Muzej voštanih figura

FIGURE DIKTATORA POPUT ADOLFA HITLERA. IZ TOG RAZLOGA UKLANJAMO PUTINOVU FIGURU – STIGLO JE OBRAZLOŽENJE PROŠLOG MESECA IZ MUZEJA VOŠTANIH FIGURA U PARIZU.

Ruskom predsedniku brkove je još pre osam godina počela da crta Hilari Klinton, nekadašnja državna sekretarka SAD, uporedivši ga s vođom nacističke Nemačke. Posle ruske aneksije Krima i razgovora u Kanadi sa Jevrejkom koja je preživela Drugi svetski rat, britanski princ Čarls izjavio je da „Putin radi otprilike isto što i Hitler“. Na isti način opisala ga je Dalija Gribauskajte, tadašnja (2014) litvanska predsednica, pa je uz Hitlera ruski predsednik dobio i nešto gušće, Staljinove brkove. Putin će iskoristiti Svetsko prvenstvo u fudbalu (Moskva 2018) isto kao Hitler Olimpijske igre u Berlinu 1936 – upozoravao je Boris Džonson, tadašnji britanski ministar inostranih poslova. Istorijske činjenice nude sasvim drugu sliku. Za raziku od „Gordog Albiona“, Sovjetski Savez nije učestvovao na Olimpijadi u Berlinu, pa njihovi fudbaleri nisu ni mogli, poput engleskih, da razgibavaju desnu ruku u karakterističnom nacističkom (ot)pozdravu. Fotografija timske, svojevoljno podignute desnice engleske reprezentacije nije nešto čime bi bilo koji ministar inostranih poslova mogao da se pohvali, pa ni britanski. Kada je ruska vojska, iz svih cevi, započela ovogodišnju agresiju na Ukrajinu, na jednoj ovdašnjoj televiziji ambasador Ukrajine u Srbiji izjavio je da je ruski predsednik “Hitler 21. veka”. S Putinovog kulta ličnosti uveliko se zakoračilo ka kultu sličnosti firerovih osobina: hladan, tašt, proračunat, bezosećajan, žedan teritorijalnih dobitaka... Koliko bi to mogla da bude skica za portret i prateće karakterne osobine nekog državnika sa Zapada? Prost medijski razlomak Moskva kroz Putin jednako je Hitler, bio je uočljiv na demonstracijama širom sveta koje su, zbog vojnog napada Rusije na Ukrajinu, pretapacirane fotografijama koje Putina prikazuju kao Hitlera. Tako je (pri)dobijena i vizuelna prepoznatljivost novovekovnog ratnog zločinca, baš kao što su bili Hitler i nacisti. A sa takvima – zna se kako se postupa. Ako je “konkurs“za novog Hitlera davno zatvoren, bez prava da se nekom drugom poveri ta uloga, ostaje još otvoren za novog Čembrlena i Daladjea. Ko će to biti iz muzeja voštanih figura evropske političke scene, još nije poznato. Čija će tuđa teritorija, poput Sudeta, biti prineta na “oltar mira”?

Analogija “Hitler” jednako Staljin, za njim i Putin, uočljiva je posebno nakon raspada Sovjetskog Saveza. Najglasnija je u bivšim sovjetskim republikama, danas samostalnim državama gde se Staljinova strahovlada postepeno poredi s Holokaustom, genocidom, nacistima... Nema više jednog Holokausta. O komunističkim zločinima govori se kao o “Drugom ili Crvenom Holokaustu”. U okviru sećanja na Holokaust ubacuje se patnja pod komunizmom. Sve postaje roba pa se i pamćenje pretvara u robu. “Zapadnoevropska povezanost s patnjama Jevreja u velikom delu tih zemlja je odbačena, dok se u mnogim istočnoevropskim potiskuje duboka i raširena saradnja lokalnog stanovništva u samom Holokaustu” (Jelena Subotić “Žuta zvezda, crvena zvezda“– Clio). U mnogim zemljama slovom zakona kažnjiva je svaka mogućnost da se nekom omakne da je neko “naš” učestvovao u istrebljenju miliona Jevreja. Čini se da Istok i Zapad jedni drugima “drže leđa” kako bi “obezbedili to željeno sećanje”. Ove nedelje je, kao u prepoznatljivim malim drvenim ruskim igračkama, iz jedne od manjih, izvučen “Mali Hitler“- Aljbin Kurti, premijer privremenih prištinskih institucija, kao odgovor na Kurtijevu tvrdnju da je Vučić “mali Putin”. “Malog Hitlera” iz “babuške” je izvukao ministar spoljnih poslova Srbije nakon istog, svežeg “otkrića” - dan pre - direktora Kancelarije za KIM. Nastavak medijske hiperprodukcije Hitlera. Sada i iz našeg sokaka. Ako to nije nepažljivo, nesmotreno i nepotrebno onda su dakle Putin i Kurti - isti. Samo što je jedan veliki a drugi mali Hitler. Jesu li to? Patrijarh Ruske pravoslavne crkve Kiril Dan pobede, 9. maj, poredi s Uskrsom jer oba slave „pobedu nad smrću i razaranjem“. Taj dan obeležava se i tradicionalnom vojnom paradom na Crvenom trgu u Moskvi. SSSR je ratni danak platila sa 27 miliona života. Na 60. godišnjicu pobede nad fašizmom (2005) uz Putina su na Crvenom trgu stajali američki predsednik Buš, francuski Širak, kancelar Šreder, generalni sekretar UN-A Anan... Sa njima i predsednik Srbije Boris Tadić. Ko će doći na Crveni trg 9. maja ove godine? Da li i predsednik Srbije?

