Borim se za idealei politika me ne zanima

ln je gradski galebi rođen da bude ponosan i samo svoj. njegova osećanja su čista i uzdižu ga da leti. Let je radost njegovom životu, a ne sigurnost krletke koju bi mogao da ima (mural „Galeb“).

Andrej josifovski Pijanista je multitalentovan umetnik, pravdoljubiv, neko ko se kroz život vodi emocijom, ali i mirno spava, nenaviknut na stege i forme, iskren i u misiji da kroz prezentaciju svojih fizički kompleksnih i intelektualno snažnih umetničkih dela ukaže na problem, pruži otpor srozavanju vrednosti, dopre do svesti ljudi i prodrma pasivne posmatrače. Hrabrost ili ludost, ali on sigurnim korakom ide ka problemima od kojih drugi beže i vodi borbu, umetničku i egzistencijalnu, i to na ulici jer, po njegovim rečima, svaki čovek slobodu misli, dela i govora ima samo na jednom mestu - ulici.

a za sebe kaže: „Pijanista je momak koji će se zauvek boriti za neke ideale, koji će jednog dana da završi kao ’Galeb Džonatan Livingston’, nestaće u potrazi i istraživanju života, u nekom letu“.

iskačete iz kalupa prosečnosti kao umetnik. koliko je tradicionalna srbija spremna za vaše performanse?

- Teško je nositi takvo breme, a opet, to je ono što je uvek pomeralo granice umetnosti, pravilo nove pravce. Ono što ja radim jeste ulična umetnost ili urbana. Evo, ceo dan razmišljam o nečemu što se dogodilo pre neki dan. Otvoreno je Bijenale umetnosti. na prethodnom Benksi je došao u Veneciju i postavio radove po ulici i posle je objavio snimak u kojem priča o tome koliko je pomerio granicu u umetnosti, a nikada ga nisu pozvali da izlaže na Bijenalu. Danas sam video sjajnu stvar - članovi pokreta

„One united power“- „1Up crew“iz Berlina upali su u Đardini i ispisali grafite po celom nemačkom paviljonu, što se smatra vandalizmom, ali to je ulična umetnost. To treba da bude na Bijenalu, a nema ga nigde. ja sam godinama predlagao da oslikam ceo naš paviljon u Đardiniju. Čak sam uradio jedan grafit na vratima 2018. (sad je to renovirano, nema ga više). ja sam ovde iskočio iz kalupa, ali ako se merimo sa nečim što je bolje od nas, a to postoji, onda su to neke slične talasne dužine, rad koji je priznat u svetu. Izlagao sam u Veneciji na svetskoj izložbi savremenih umetnika „arte laguna prize“, gde sam izabran među 120 umetnika od 12.000 koliko se prijavilo na konkurs, dobio sam nagradu u Briselu za umetničko dostignuće godine, a ovde, izgubilo je smisao da me neko vrednuje. ne interesuje me nadmetanje jer radim neke stvari koje su u ovim aršinima nemerljive. Drago mi je kad se uzdrma kasaba zbog nekih mojih radova, to znači da umetnost ima snagu, ona živi.

Završili ste arhitekturu, ali po vašim radovima rekla bih

da ste sa Likovne akademije.

- Nisam likovno obrazovan, samouk sam i radim po osećanju. Ja u svoje crteže ubacujem energiju umesto znanja, i to dolazi do ljudi na iskren način.

Zapravo, uža oblast su vam arhitektonske konstrukcije. Radili ste i na nekim projektima?

- Radio sam na izradi arhitektonsko-urbanističkih projekata u birou, kao arhitekta, imam licence i odgovornog projektanta i odgovornog izvođača radova. Docent sam na Arhitektonskom fakultetu, doktorirao sam prošle godine. Jeste kao podvojena ličnost, ali je i blisko.

Iz ugla arhitekte, koju priču kroz istoriju pričaju zgrade Beograda?

