ČUVAO SAM JEDAN KRUPAN ADUT ZA ZAVRŠNU REČ. ADUT KOJIM BI, MISLIO SAM, DOSTA USPEŠNO MINIRAO SLOBODANKIN ISKAZ

zbog toga ubio. Bio sam odlučio da se i sam ubijem. Zbog toga sam ubio i psa...“

U SUDNICI

Nisam imao razloga da mu ne verujem mada me to što sam mu verovao nije uspokojavalo. Strepeo sam od oštrine zahteva zamenika javnog tužioca Ostoje Žice, čoveka sa kojim sam veoma često u sudnicama vodio oštre bitke, i za koga sam pouzdano znao da nije spreman ni na kakve ustupke. Upornošću srčanog borca Žica je, gotovo po pravilu, tražio od sudija da izreknu najstrože kazne koje zakon predviđa, a za Milutina Mitrovića tvrdio je da je oba ubistva počinio na podmukao i svirep način.

Strepeo sam od mogućnosti da će Ostoja Žica obe ove tvrdnje – i podmuklost i svirepost – uspeti i da dokaže.

Pripremajući se za proces, koji je bio zakazan za 21. januar 1969, marljivo sam tražio protivdokaze, analizirajući, ko zna po koliko puta, svaki pokret koji je moj branjenik učinio kritičnog dana u dvorištu svog tasta.

Pokušavao sam da pronađem čime bi se najuverljivije oborila i jedna i druga tvrdnja javnog tužioca. Od toga je, u krajnjoj liniji, zavisilo hoće li Milutin Mitrović ostati u životu ili će biti streljan.

Strah od takve presude postao je još veći kad je suđenje počelo. U najvećoj dvorani Okružnog suda u Beogradu, ispunjenoj do poslednjeg mesta radoznalim seljacima iz Mirijeva i Kaluđerice, horski povici „laže, laže“često su prekidali Milutinovo kazivanje.

Bled, pognute glave, sa lisicama na rukama, u pratnji dva milicionera, prošao je sudskim hodnikom trpeći uvredljiva dobacivanja i svakojake pretnje. U sudnici su mu skinuli lisice, ali dobacivanja rođaka pokojnog Božidara Veljkovića, sračunata na to da ostave utisak na Veće petorice, nisu prestala.

Predsedavajući, sudija Dimitrije Miloradović morao je, zbog toga, da zapreti prisutnima udaljavanjem iz dvorane.

Tek tada Milutin je sudijama ispričao šta ga je nagnalo da puca u ženu i tasta. Govorio je pribrano, tihim glasom stidljivog čoveka. Završio je rečima:

– Znam, drugovi sudije, da to nisam smeo da uradim ali sve mi je bilo dojadilo, a čoveku mora jednom da se smrkne. Tast mi je upropastio kuću, porodicu, život. Napao me i fizički, lomio mi je prozor na kući, uzeo mi dete, prvo ćerku, a sina, mog Momčila, stalno je huškao protiv mene. Ženu mi je nagovarao da me odlascima ucenjuje kako bi svi prešli da živimo kod njega u kuću. Pretio mi je u svakoj prilici, a jednom, evo pogledajte, još nosim ožiljak na čelu, udario me je nožem. Pristajao sam na sve samo da me ostavi na miru, da mi kuću ne rastura, a on nije hteo da me se okane. Živeo sam i u njegovoj kući, izvršavao njegova naređenja, orao i kopao njegove njive, posvađao sam se zbog njega sa svojom majkom, s ocem, s bratom, nisam progovorio s njima godinama, ali ni to nije vredelo.

Zagorki je za mene govorio da sam poslednja baraba i bitanga, nagovarao je da me ostavi i ona je odlazila kad je htela. Ostavljala me je da se ja sam brinem o sinu, da ga kupam, da mu perem, da mu kuvam. Prelazio sam preko svega jer sam je stvarno voleo. Za drugu ženu nikada nisam znao. A ona se osilila i ponižavala me. Znao sam, a to je znalo i celo selo, da se viđa s jednim milicionerom, pa sam joj i to oprostio kad mi je rekla da se s njim samo ljubila i ništa više. U kući sam jednom, kad sam se vratio s puta, zatekao jednog šofera, pa sam i preko toga prešao. Računao sam smiriće se, biće je sramota od dece. No, zalud sam se zavaravao. Živela je kako je htela i napuštala me kad god joj se prohtelo. Po tri puta godišnje. Za ćerkinu svadbu čuo sam tek kad se udala. Ponizili su me do krajnje granice. Za mog tasta i moju ženu, drugovi sudije, ja sam bio niko i ništa. Radili su sa mnom šta su hteli i, kažem vam, meni se smrklo tog jutra kad je on poleteo na mene i kad je Zagorka zamahnula sekirom. Nakupilo se, dugo se skupljalo, i tog trenutka smrklo mi se. Žao mi je i kajem se što sam to učinio, ali sad je kasno...

ĆERKINE OPTUŽBE

Mislio sam da će ovaj deo njegove priče dirnuti javnog tužioca i sudije i da će pozicija mog branjenika postati nešto povoljnija.

Ali Ostoja Žica nije čovek koji dozvoljava da neko bude u prednosti, ako je već u mogućnosti da je smanji ili je potpuno eliminiše. Sa nekoliko pitanja na koja je morao dobiti ne baš mnogo uverljive odgovore, vratio je Milutina gde je i bio: u svet pijanih pustahija i kockara koji tuku svoje žene, napadaju ljude, ne vode računa o svojoj deci i smišljeno idu u zločine, koje eto, ponekad, i ostvare.

Međutim, bez obzira na svu strogost i neumoljivost, tužilac nije bio i najopasniji protivnik Milutinu i meni. Mnogo opasniji, rekao bih čak i svirep protivnik, bila je Milutinova ćerka Slobodanka.

Mlada, lepuškasta, vitka žena, s crnom maramom na glavi, u svetlo plavom zimskom kaputu, sa gumenim čizmama na nogama, stala je pred sudije da iznese najteže optužbe protiv svog oca:

– On je nečovek. Nikada nije ni bio čovek. Majku je tukao kad god bi se vratio s kockanja gde je gubio novac. Napadao je mog pokojnog dedu koji me je othranio i podigao gotovo od rođenja. Nisam imala ni puna tri meseca kada me je deda uzeo. On, Milutin, ne zaslužuje da živi, tražim da ga osudite na smrt...

Kada je završila, prezrivo gledajući u oca, do mene su iz dvorane doprli glasniji šapati: „Bravo devojko, tako se govori“. „Alal ti vera, ti ga upropasti.“

Morao sam da ustanem i da, koliko-toliko, ublažim otrov njenih strela.

– Rekli ste, maločas, da je često tukao vašu majku. Rekli ste i to da gotovo od rođenja živite u kući svoga dede. Ako je ova vaša druga tvrdnja tačna, a nemam nikakvih razloga da sumnjam u njenu istinitost, kako možete da govorite o prvoj, o tuči između oca i majke, kad ni jednu od tih tuča vi niste videli, pošto živite u kući dede i babe?

Razmišljala je šta bi bilo najbolje da kaže i posle duže pauze, okrenuvši se od mene sudijama, zbunjeno je promrmljala:

– Majka mi se žalila. Pričala mi je da je Milutin tuče, a pokazivala mi je i modrice od batina.

Nije rekla: otac. Rekla je: Milutin. Uvek je umesto otac, izgovarala Milutin.

Znao sam da je njen odgovor na moje pitanje postavljeno samo zbog toga da se bar delimično, u pogledu autentičnosti, otupi jezivi zahtev da joj se strelja otac, ipak postigao cilj, ali čuvao sam se da u toj prilici ne kažem baš sve što sam mogao.

Čuvao sam, s tim u vezi, jedan krupan adut za završnu reč. Adut kojim bi, mislio sam, dosta uspešno minirao Slobodankin iskaz. Mislio sam da tek u pledoajeu kažem sudijama:

„Mnogo više o pravim odnosima između Milutina i pokojne Zagorke, o tim navodnim tučama, mogao bi da kaže njihov sin, sedamnaestogodišnji Momčilo. On je, a ne Slobodanka, živeo s ocem i majkom i morao je da vidi ako se to zaista događalo. Ali Momčilo je odbio da svedoči. Odbio je jer nema šta da kaže, šta da posvedoči. Da je bilo tuča, Momčilo bi, dakle, imao šta da posvedoči. Pošto ih nije bilo, razume se da onda nema ni njegovog svedočenja. Zbog toga, drugovi sudije, molio bih vas da ceo Slobodankin iskaz primite sa dubokom rezervom...“

To sam čuvao za završnu reč, verujući da bi to sigurno, iz temelja, poljuljalo istinitost svedočenja Milutinove ćerke.

Dogodilo se, međutim, što nisam predvideo, nešto što me je duboko, duboko potreslo: Milutinov sin Momčilo stao je za pult za svedoke i počeo da govori...