ZAŠTO ČUVAMO FOTOGRAFIJE RATA, A NE UMEMO DA STVORIMO MIR

Film koji su zajednički režirali Masimo Danolfi i Martina Parenti, biće prikazan u selekciji “Front page” 14. festivala Beldoks, koji se održava u Beogradu i onlajn od 9. do 16. septembra.

Ovaj dokumentarac bavi se odnosom fotografije, filma i rata, od ranog 20. veka do danas, od radova pionira filma do snimaka sa smartfona dostupnih svakom pojedincu. Dvoje italijanskih reditelja tim povodom govore o motivaciji za snimanje filma i osnovnim idejnim okvirima za ovo ostvarenje.

- Film je nastao kroz kombinaciju dva snažna momenta i promišljanja koja su ih pratila. Sa jedne strane, prva ideja o filmu nam se javila jednog dana u Bernu kada smo se našli usred diplomatskog kvarta. Tamo, na malom području sa tipičnom arhitekturom, ambasade raznih svetskih zemalja su gledale jedne na druge, podsećajući nas na ratove koji su definisali istoriju 20. veka. Rezultat je bio promišljanje o vrednosti i značaju diplomatije danas, razumevanje da diplomatija i dalje ima smisla u svetu u kome informacije putuju ovako brzo. Razmišljali smo i može li film ikada biti takav diplomatski resurs.

Drugi značajan momenat dogodio se kada smo slučajno otkrili fragment filma o iskrcavanju italijanskih vojnika u Libiji 1911. godine. Više od sto godina kasnije, takođe pod uticajem kolonizacije, iskrcavanje je išlo u suprotnom smeru. Taj stari film nas je podsetio na slike migracija koje se odigravaju na današnjoj obali Italije. Ukrstili smo ove dve ideje, diplomatiju i značaj sećanja, i nakon dugog proučavanja, mnoštva dobijenih dozvola i prijatnih iznenađenja, rodio se “Rat i mir”.

Koliko se percepcija rata na fotografijama, ali i svrha tih fotografija, menjala tokom dekada?

- Tehnike, funkcija, korišćenje, pristupačnost alatima snimanja, menjali su se neumoljivo i bilo bi potrebno nekoliko filmova da se ispriča čitava evolucija. “Rat i mir” od prvog poglavlja, koje se bavi materijalima pionira bioskopa u Libiji 1911. godine, do drugog poglavlja u kome se bavi savremenim slikama koje snimaju pojedinci smartfonima, namerno pravi trostruki salto. Više od istorijskog aspekta evolucije slike zanimalo nas je da naglasimo značaj pažnje koju moramo da imamo pred slikama, bilo da su istorijske ili iz današnjice. Naročito danas kada smo bombardovani slikama, moramo biti sposobni da ih sagledamo, analiziramo i razumemo tako da se kvantitet ne pretvori u mehanizam zavisnosti od nasilja. Kao što jedan od učenika u filmu kaže: “Slike su slepe, ali imaju neverovatnu moć”. Ako ne želimo da ponovimo iste greške i nasednemo na propagandu, ne smemo da se zadovoljimo onim što vidimo i što nas očarava, već moramo da budemo dublji svakog dana.

Kroz četiri fragmenta u filmu vidimo daleku i blisku prošlost, sadašnjost i budućnost. Koji vam je najznačajniji?

- Kroz četiri etape u filmu i pripadajuća vremenska poglavlja hteli smo da film, dok pokazuje moguću budućnost, istovremeno ukaže i na značaj sećanja na prošlost. Kroz stvaranje filma kontinuirano smo se retorički pitali: “Zašto stalno arhiviramo fotografije rata ako ne umemo da stvorimo mir?” Možemo samo da se prisvojimo reči svedoka na kraju filma: “Kad bismo samo mogli da gledamo, saznajemo, analiziramo, koristimo postojeća svedočanstva, mogli bismo da izgradimo bolji svet” n.

Ne smemo da se zadovoljimo onim što vidimo i što nas očarava, poručuju Martina Parenti i Masimo Danolfi