Sinovljevo pismo vratilo je ubici želju za životom

Drago mi je da si shvatio da je najbolje da mi kažeš sve kako se odigralo i sve što je kobnom doga aju prethodilo. Zaista mi je drago da si to shvatio... - obratio se Fila svom branjeniku Milutinu Mitroviću kada ga je ponovo posetio u zatvoru.

Prvi put od kad sam ga upoznao preko njegovog tužnog lica kao da je preleteo osmeh: – Ne bih ja ništa shvatio da mi nije pomogao sin. Moj Momčilo. Video je da još ništa ne shvatam i požurio rukom u džep.

– Sada se isplati živeti. Sada kad opet imam sina. Mog Momčila. Evo čitajte šta mi je napisao. Čitajte samo...

Pružio mi je list hartije, vadeći ga žurno iz koverte. Velikim slovima, neveštim rukopisom, sin je pisao ocu u zatvoru: „Zdravo ćale! Ovo ti pismo pišem ja, tvoj sin Momčilo. Pišem ti iz naše kuće i hoću ujedno da odgovorim na tvoja pitanja:

Rekao si da izdam kuću na pet ili deset godina.

Da prodam đubre. Da uzmem novac od Ilije. Da budem kod kuće subotom i nedeljom. Odgovaram ti ćale:

Ne mogu kuću da izdam, jer ako to uradim gde ću onda ja.

Đubre ne mogu da prodam. Treba mi. Već sam ga izvukao na Majdan da pođubrim višnje.

Od Ilije sam uzeo 10.000 (deset hiljada).

Ja sam sada svakog dana kod kuće, jer ne idem više kod njih, pošto smo se posvađali.

A sada da mi nešto pošteno kažeš. To će da ostane naša tajna. Kako si ih pobio?

Znaj da sam ja odbio svedočenje protiv tebe. Zbog toga me oni sada mrze te su me i oterali... Ja se na sudu neću pojaviti... Žao mi je majke, ali ja ipak moram tebe da izvučem iz ove krize. Molim te nemoj da se sekiraš, osloni se na mene... Mnogo pozdrava od tvog sina Momčila... “

AKO SAM KRIV...

Pročitao sam pismo i zagledao se u rečenicu koja je bila podvučena istim nalivperom: „Znaj da sam odbio svedočenje protiv tebe.“

Zar je ta rečenica mogla da toliko preobrazi moga branjenika? Ne, sigurno ne. Milutin je prekratio nedoumicu:

– Jeste li videli šta mi piše moj Momčilo? Jeste li videli da kaže: „Žao mi je majke, ali ja moram tebe da izvučem iz ove krize...“To kaže. A znate li zašto to kaže? Zato što me voli. A kad me voli, bez obzira što čuje da drugi svašta govore, pokušaću da se izvučem sam. I to istinom. Ne treba sin da me izvlači. Reći ću istinu. Reći ću je vama i sudiji, pa šta bude. Ako sam kriv – ne žalim da umrem, ali ako nisam, živeću, jer me sin još voli. Moj Momčilo, tatin momak...

Suze su mu potekle niz obraze i obrisao ih je rukom.

– Oprostite, izvinite me, ali tako je čoveku teško oko srca kad čuje da ga neko voli, da želi da mu pomogne. Zbog toga sam vas zvao. Zbog toga što sada hoću sve da vam kažem, sve kako je bilo. Istinu od reči do reči. Ako vam je zgodnije, pošto je vreme malo odmaklo, mogu ja da vam to i napišem. Da imate. A to što ću da vam napišem to je jedino istina. Kad je budete imali pred sobom, ako možete pomozite, ako ne možete – hvala vam što ste bar pokušali.

Bio sam dirnut. Ganule su me njegove reči, tronulo me pismo njegovog sedamnaestogodišnjeg sina. Da mu ne bih ni za trenutak kvario dobro raspoloženje, složio sam se da mi događaj opiše i da mi taj opis u pismu dostavi:

– Vodi računa samo o tome da je sve što budeš napisao istina. Ostalo je moj posao. Pružio mi je ruku i rekao: – Hvala vam što ste došli, sve ću vam podrobno opisati.