- Ljudi me pre povezuju sa crtanjem nego sa arhitekturom iako imam razna ostvarenja iza sebe, a izlagao sam i na Bijenalu arhitekture u Veneciji. Kad sam bio mali, nisam znao šta u pesmi Bore Čorbe znači ono „min njet“. A to su grafiti koje su ispisivali Rusi idući kroz Beograd i proveravajući da li su Nemci minirali zgrade, pa mi priča o zgradama Beograda, s obzirom na ono o čemu pričamo, kreće odatle. Nažalost, imamo prestonicu koja je mnogo puta rušena i ovaj grad, koji je lep na neki svoj način, bio bi još lepši da se to nije dešavalo. Postoji anegdota da je jedan arhitekta rekao da je ovo najružniji grad na najlepšem mogućem mestu. Mnogo puta je moralo da se radi iz početka. Mi trenutno arhitekturu teško i da imamo, zato što sve ovo novo ima veze sa investicijama, a ne sa onim što je arhitektura u svojoj biti. Ovde se ne pitaju arhitekte nego političari. Ako se politika meša i u umetnost i u arhitekturu, to neće izaći na dobro. Imamo sjajne arhitekte, ali mislim da je ovo pravi grad u pogrešnim rukama.

Kad pričamo o zgradama, oslikavanje murala po fasadama je nešto po čemu vas je javnost upoznala?

- Recimo da jeste. Imao sam i razna delovanja u arhitekturi sa kolegama. Radili smo projekte za ugrožene u poplavama, imali inicijativu za nove modele tokom kovid pandemije. Da, krenulo je od tih stvari koje lakše dopiru do ljudi - crteži, murali… Onda sam imao priliku da se izrazim i promovišem sve ono što je važno za kulturu. Sa crtežima je sve počelo, ali se sa njima neće sve završiti.

Na vašem sajtu fotografije murala imaju propratne tekstove. Da li je svaki mural i deo vas?

- Moguće, koristim sebe kao personifikaciju svega toga, ali su to i svi oni koji se tako osećaju i bore za iste vrednosti. Crtanje bez poruke je samo dekoracija i tu onda prestaje priča o umetnosti. Važno mi je da moji radovi uvek imaju duboki smisao.

Mislio sam da sam usamljen kada sam počinjao, a kasnije su me demantovali razni ljudi i inicijative koje su se dešavale i građani koji imaju snagu. To smo opet videli - najbitnije mesto na svetu je ulica, sve važne stvari se dešavaju na ulici.

REKTORI

Sa murala, prešli ste na složenije radove, instalacije, performanse. Kako se rađa ideja za neki umetnički prikaz, s kojim materijalima radite?

- Inspiracija je svuda oko nas, obično su to ilustracije života - društveni problemi, ali su u fokusu ljudi i njihova osećanja. Jednom je Vlada Veličković rekao: „Sve što možete da vidite na mojim slikama jeste ono što je čovek u stanju da uradi drugom čoveku“. Inače, većina ljudi njegove slike karakteriše kao morbidne. Kad pričam o svojim instalacijama i performansima ista je stvar, sve je to ono što živimo. Ilustrujem to što vidim. Sam sebe finansiram. Koristim razne materijale, u poslednje vreme koristim otpad, ono što će se reciklirati ili reciklirane materijale. Bravarija, staro gvožđe od kojeg pravim potkonstrukcije.

Vas kroz projekte vodi progresivna energija, može li pojedinac da utiče na kolektivnu svest i da je menja, recimo, u ekologiji?

- To pitanje i ja sam sebi često postavljam, ne znam odgovor na to. Znam ono u šta ja verujem, a to je da može. Jer da ne verujem u to, ne bih se time ni bavio.

Da li i u svetu umetnici ukazuju na iste stvari kao i vi u našoj zemlji?

