Taj tihi, povučeni usamljenik

Andrića znam od najmanjih nogu, od valjda četvrte svoje godine. Znate, u Beograd je posle Prvog svetskog rata došla i grupa Bosanaca i Hercegovaca, a među njima bili su i Andrić, i moj otac, i mnogi drugi.

Stanovali smo u Jevremovoj ulici, a ona je u ono vreme imala jake elemente balkanske palanke. Jedna grupa Bosanaca i Hercegovaca skupljala se na akšamluk, na rakiju i meze u našoj kući. Živo se sećam dr Tugomira Alaupovića, Pere Slijepčevića, Vasilja Popovića, Basana Repca i, naravno, Ive Andrića, koji je uvek donosio po čokoladu ili bombone, a o praznicima i po neku igračku. Jedan od razloga njihovog dolaska je i zato što je moja majka Vasvija, Vasvihanuma ili majka Asa, kako je zove unuka i svo njeno društvo, bila vješta u spravljanju bosanskih specijaliteta, raznih mezeluka...

***

Godinama nisam Andrića viđao. On je otišao po svetu, meni je otac umro... A onda, posle toliko godina, ponovo ga srećem i često odlazim kod njega u skromnu sobicu u Prizrenskoj ulici. To je, naravno, opet bila prilika da ponekad moja majka spremi neko omiljeno jelo koje je Ivo voleo, nekad sogandolmu, musaku od plavih patlidžana, bosanski lonac, pilav sa bravetinom, urmašice, kadaif, hošaf, razne pite - sirnice, krompirače, zeljanice... Nekako tih prvih posleratnih godina Andrić je putovao u inostranstvo i sa puta mi je doneo pravi kineski tuš, a mojoj majci, po starinskom adetu - sapun mirišljivi... ***

Toga čoveka sam tako poštovao i voleo da sam se ustručavao da preterano sa njim drugujem - da to prijateljstvo ne bih „potrošio” i bilo čim okrnjio.

A, kažem, sretali smo se često - i u Klubu pisaca, i na ulici, i na Kalemegdanu, koji

Voleo je Bosnu, to je svima poznato. Uvek bi se živo interesovao kad god bih se ja vratio sa nekakvog putovanja u te krajeve

Dučić mu je, veli, govorio da mu je žao što jedan tako darovit mlad čovek piše o nekakvim fratrima i efendijama i njihovim životima i priključenijima po bosanskim kasabama i šeherima

je on neverovatno voleo. I u tim dugim šetnjama, u kojima sam uživao da ga slušam, tek pokatkad bih mu postavio neko pitanje koje ga ne bi povredilo ni u čemu. Tako, na primer, mnogi Andrićevi poznanici su, uoči njegovog ulaska u brak sa Milicom, bili grubi, prosti, pa i neukusni. Ja sam se, međutim, sreo sa Ivom na nekom prijemu, i tada ga diskretno upitam: Kada ćete menjati stan? On se silno obradova tom nenametljivom pitanju, nasmeši se, zagrli i odmah odgovori: „Mislim, iduće nedelje, oko četvrtka... ”

Pošto sam od ranije bio prijatelj i sa Milicom, sada sam bio čest gost u njihovom domu koji se razlikovao od one Ivine samačke, skromne sobe u Prizrenskoj ulici. Setih se, jednom prilikom mi je, dok je stanovao u toj ulici, rekao: „Zuko, nekako sam najsigurniji kada živim kao softa (učenik medrese) i kada za tili čas mogu pokupiti svoje zavežljaje i otići... ” Sada se ta nova životna sredina Andrićeva razlikovala i po tome što ju je zaista krasila lepota, duh i šarm žene njegovog života.

***

Dolazio sam u tu kuću i posle Miličine smrti, ali sada je to bio ipak tužan i nekako samotan dom.

Moja je majka nastavila da sprema sogandolmu, kadunbutiće, urmašice i ja bih ih ponekad odnosio Andriću. Jednom prilikom mi je, pravdajući se, rekao da njegova tašta više pripada onoj generaciji nekad mladih Bosanki koje su pripadale više Tolstoju i Balzaku, nego šporetu i varjači...

***

Žalio mi se ponekad kako ga ljudi svojom neuljudnošću povređuju, rastužuju. Pričao mi je kako su, eto, u literaturi pisci obradili i lik tvrdice, i lik ljubomornog čoveka, i ljubavnika, i junaka, a niko još nije napisao knjigu o glupom čoveku...

