Revizija istorije

jalo-malo, pa se neki pametnjaković (ili pametnjakovićka) usprotivi tzv. reviziji istorije. Takvih ima i među istoričarima i među laicima. ke zna se koji su grlatiji. ko, ne bi bilo zgoreg, bar letimično, razmotriti koja je to, tj. kakva je to istorija koja se ne sme revidirati.

Je li to ona istorija što se nameće od 1945, ona što se zasniva na markističko-titoističkoj ideološkoj dogmi?

Je li to na istorija što na sve složene fenomene i procese u prošlosti gleda kroz vizuru sukoba društvenih klasa?

Ili je to ona istorija u kojoj je sve levo bilo napredno, a sve što nije bilo levo - retrogradno?

Možda je to ona istorija za koju je antifašizam pozitivan, a antikomunizam negativan politički stav?

Ili je posredi ona istorija što imbecilno glorifikuje Marksa, Engelsa i Lenjina u svetskim okvirima, a Josipa Broza u domaćim?

Je li to ona istorija po čijem shvatanju je ideologija bitnija od istine? Dogma od činjenica?

Ta istorija opravdava i izvinjava sporazum Staljina i Hitlera iz avgusta 1939. i pominje ga samo kad baš mora. Zaboravlja i briše atentat socijalne revolucionarke Fani Kaplan na Lenjina 1918. Kritički nastrojena i nemilosrdna je prema Trockom, Zinovjevu, Kamenjevu, Buharinu... Prema svakom ko nije bio zaslepljeni lenjinista. To je istorija što krije dolazak Vladimira Iljiča u Rusiju 1917. nemačkim blindiranim vozom u doba kad je Rusija u ratu s Nemačkom.

U našim istorijskim uslovima, ta istorija insistira na “velikosrpskom krupnoburžoaskom hegemonizmu“u međuratnoj Jugoslaviji, a kralja Aleksandra Karađorđevića proglašava za monarhofašistu iako je upravo on pao kao prva žrtva jedne zavere hrvatskih fašista uz pomoć fašističke Italije i fašističke Mađarske. Za tu istoriju značajnije su Obznana (1920) i Zakon o zaštiti države (1921) nego svi drugi sudbonosni događaji prvih godina ujedinjene južnoslovenske države.

Naposletku, je li to ona istorija što je decenijama krila i negirala pisani sporazum (memorandum) nemačke komande i NOVJ iz marta 1943? Ni danas ne voli da se o njemu govori. Za tu istoriju sve ostale žrtve ustaških zločina bile su važnije i brojnije od Srba. Je li to ona istorija iz koje su bili isključeni Slobodan Jovanović i Vladimir Ćorović i koju su pisala opskurna imena poput Morače, Marjanovića, Petranovića? Svi do jednog ponosni članovi Komunističke partije Srbije i Jugoslavije i njeni glasnogovornici.

Dakle, to je ta istorija čije je tvrdnje, neistinite i zagrižene zabranjeno preispitivati i opovrgavati.

Na suprotnom polu, makar naizgled, nalaze se oni tzv. istoričari koji sebe smatraju nacionalnim propagandistima. Koji su sebi uzeli u zadatak da se bave nacionalnom apologetikom začinjenom lepilom i predrasudama. Njima, jednako kao i onim prvim, nimalo nije stalo do istorijske istine. Ni do istorijskog poštenja. Oni su ubeđeni u to da su laganje, prećutkivanje, prekrajanje, apsolutno dozvoljena sredstva ukoliko se time brane „antifašističke vrednosti“ili „nacionalni interesi“. Često pribegavaju kvaziistorijskoj mistici, još češće levičarskoj, tj. nacionalnoj mistifikaciji. Za jedne

OBA TABORA NAŠIH TZV. ISTORIČARA U STVARI LIČE JEDAN DRUGOM KAO JAJE JAJETU. ZAJEDNIČKA IM JE SKLONOST KA PREDUBEĐENJU

U OVDAŠNJOJ ISTORIOGRAFIJI JOŠ CARUJE CENZURA. ISKUSIO SAM NA SOPSTVENOM PRIMERU

je sve srpsko oduvek bilo loše, za druge Srbi nikad i ni u čemu nisu zgrešili. I jedni i drugi sude, optužuju, opravdavaju i dele lekcije. Međusobno se hrane i dopunjavaju. Bez prvih ne bi ni drugi postojali. Kod svih njih od istinske odanosti istorijskoj nauci nema ni truni.