- Ne, uvek postoje neki trendovi koje ja ne pratim. Ja radim ono što osećam. Sad jeste neki trend okrenut ekologiji, ali je on često laž. I zato mi se sviđa slogan Jovana Memedovića mi ne proizvodimo emisiju, mi ovako živimo. Ja tako živim umetnost, tako se osećam, vaspitan sam tako. I ljudi vide iskrenost. Kao što prepoznaju i laž. Fokusiran sam na to šta se dešava u svetu u umetnosti. Mi imamo umetnike koji pariraju svetskim, ali, nažalost, postoje kustosi, muzeji i galerije koji to ne dozvoljavaju. Naravno da je sve povezano sa politikom i naravno da se bavim uličnom umetnošću jer je ulična umetnost jedina slobodna umetnost. Bavim se time jer tu nema dodvoravanja muzejima. Ulica je tvoja galerija i tu radiš šta želiš. U ovo vreme kad su diktature i ograničenja svuda pa i po društvenim mrežama, jako je važno da postoji ulica. Pravdu svi tražimo na ulici pre ili kasnije.

Da li ste se i kao dete izdvajali, bili ovako buntovni, uporni, originalni? Način na koji prezentujete umetnost je i deo vašeg karaktera.

- Jeste. U školi sam uvek - Pre dve, tri nedelje zagrlio me je rektor Beogradskog univerziteta Vladan Đokić, pored njega je bio Dušan Kovačević. Nisam imao pojma da bi Dušan mogao da zna ko sam ja, izgrlio me i upitao: „Andrej, kada ćemo da radimo nešto za Univerzitet?“, a Vlada ga pita: „Je l’ vi znate ko je on?“, Dušan će na to: „Naravno, on je Pijanista“.

TRIATLON

- Trenutno mi je ceo fokus na „Ironmanu“, takmičenju u triatlonskoj disciplini koje će se održati 5. juna u Hamburgu. Dugo se spremam. Sa klubom „11 tri“sa Ade Ciganlije pokušavam da ostvarim uspeh. U poslednje vreme sam opsednut triatlonom, bio sam već na nekoliko ozbiljnih trka. Trkam se sa samim sobom kao i u svemu. Pobediti sebe je najbitnija stvar. imao odličan uspeh, a vladanje dobro, minimum koji je potreban. Tu je uvek bilo problema. Imam takav temperament i karakter da ne mogu da podnesem nepravdu, laž i lažne ljude. To mi nikad nije donosilo dobro, ali ja mogu mirno da spavam. Sve ide iz porodice. Tata to podržava, mama se boji za nas dvojicu. Ja sam im neizmerno zahvalan, doktorski rad sam posvetio njima. Oni su me usmeravali i dugujem im ovu moju borbu za kulturu. To je, siguran sam, sve zbog onog momenta u detinjstvu kad ti roditelji kažu čitaj knjigu kad se odmaraš od učenja, da imaš obaveze. Sada je kasno da se odustaje od te misije, kada su knjige ispunile moj život.

Često potencirate sunovrat kulture. Šta ne valja u celoj priči o njoj?

- Ne valja što je tu politika. Kad govorim o kulturi, ne mislim samo na čitanje knjiga i odlaženje u pozorište. Kultura je da kažeš dobar dan, da se nasmeješ nekom, da kao vozač pustiš nekog na pešačkom. Ovaj sunovrat vrednosti i morala uvukao nam se u sve pore društva. Dovoljno je da se samo nakratko ode u neku uređenu zemlju i da se shvati kako tamo nema tenzije. Ovde je atmosfera napeta - u saobraćaju, na poslu… Problem je što nam se politika uvukla u sve i ona diktira. I kada pričamo o kulturi (pozorište, muzej), i tu je politika. I vraćamo se tome da je jedina sloboda misli, govora i svega drugog na ulici.

Da li su vas političke stranke pozivale u svoje redove?

- Naravno, to je glavni problem, jer svako posmatra to lično. Neki zapravo i treba da posmatraju lično. Skoro sve stranke su me zvale da im se priklonim na indirektan način. Rekao sam svima da me to ne interesuju. Pre ili kasnije sve se svede na isto. To je i moj rad „Nova vera“pokazao, razapeti narod između onih koji vladaju silom i onih koji silom pokušavaju da se vrate na vlast. Mi smo u jednom eksperimentu, bubnju, vrtimo se u krug. Većina onih koji ulaze u politiku radi to iz interesa, a oni drugi, iskreni u namerama, nikada ne prođu dobro. Za mene bi pošten političar bio onaj koji bi promenio izborni zakon, to znači da svaka vlast može da bude smenjiva. E, taj će da osvoji moje poverenje. Pa mi po deset godina ne možemo nekoga da smenimo. Malo starijim ljudima, poput mojih roditelja, pojedene su najbolje godine. Ja sam od dvadesete do tridesete proputovao ceo svet, oni to nisu mogli.