* * *

Bilo mi je ponuđeno da napišem scenario za omnibus film od Andrićevih pripovedaka. Pristao sam, ali mi je Ivo stavio do znanja da nije saglasan da se od toga pravi film. Kaže da mi još nismo dorasli za taj posao. Mi smo, veli, dorasli za slikarstvo, za muziku, ali za film... Glumci ne umeju da hodaju, električari mogu da upropaste, itd. Moja literatura je u mojim knjigama, i od toga dalje ne treba ići, kaže. U stvari, nije verovao u kompletnost i solidnost našeg pristupa kinematografiji.

I neki pokušaji scenske adaptacije njegovih dela su ga vređali, ali pošto je on bio delikatan čovek, to se povlačio u sebe, ograđivao se od svega onoga što su drugi činili od njegove literature.

* * *

Voleo je muziku i slikarstvo. Već je poznato koliko je bio zaljubljen u Goju.

Vratio sam se iz Španije i pričam mu kako su Španci gordi i gospodstveni ljudi, a Ivo kaže da je najgospodstveniji čovek koga je sreo u svom životu pesnik Milan Rakić. Govorio mi je da je uživao kada je bio u Beogradu na sastancima PEN kluba, koji su održavani, čini mi se svakog utornika, u nekada čuvenom restoranu „Kolarac”, da sretne Rakića, koji, pak, nije ništa krupno, naročito značajno govorio, ali je njegovo sedenje za stolom ozarivalo čitavo društvo. Rakić je, kaže, bio prava blagodet, prava vrlina samim svojim postojanjem. A to je osobina i Andrićeva - „ne prosipati pamet

Ponekad je moja majka spremala neko omiljeno jelo koje je Ivo voleo, nekad sogandolmu, musaku od plavih patlidžana, bosanski lonac, pilav sa bravetinom, urmašice, kadaif, hošaf, razne pite - sirnice, krompirače, zeljanice...

u društvu”. Jednom mi je pričao o prvom susretu sa Jovanom Dučićem - bio je, kaže, mlad pisac, ali već glasovit, a inače skroman pisar Ministarstva inostranih dela. Dučić, koji se tada već ponašao kao knez naše poezije, pozvao ga je u stari, čuveni hotel „Srpski kralj”, koji je bio kod Kalemegdana i koji je srušen u bombardovanju Beograda, na razgovor. Tada mu je skrenuo pažnju da sarađuje sa „Politikom”, jer je „Politika” velika kuća i kulturna institucija koja će mu uvek i u dobru i u nevolji pomoći. Dučić mu je, veli, tada govorio da mu je žao što jedan tako darovit mlad čovek piše o nekakvim fratrima i efendijama i njihovim životima i priključenijima po bosanskim kasabama i šeherima. Rekao mu je, da se trgne iz tog začaranog balkanskog i palanačkog blata i da se otvori prema Evropi, modernom svetu, da postane kosmopolita. Cenio je, inače, Dučićevo izuzetno obrazovanje, živi duh i briljantnu konverzaciju.

* * *

A jednom priča kako je svesno proveo najteže dane bombardovanja u Beogradu, u svojoj podstanarskoj odaji, u Prizrenskoj ulici. Samo je, kaže, prvoga dana, uzbuđen i uplašen

TOGA ČOVEKA SAM TAKO POŠTOVAO I VOLEO DA SAM SE USTRUČAVAO DA PRETERANO SA NJIM DRUGUJEM - DA TO PRIJATELJSTVO NE BIH „POTROŠIO” I BILO ČIM OKRNJIO

od piske sirena, istrčao iz kuće i zaputio se za nepreglednom kolonom naroda, koji je bežao prema Malom Mokrom Lugu. Idući tako u toj gomili osvrnuo se oko sebe i primetio da ljudi vode sa sobom svoje porodice, svoju decu, svoje onemoćale roditelje i rođake. Kaže, pogledao sam sam sebe od glave do pete i vidim da ja spasavam samo sebe i svoj „iberciger”... Bilo ga je, veli, sramota i više nikad nije, ni u danima najžešćih uzbuna i bombardovanja, napustio svoj dom.

Inače, za vreme rata, kad nije bilo uzbune, najradije je provodio vreme na Kalemegdanu i po uličicama Dorćola, u šetnjama sa Markom Ristićem, sa Dušanom Matićem, Živoradom P. Jovanovićem, slikarom Četićem...

