanje izustio bi: “Ne slažem se sa pitanjem”.
Čomićeva je verovatno čula za Mariju Todorović, ne aktuelnu poslanicu srpskog parlamenta, već nekadašnju ministarku rada u vladi Ivana Stambolića i Branislava Ikonića. U vreme mandata ćutljivog Ikonića, praksa je bila da resorni ministri pre usvajanja nekog “važnijeg“zakona ili njegove dopune - a svi koji su se ticali penzionog sistema, švajcarskih ili drugih formula bili su to – organizuju sastanak sa sektorskim urednicima. Na brifingu su im bili predočeni svi elementi novih zakonskih rešenja i dati odgovori na sva postavljena pitanja i nedoumice. Da je nešto slično uradila ministarka Čomić bilo bi jasno šta je dopušteno Vojvođanima a nije Eskimima, Čuburcima i Indijancima.
Dan pre ili kasnije predsednik Srbije Aleksandar Vučić je opet imao “probleme“sa novinaraima, “slične“baš kao i – kako je rekao - kralj Milan Obrenović, kada je gradio prugu od Beograda do Niša. Kralj je, kao i on lično, imao “neke N1”, koji su mu pričali da to ne radi.
Umesto lopate i japanera punog cementa - ne kralj, tada je bio - knez Milan, sa srebrnim budakom u rukama jula 1881. udario je temelje Srpske državne železnice. Zbog savremenije građevinske operative od današnje Srbija je već avgusta 1884. svečano otvorila prugu Beogradniš dugu 243 kilometra. Uvođenje redovnog železničkog saobraćaju od Beograda ka Nišu te 1884. bio je za Srbiju, kao prvi let “konkorda” osam decenija kasnije.
Danas se i spajanje železničkog koloseka na deonici Stara Pazova – Novi Sad smatra vrednim ceremonije dok je kralj Milan otvaranje pruge Beograd – Niš poverio tadašnjem “Tomi Moni”, ministru građevine Jevremu Gudoviću. Koji dan ranije Milan je “danskim kraljevskim“otputovao za Beč.
Izgradnju pruge Beograd-niš pratila je, politikom indukovana, jedna od najvećih korupcionaških afera francuskih investitora. To nije smetalo da se pruga preda “pre roka“. Izgradnju tadašnje pruge u Srbiji finansirali su, danas bi rekli, “naši evropski prijatelji“. Koliko će aktuelni evropski i vanevropski naši “prijatelji” i “naša braća” sve to naplatiti (sa)znaćemo valjda jednog dana.
Do tada srpske pruge su brže samo od albanskih (28 km na sat), dok vodimo mrtvu trku sa komšijama u Severnoj Makedoniji (53 km/h). Najbrži vozovi su u Španiji sa 199 kilometara na sat, u Francuskoj tri kilometra sporiji (196 km/h), dok se u Italiji vozovi vuku po pruzi 170 km na sat. Da su pruge u Srbiji samo dobro održavane, brzina vozova bi bila 50 procenata veća.
Ali, ko ne bi voleo da se vozi četiri puta brže od Beograda do Novog Sada? Samo još niko nije objasnio zbog čega je železnički saobraćaj između dva najveća grada u Srbiji prekinut. Koji je viši razlog stavio katanac na taj pravac i koliko je to “pomoglo” da i troškovi za teretni transport pojeftine a da pritom bude brži?
Još niko nije objasnio zbog čega je železnički saobraćaj izme u dva najveća grada u Srbiji prekinut
Brzina pruge proporcionalno diktira cenu investicije. Nije mi do kraja jasno kako će do Novog Sada voz saobraćati brzinom od 200 kilometara na sat a mora da stane u Staroj Pazovi. Ukoliko nema stajanja do Novog Sada karta će biti skuplja. Predsednik Srbije kaže: 1.000 dinara u jednom pravcu. Koliko će putnika taj voz morati da preveze dnevno da bi taj projekat bio isplativ? To niko ne kaže. Da li je to 10.000, 12.000 ili 15.000 putnika dnevno? Koliko ih se uopšte vozilo na tom pravcu u najboljim godinama srpskih železnica?
Ukoliko je petocifren broj putnika granična linija rentabilnosti, u Novom Sadu bi svaki dan morao da gostuje Manu Čao a Brus Springstin u Beogradu. Exit bi morao da preraste u svakodnevnu muzičku manifestaciju. Šta ako vozovi budu bili (polu)prazni? Koja je cena održavanja pruge? Taj trošak za velike brzine dramatično raste. Koliko novi projekti utiču na transportne troškove domaćinstva koji su u Srbiji veća sada visoki, s obzirom na životni standard... Vozi, Miško!