AKO JE “KONKURS“ZA NOVOG HITLERA DAVNO ZATVOREN, OSTAJE OTVOREN ZA NOVOG ČEMBRLENA I DALADJEA

aa je jeleni, tada jilovanović, neko prorekao da će je život odvesti na selo, grohotom bi se nasmejala. Još da joj je kazao da će negovanim rukama, podalje od varošanske vreve, povazdan gnječiti masnu glinu i postati majstor starog zanata koga štite sa najvišeg mesta, i koji više pristaje đedovima nego mladim damama, zamolila bi ga da istog časa umukne.

nije predvidela da će je varljiva užička kaldrma navesti do raskrsnice na kojoj će je čekati voljeni Borko i sa kim će krenuti u Zlakusu, selo čuvenih lončara, putem koji će ljubav trasirati do sokaka nad dolinom Đetinje. Tamo gde ne gaze visoke štikle i kuda ne tumaraju zaludne čaršijske uštve. Gde se na svakoj krivini čuje kloparanje grnčarskog kola. Gde se niko neće začuditi što plavojka šeta nedoterana, gde se s jeseni kotrljaju opale jabuke.

- Kad sam došao iz vojske, njen otac mi zapovedi: „ili je ženi, ili je ostavi“. ako se mora, i ako me toliko voli da bi pošla sa mnom na selo, rekoh, ženiću je. Nije moja Jeca postala grnčar iz ljubavi prema zanatu, nego prema meni – u šali će Borko Sarvan.

Pre nego što je spakovala devojačku spremu, teže joj je bilo ubediti dedu da je prezime njenog izabranika, koje je uzela za svoje, ipak srpsko iako se ne završava na „ić“, nego napustiti grad i rastati se sa tolikim srodnicima.

- U Užicu sam živela 20 godina, u okruženju 30 svojih najbližih u naselju Belo Groblje. Cela ulica naša familija. Nije lako bilo ostaviti njih i sve pogodnosti koje pruža grad, i ljude na koje sam navikla odmalena, ali znala sam da ako se udajem za Borka, živećemo kod njega na selu. mladost – ludost, nije bilo bitno gde si, samo da si sa onim koga voliš. Sad? Kao da sam rođena u Zlakusi. da mi ponudiš mnogo veći i bogatiji grad ne bih odavde otišla – ozbiljnija je Jelena od muža.

Biće u avgustu dve pune decenije njihovog braka u kom su rodili Nemanju (19) i dunju (11) i u kom su postali kolege. Jedno uz drugo barabar rade po 10-12 sati u radionici. Od grnčarije žive.

Toliko je Zlakusa proslavila Užice i ceo ovaj kraj da svi kao pesmu u teoriji znaju recepturu njenih majstora, ustanovljenu pre tri veka. Smesa od gline i minerala kalcita, u razmeri pola-pola meće se na drveni grnčarski točak na kome se šepre, lonci, sačevi, ćase, zidaju ručno formom „kobasica“. Sveži predmeti potom idu na finalnu doradu, pa se predgrevaju na sušari i na kraju peku na otvorenoj vatri. Od kraja 2020. proizvodi iz Zlakuse, ali samo oni izrađeni tradicionalnom tehnikom, pod kapom su nematerijalnog dobra Uneska.

U selu je 12 domaćinstava, članica Udruženja grnčara „Zlakusa“, koje drže do predanjske tehnike proizvodnje. Obično se ovde tajne porodičnog zanata prenose sa kolena na koleno, ali kod Sarvana to nije slučaj. Borkov deda je bio grnčar, ali je mlad umro, unuk ga nije valjano ni zapamtio.