A posle oslobođenja, pričao mi je, ponudili su mu komforan stan, svu udobnost, ali on je to uporno odbijao držeći se svog sobička u Prizrenskoj - u njemu je, sećam se, pored minijaturnog pisaćeg stola, poda pokrivenog bosanskim ćilimom bila stara garnitura konjičkih peškuna (bosanski rezbareni stočići). A od ukrasnih predmeta tu se nalazila jedna porcelanska minijatura koju je izuzetno voleo bio je to Omer-paša Latas, kako sedi u fotelji, sa silnim ordenjem na prsima. To je, govorio mi je Ivo, našao negde, čini mi se u nekoj evropskoj antikvarnici, i od te minijature ni kasnije se nije rastajao. Sećam se, u tom stanu u Prizrenskoj, imao je na policama brdo ispisanih svezaka, a i na pisaćem stolu, pored notesa, teftera i različitih papira bile su nekolike olovke i mala školska guma za brisanje. Pričao mi je kako pre nego što „pređe” da pravi literaturu vrlo brižljivo beleži mnoge pojave, utiske i zapažanja u te svoje sveske. Tako, na primer, kada se razboli, kada dobije bolove u stomaku, on pomno beleži reakciju svoga organizma, jer, kaže, kako bi istinito i pošteno u svojoj prozi opisao trovanje nekoga paše u Travniku ili Sarajevu...

Zaista je to bila isposnička, studentska soba - sa koferima u uglu...

***

Često sam, dok je bio u Prizrenskoj, svraćao kod njega u letnjim mesecima - onda bismo zajedno odlazili na Adu Ciganliju. A Ada je u to vreme bila skoro prava prašuma, a Sava čista, zelena... Ivo je tada govorio da su mu valjda najsrećniji dani u životu bili pre rata, kada je kao mali činovnik Ministarstva inostranih dela, u kome se radilo dvokratno, u podne dolazio tramvajem do Čukarice, da bi se okupao na Savi i ručao u jednoj od alaskih koliba svežu ribu...

Na Adi bi ostajali najčešće kod zgrade Veslačkog kluba Crvena zvezda, gde smo se kupali ili, pak, igrali stoni-tenis. Naravno, šetali bismo uzanim stazama. On jednom veli:

„Tako, Zuko, zamišljam prvo jutro posle stvaranja sveta... ”

A zaista, priroda je bila netaknuta, neoskrnavljena, sunčevi zraci su se probijali teško... ***

Voleo je Bosnu, to je svima poznato. Uvek bi se živo interesovao kad god bih se ja vratio sa nekakvog putovanja u te krajeve: zanimali su ga ljudi, prilike, razvoj, prosvećenost... Teško mu je, recimo, padalo što ga neki neupućeni Muslimani smatraju za velikog dušmanina i klevetnika. Jedanput mi je rekao da se čudi kako oni ne mogu da primete da je i on, poput starih Muslimana, veoma stidljiv i krotak čovek, što je smatrao za veliku i dragocenu vrlinu uljuđenih i starih efendija, adža, hodža, i hadžija.

***

Nije voleo da se portretiše na platnu i uljem i da, kako kaže, sebe gleda iz bogatog, zlatnog rama. Smatrao je da je crtež mnogo bolji i upotrebljiviji, jer odlazi u knjige, i u štampu.

Još dok je stanovao u Prizrenskoj ulici, Andrić, taj tihi, povučeni usamljenik, izrazio je vrlo određenu želju da ga nacrtam. Ja sam nekoliko puta dolazio, on je strpljivo pozirao - ja sam cepao papire i nikad nisam bio dovoljno zadovoljan. Na kraju, njemu se jedan portret dopao i zadržao ga je kod sebe. Čini mi se da sam ga kasnije video u nekim novinama, u nekoj knjizi, valjda.

***

Zanimljivo mi je pričao o svojim školskim danima u Sarajevu. Na njega, kako kaže, bolešljivog i neuhranjenog đaka četvrtog razreda gimnazije, kao uopšte na njegovu generaciju, neodoljiv utisak i uticaj izvršio je Dimitrije Mitrinović, jedan od ideologa „Mlade Bosne”. On ih je, prisećao se Ivo, opčinio svojim obrazovanjem, poznavanjem književnosti i opštom kulturom. U šetnjama sarajevskim sokacima i obalom Miljacke, Mitrinović je Andriću otkrio Slovence i njihovu literaturu, o kojoj on do tada nije ništa znao. Tako je Ivo počeo, zahvaljujući Mitrinoviću, da prilježno uči slovenački jezik i čak da prevodi njihove vrhunske pisce.

A mnogo godina kasnije, kao uglednog pisca i dobitnika Nobelove nagrade, pozvali su ga da poseti Gimnaziju u Sarajevu u kojoj je učio. Pozdravljajući ga, direktor je rekao đacima da će samo kao dobri i marljivi učenici moći u životu da se zapute Andrićevim stopama. Odgovarajući na pozdrav Andrić je, kaže, nevoljno morao da ispravi direktorovu tvrdnju - morao je, kaže, okupljenim đacima i profesorima da kaže da je on bio „daleko od odlikaša” i da je čak jedan razred ponavljao, zbog matematike... ■

RAZNI RENOMIRANI STVARAOCI PRUŽILI SU PODRŠKU REDITELJIMA

PROTEKLU NEDELJU, KOJA JE OBILOVALA ZANIMLJIVIM KULTURNIM DOGAĐAJIMA, SNAŽNO JE OBELEŽILA VEST DA JE UO FILMSKOG CENTRA SRBIJE NA KONKURSU ZA EMINENTNE REDITELJE ODBIO FILMOVE GORANA MARKOVIĆA, ŽELIMIRA ŽILNIKA I SRĐANA DRAGOJEVIĆA, KAO I REAKCIJE TIM POVODOM.

...Komisija FCS-A ih je predložila a UO, potom, na sednici 25. novembra, odbio. Za početak bez obrazloženja... Prirodno, usledile su podrške kolega, reagovanja, jer kome to, za boga miloga, zašto, i u čije ime, ne trebaju nova dela naših najboljih filmskih stvaralaca... Nameće se i pitanje šta to zapravo govori. Pred projekciju filma „Ahedino koleno“Nadava Lapida, 1. decembra na FAF-U, pozdravljajući publiku Srdan Golubović je kazao da sve „navodi na sumnju da je posredi nešto što nema veze sa umetničkim vrednostima projekata, budi sumnju da je to pitanje gušenja slobode – umetničke ali i slobode uopšte”, podsetio da je ovo, nakon 50 godina, drugi put da se Žilnikov film zabranjuje i dodao da „Ahedino koleno“govori o hrabrosti autora da se bori za slobodu i o temama koje su važne za jedno društvo: „Govori i o hrabrosti, spremnosti društva da uđe u dijalog sa onim što mu se dešava, da pokuša makar malo da se razračuna sa stvarnošću i sa svim lošim stvarima koje postoje u tom društvu. Nažalost, kod nas to nije slučaj i nadam se da će javnost i da će pre svega kolege koje se bave filmom, da ćemo da budemo glasni i da se suprotstavimo, jer danas se to desilo ljudima koji su istorija jugoslovenske i srpske kinematografije Žilniku, Markoviću i Dragojeviću, a sutra može da se desi bilo kome“, kazao je Golubović i bio pozdravljen uistinu snažnim aplauzom koji je ispratio rekavši: „Hvala vam na pažnji za ovu jako važnu stvar. Čini mi se da nije važna samo za nas koji se bavimo filmom, jer je to refleksija celog društva i refleksija svega onoga što se dešava“.

Zatim je UO FCS-A izdao saopštenje u kome ističe da su oni pokrenuli pomenuti konkurs (inače hvale vredan gest koji niko ničim nije dovodio u pitanje), i obrazlaže da su pomenuti filmovi odbijeni jer „uočili smo da su dva od tri filma više puta odbacivani od strane različitih konkursnih komisija FCS, i zaključili da ovaj poseban konkurs time nije doveo do očekivanog rezultata“, što otvara i nedoumicu oko toga da su im bitnije ocene nekadašnjih komisija od one koju su sada postavili.

Neki mediji su Gorana Markovića nazvali vođom opozicije (?!) koga, kako kažu, podržavaju „Đilasovi mediji“, što je indikacija po sebi i posebna tema. Razni renomirani stvaraoci su pružili podršku pomenutim rediteljima, Aleksandar Erdeljanović je dao ostavku na članstvo u UO pre sednice, dala ju je u nekom trenutku i Sandra Perović, saopštenjem se oglasio i Savet FAF u kome se, između ostalog, navodi: „Mi ne napadamo. Mi samo tražimo, i to je naše pravo, da UO FCS poštuje odluke komisije koju je izabrao, i propozicije konkursa koji je usvojio, i po kojima su se filmski autori prijavljivali. Da bismo mogli da vodimo konstruktivan dijalog, moramo da znamo da se pravila ne menjaju retroaktivno. U protivnom ostaje sumnja nad kojom lebdi senka cenzure. Svi mi se trudimo da pomognemo da se uvede sistem u finansiranje filmova i da se obnovi domaća kinematografija. Ovaj presedan ruši taj sistem. Zato nam je tako važan ovaj slučaj.“Napominje se želja da autori snime svoje filmove i apostrofira: „Inače u suprotnom ostaje nam misao da se u ovom slučaju sudaraju politika i umetnost i da se uvodi cenzura, da citiramo, ‘taj Gestapo duha’.“n