MILUTINOVA ISTINA

I opisao je:

„U 1949. godini oženio sam se sa Zagorkom Veljković iz Mirijeva i u braku sa njom imao sam ćerku Slobodanku, koja je sada stara 18 godina. Zbog nesporazuma sa Zagorkom razveo sam se

Strepeo sam od mogućnosti da će tužilac Ostoja Žica obe svoje tvrdnje – i podmuklost i svirepost – uspeti i da dokaže

1952, pa smo se ponovo venčali dve godine kasnije. U 1952. godini rodio nam se i sin Momčilo, koji je sada učenik u privredi. Ćerka Slobodanka se udala pre godinu dana i sa svojim mužem živi u kući svog dede po majci, Božidara Veljkovića, u Mirijevu. Ja nisam bio u dobrim odnosima sa svojom ženom, smatram da je za to kriv njen otac Božidar. Ona me je više puta napuštala i odlazila kod njega. Poslednji put me je napustila desetak dana pre nego što sam uhapšen. U kući, u selu Kaluđerici, ostali smo samo ja i Momčilo. Sutradan kad je Zagorka napustila kuću i otišla kod svog oca, ja sam poslao Momčila da je zove da se vrati kući. On je tamo ostao 4 dana i kada se vratio saopštio mi je da me je Zagorka psovala i rekla da neće da se vrati.

Sa tastom Božidarom nisam nikada bio u dobrim odnosima. Pre tri godine jednom je došao noću, razbio mi je prozor na kući i odvalio vrata. On me je pozivao da izađem iz kuće, nazivajući me kukavicom, i da želi da se nasisa moje krvi. Nisam izašao iako sam i tada imao pušku kod sebe. Želeo sam da izbegnem sukob. O ovom napadu na moju kuću znaju Branko i Stana, radnici koji rade kod Branka Antića iz Kaluđerice. Prezimena im ne znam. Lovac sam, i od 1952. imam lovačku pušku dvocevku. Onoga dana kada sam oko 6 časova ujutru pošao sa kerom u lov razmišljao sam da odem kasnije i u Mirijevo da molim Zagorku da se vrati kući. Obišao sam polje, nisam ništa ulovio i nešto posle deset časova stigao sam u dvorište Božidara Veljkovića. Zagorka je ložila vatru pod kazanom za pečenje rakije. Ulazeći u dvorište, prišao sam Zagorki i pozdravio je sa rečima: „Dobar dan.“Ona mi nije odgovorila, nego me je svađalačkim glasom upitala: „Jesi li me se zaželeo?“

Seo sam i počeo da nagovaram Zagorku da se vrati kući. Ona je vređala pogrdnim izrazima psujući mi majku.

Tada je u dvorište, sa ulice, ušao njen otac Božidar, koji se, čim me je video, narogušio i prišao rekavši mi: „Šta ćeš ti tu?“Psovao mi je sve. U svakoj ruci držao je po jednu kofu. Ne znam šta je bilo u njima. Zatim ih je spustio i uputio se prema meni. Usput se sagao i nešto uzeo, ne znam šta je uzeo. Išao je prema meni. Zagorka, verovatno osmeljena očevim prisustvom, počela je da mi sipa u lice sve uvredljivije reči. Dok je Božidar išao prema meni, govorila je: „Neću da se vratim i šta mi možeš? Takvu barabu mogu da nađem na svakom ćošku...“Božidar je dolazeći siktao: „Kakvu ti ženu ovde tražiš j... ti sve na svetu.“Tada sam ustao držeći pušku u rukama. Rekao sam mu da mi ne prilazi.

On se na to nije obazirao i ja sam potegao pušku i opalio, ne nišaneći. Božidar je u tom trenutku bio udaljen od mene tri ili četiri metra. Video sam kada se odmah posle pucnja srušio na zemlju. Okrenuo sam se i spazio Zagorku koja je sa drvljanika uzela sekiru i njome zamahuje da me udari. Brzo sam nanišanio i opalio drugi metak. Video sam da se i Zagorka srušila na zemlju. Utom se na kućnim vratima pojavila i moja ćerka Slobodanka sa detetom u rukama i zakukala: „Ćale, nemoj mene, molim te.“Odgovorio sam: „Neću tebe, ne brini.“Ne sećam se kako sam napunio pušku i ponovo, još jedanput, pucao u Zagorku, znam samo da sam napustio dvorište, izašao na istu stranu odakle sam i došao. U polju sam susreo Boru Jorgačevića, iz Velikog Mokrog Luga, koji je tovario šašu na svojoj njivi. Rekao sam mu šta se dogodilo. Ispričao sam da me je tast Božidar napao i da sam ga