- Po struci sam automehaničar i tim poslom

KAD SMO SE UZELI 2002, NAPRAVILI SMO RADIONICU, KUPILI MAŠINE, OZIDALI PEĆ I NABAVILI SVE ŠTO JE TREBALO. MALOPOMALO NAUČIH SVE, OSLADIŠE SE ŽIVE PARE, I NA KRAJU DIGOH RUKE OD MEHANIKE. GRNČARIJA JE BILA TRAŽENA ROBA, ŠTO JESTE I DANAS, PRIČA BORKO

sam se bavio dok nisam naučio da baratam na grnčarskom točku, a i to je bilo slučajno. Prvi predmet sam napravio za opkladu sa komšijom da mogu isto kao i on. Kad smo se uzeli 2002, napravili smo radionicu, kupili mašine, ozidali peć i nabavili sve što je trebalo. malo po malo naučih sve, osladiše se žive pare, i na kraju digoh ruke od mehanike. Grnčarija je bila tražena roba što jeste i danas – priča Borko.

Prosulo se proleće Zlakusom, izbeharale krošnje, pred kućom Sarvana neštedimice olistala ruža. Nad njom Borko priglio svoju Jelenu i ljubi je u obraz. Pristaju jedno drugom u radionici, kako onda ne bi kraj cveća.

- Jelena je najbolji od moja tri đaka koja sam obučio poslu. dvojica su otvorila svoje grnčarske radionice, osamostalili se, samo je ona ostala sa mnom. da se vrati u Užice – ne ide! Ko bi tamo došao da kupi zemljani lonac – smejulji se lončar.

Nekad korisna grdnja, mnogo češće poljubac, znali su da padnu preko grnčarskog točka dok je Borko učio Jelenu zanatu. i jedno i drugo stavljaju do znanja – nju niko nije terao da se bavi grnčarijom. Njeno je bilo da podiže decu i oposli ponešto oko kuće.

- Ništa nije bilo pod moranje, sama sam htela. imala sam svoj posao u prodavnici mobilnih telefona i mužu pomagala oko najprostijih stvari. dugo sam gledala Borka i druge majstore i činilo mi se da je lak zanat u kome su ti alat nož, bočilo, krpa i sunđer. Činilo, dok nisam počela da radim. mic po mic ovladah i ja ovim poslom toliko da više nisam morala biti samo pomoćnik i da sam se mogla zahvaliti starom poslodavcu – hvali se Jelena Sarvan.

da je praksa bila med i mleko – nije. Neko vreme, dok se nije izveštila, zidovi posuda su joj bili tanki zbog čega joj je Borko davao „ostav“. Nije se dala pokolebati, pa ni onda kada je njen „diplomski rad“završio pod točkovima kola.

- Tek što izneh mojih prvih četiri-pet šerpica, doduše ne previše reprezentativnih ali meni dopadljivih, da se suše, i osvrnuh se ima li gde koga da se pohvalim, kad u dvorište kolima u rikverc uđe moj svekar i pravo preko radova. Ostade od mojih radova samo glinena pita – prepričava Jelena kako umalo sama sebi nije čupala kosu od besa.

Guča, Topola, mrčajevci... Nijedan veći vašar Sarvani ne propuštaju sa svojom robom. dok nije oguglala, Jeleni je znao mrak da padne na oči kad joj neko, koga je privukla grnčarija sa njihove tezge, a koji voli da zanoveta, kaže: „Ti ovo pravila? Ti, mlado žensko? Ne zavitlavaj, ne znaš ni kako izgleda glina, a kamoli da si je uzela u šake“. i sad joj isto kažu, ali ima preča posla

nego da ubeđuje dokone džangrizavce.

Zlakuski lončari, kao znak geografskog porekla, na svoje rukotvorine utiskuju tri pečata. Na jednom piše Zlakusa, na drugom je šaka kao garancija da je proizvod ručno rađen, na trećem logo majstora.

Poljubac treći-četvrti. Sarvani su svoju ljubav pečatirali bez da iko posumnja da nije iskrena.

- Jedina sam njegova koleginica u našoj radionici tako da druge žene ne može da gleda – sad se i Jelena šali.

- Svraćam ja i u druge radionice u selu – namiguje Borko.

Objasniše Sarvani da u Zlakusi, osim Jelene, ima još pet-šest žena koje sa svojim muževima izrađuju grnčariju. Nijednom, ma nijednom, ne izustiše da za nečim žale, da im nešto treba ili nije po volji.

BIĆE U AVGUSTU DVE PUNE DECENIJE NJIHOVOG BRAKA U KOM SU RODILI NEMANJU (19) I DUNJU (11) I U KOM SU POSTALI KOLEGE. JEDNO UZ DRUGO BARABAR RADE PO 10-12 SATI U RADIONICI. OD GRNČARIJE ŽIVE