Blic

PAVLE MARKOVIĆ ADAMOV

- NENAD GRUJIČIĆ (Iz knjige „Sremskokar­lovačke tercine“, Brankovo kolo, 2020)

Pripovedač, romansijer, pesnik vrli, dramski pisac, publicista, prevodilac, pa urednik i profesor, celog veka čuvao se da ga kakav vešti lisac

ne uvuče u makaze, ne ubaci u kompresor politike-kurve dike, već da bude živopisac koji svojom glavom misli, sa narodnim interesom.

Voleo je u brk reći, sve direktno, i na čistac, sve imanje svoga babe u Brankovo dao kolo, i stvorio list veliki čiji amblem jošte sija,

a za prenos zemnog Branka, čak iz Beča, snage smog’o. Smatrao je da se paor, bez parketa i salona, do junaka mora dići, i kumio milim Bogom,

da se pisci toga late, teme koja nema klona, već treperi našim zrakom, daleko od Turgenjeva, Rosegera, bilo koga, to mu beše tačka stona.

U Zagrebu boravio, kafanski ga sve do neba po ramenu tapše ruka Eugena Kumičića, a kritičar Šrepel mu je obećao, k’o sa brega:

Slaviću te u Vijencu – i Lazu Lazarevića! Po povratku iz Zagreba, ne prođe ni mesec dana, a Milivoj Šrepel kudi knjige Pavla Markovića.

To životno pogodilo Adamova sa sto rana, povuče se i prestade da se bavi proznim radom. Milan Savić namerio, bez ikakvog drugog plana,

o Pavlovoj pripoveci napisati tekst sa plamom, al’ Adamov odbi ljuto, neće pomoć prijatelja, ne treba mu ništa – neće, i objasni sa galamom:

Okani se toga sada, ne treba mi pomoć velja, odustani od hvaljenja, molim te k’o milog brata! Nastavlja da vodi Kolo, ne odlazi mu sa čela,

no, zasmeta i Skerliću koji srpski duh svojata, prepreka mu list iz preka, koncepcija jaka, smela. Adamov je samostalan, otvorio svima vrata,

ne zavisi od stranaka, politike i šablona, a Skerlić se za vlast hvata, ideolog-tatamata, ko god ima jaku ličnost, i nije iz ešalona,

Skerlić na nj’ga šalje oganj i s vidika javnog sklanja. Adamov se nije dao, govorio bez pardona, no linija životvorna svakim danom sve mu tanja,

pa mu stvarnost čemer sunu – i Sofija žena minu, a dve ćerke Smilja, Nada, odleteše s dušom mladom, s bolešljivi­m sinom Brankom bačen grubo na ledinu.

Posle Pavla Markovića, Kolo osta s malom snagom, deset leta vijorilo južnoslovl­jem sred Balkana, nastavilo novih deset bez uspeha i netragom,

list se sroz’o u lokalno, beživotno, i bez plana, Prvi svetski rat nagrnu, po Srbima bljuju, tuku, osta sudba zgaravljen­a k’o pesma nedopevana.

Tek posle šezdeset leta, u povesti strašnom huku, osnovano novo Kolo, karlovački Branko mladi, evo traje pola veka u pesničkom svome luku,

Bogu hvala na uzdarju, kotrlja se, živi, radi. dotle doterati, da će nam prava inteligenc­ija pisati i raditi u duhu za kojim je paor užasno zaostao; a nadriintel­igencija će se naslađivat­i tuđinštino­m.“

Pavle Marković Adamov je retka spisateljs­ka i ljudska sudbina, poeta u prozi sa temama iz života običnog čoveka-paora i motivima dovedenim do univerzaln­ih značenja, kulturni pregalac kakav se retko rađa u jednom etnosu, neponovlji­va ličnost koja je posle Branka Radičevića u Sremskim Karlovcima nesumnjivo bila najveća. Sve što je radio, bilo je na polzu srpskoga naroda, širokog pogleda i izvan lokalnih domašaja, u radosti dosezanja stvaralačk­e i lične slobode. Na nama je da u rasponima svojih moći i darova neprestano činimo konkretne i jasne poteze u čast i korist jedinstven­og života i dela Pavla Markovića Adamova.

n

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia