A nekad je bio omiljeni predmet

Baš pre neki dan se podsetih sa družinom iz srednje škole kako smo po ceo dan, ostavljajući za sutra da razmišljamo kako ćemo pravdati izostanke, bežali sa nastave. I uvek se, kad je fizičko bilo po rasporedu, vraćali u školu i posle njega u goloj vodi nastavljali beg. Baš na ovim stranama čitam juče da đaci sve češće izbegavaju časove fizičkog. Češće devojčice: da ne bi pokvarile frizuru, polomile nokat ili se pak oznojile. I one i dečaci se plaše povređivanja, mrsko im da nose opremu, ima i onih nezadovoljnih fizičkim izgledom, pa ne bi da se pokazuju u šortsu i majici. I u naše đačko vreme bilo je gojaznih, ali ne toliko kao danas. Za poslednjih pola veka, kažu podaci, broj dece sa prekomernom kilažom se uvećao desetostruko. Dovoljno je nekad proći Zlatiborom i videti sve duže kolone dece koja leče gojaznost u Specijalnoj bolnici “Čigota”. Kažu i da sve više mladih ima problem sa krivom kičmom. Niko nije fizičko vaspitanje uveo u škole da bi se silio nad decom iz besa iz terao da preskaču kozlić, penju uz konopac, šetaju po gredi, rade stoj na glavi. Ovaj predmet je zdravlje, a, opet, sale poluprazne, a teretane, naročito uoči leta, pune đaka - da lepo izgledaju na plaži, bazenu, kud god. Pomodarstvo ima i svoju konkretniju manu jer teretana nije poželjna pre punoletstva, naročito bez stručnog nadzora. Pokušasmo da se prisetimo, baš kad stavismo tačku na temu oko bežanja iz škole i vraćanja na fizičko, ko je skoro od nas video sportski teren pun dece, dečake koji menjaju sličice, devojčice koje preskaču lastiš. Današnja deca ne da ne igraju klikere nego ne znaju ni kako se kopa rupa za tu igru.

Posle celovečernje priče o nekad i sad zaključismo da smo imali sreću što u naše vreme nije bilo mobilnih telefona.

Pokušasmo da se prisetimo ko je skoro od nas video sportski teren pun dece, dečake koji menjaju sličice, devojčice koje preskaču lastiš...