Oba ova tabora, ustvari, liče jedan drugom kao jaje jajetu. Zajednička im je sklonost ka predubeđenju. Razlikuju se samo po predznaku. Netolerantni su, agresivni i ratoborni. U suštini, oni i nisu pravi tumači prošlosti. Zato mi odavno pravu istoriju i nemamo. Zato o njoj toliko malo znamo, a i to što znamo većinom je pogrešno.

A u ovdašnjoj istoriografiji još caruje cenzura. Iskusio sam na sopstvenom primeru. Ne jednom. Kunem ti se, poštovani čitaoče, i Bogom i mojim Svetim Nikolom.

ne mislim da je sastanak Vučića i Đilasa bio uspešan zbog najave novih izbora u Beogradu, već smatram da je taj sastanak produbio već postojeće podele u našem društvu, kaže Dobrica Veselinović.

predstavnik pokreta „ne davimo Beograd„ i koalicije „Moramo“naglašava da sastanak nije doneo povećanju poverenja u institucije, a svakako je unizio već nisko dostojanstvo izbornog procesa.

- takođe ovaj sastanak je napravio raskol u izbornoj koaliciji „Ujedinjeni za pobedu Srbije” i napuštanje ove koalicije od strane nekoliko organizacija, ali i odustajanje od strane njihovih kandidata za gradonačelnika i predsednika Srbije. Pored ovoga, poruke koje su pristalice i birači SNS-A mogle da izvuku sa sastanka sigurno su proizvele podele i unutar njihovog bloka.

geste li bili iznenađeni Đilasovom inicijativom da do susreta dođe, a potom i vučićevom spremnošću da organizuje sastanakk

- trudim se da se ne bavim konkretnim ljudima, već da stvari posmatram u jednoj institucionalnoj ili ako hoćete perspektivi političkih koncepata i ideja. Mi drugačije pristupamo politici i drugačije se bavimo politikom. Naše viđenje politike podrazumeva da nijedan čovek ne donosi sam odluke koje se tiču svih građana. Dogovore iza zatvorenih vrata treba zameniti demokratskim procesima odlučivanja u institucijama. Zato je naša dužnost da oslobodimo institucije u Srbiji i omogućimo im da na demokratski, transparentan način rade svoj posao. Samo tako ćemo vratiti poverenje građana u zajedničke institucije. Poverenje građana je bitno da bismo zajedno mogli da radimo i odlučujemo kako da dobro živimo. U tom smislu ne mogu bilo koja dva čoveka krojiti sudbinu Beograđana na sastancima iza zatvorenih vrata, a pogotovu ne mogu njihovi privatni dogovori biti zamena za izborni proces i institucije. Novi izbori se raspisuju tek onda kada utvrdimo šta se desilo na izborima, koliko je bilo nepravilnosti, da li neko može da obezbedi većinu za formiranje nove gradske vlasti. a i tad se to radi na osnovu razgovora i procedure, ne na osnovu procene pojedinačnih aktera.

da li je vama palo na pamet da pozovete predsednika sns i srbije na razgovor?

- Ne, jer smo mi rekli da nema nikakve saradnje sa onima koji su urušavali javni interes i siromašili građane a to su svakako SNS i SPS. što se nas tiče, sa Vučićem se može razgovarati u kapacitetu institucije koju on predstavlja - a to je predsednik

Srakterima