Da li je tačno da ste bili hapšeni?

- Bio sam pozivan na informativne razgovore, a razlog je remećenje javnog reda i mira. Dva puta sam osuđen prekršajno.

Imate povratne reakcije od ljudi koji prate vaš rad, što lično, što preko društvenih mreža.

- Dobra stvar je da moji radovi uvek izazovu reakciju, u velikoj većini je pozitivna, ali ima i negativnih. To znači da izaziva neku emociju i to je dobro. Ravnodušnost je najgora. Kada su predstavljeni radovi koji su me probili, kao što su „Nova vera“, portret Jovana Memedovića od flaša pa „Kip lajt“ispred Skupštine, svi su imali duboku poruku. Ljudima su se svideli zbog kreativnog pristupa. Pa portret Novaka Đokovića na šljaci kao reakcija na karikaturu „Šarli ebdoa“koji je objavio da je on dvorska luda koja žonglira koronom. To je bio bunt i ljudi su imali reakciju, svidelo im se.

Ko je Andrej, a ko Pijanista?

- (smeh) To je pitanje na koje nemam odgovor. To su podvojene ličnosti. Pijanista je momak koji će se zauvek boriti za neke ideale, koji će jednog dana da završi kao „Galeb Džonatan Livingston“, nestaće u potrazi i istraživanju života, u nekom letu. A Andrej je sličan Pijanisti, ali poštuje zakon, ide u školu, na fakultet, radi, on je Petar Pan. Njih dvojica se sreću svakog dana, razgovaraju. Zajednički im je bunt i nepristajanje na ono što se nameće, borba za pravdu. Različiti su im poslovi kojima se bave.

Odakle nadimak Pijanista? - Kada sam se kao dete preselio iz Zemuna na Bežanijsku kosu, završavao sam muzičku školu, drugari nisu znali ko je onaj koji svira ono pa sam objasnio da sam pijanista i da sviram klavir. Tako da nadimak nosim još iz tog vremena.

Šta trenutno radite, a šta imate u planu?

- Poslednji moj rad je „Eko čikica“, nastao kao želja za mapiranjem divljih deponija, to je rad koji sam najduže radio, oko godinu dana, u saradnji sa Jovanom Memedovićem i reciklažnim centrom “Eko star pak”. „Eko čikica“je obučen u karton, a ima još dva dela, oblačenje u najlon i u sekundarne sirovine koje ljudi bacaju u šume ili reke - bojleri veš-mašine, frižideri… Planiram nekoliko velikih projekata.

Mihajlo Veruović koristi svaki slobodan trenutak da bude sa najbližima, a najveću podršku ima od majke Žane, koja ističe da je znala da će njen sin imati svetlu budućnost.

Mladi reper Mihajlo Veruović, poznatiji kao Vojaž, stekao je veliku popularnost u poslednje dve godine, a od 2021. nastupa maltene svaki dan. Pored slave koju uživa i obožavaoca širom regiona, Vojažu fali samo jedno - mir. U razgovoru za “Blic”, zajedno sa majkom Žanom Veruović, osetili smo koliko je pevač vezan i da mu je porodica najveća podrška, što je potvrdila i Žana, koja se još uvek privikava na njegova česta odsustva od kuće.

– Fali mi mir. Nemam mir i momenat gde

PRVI ZAJEDNIČKI INTERVJU REPERA I MAME

NIKADA NISAM OČEKIVALA DA ŽIVI PO MOJIM UVERENJIMA, NEGO DA BUDE TO ŠTO ŽELI. OD MOMENTA KADA SAM GA PODRŽALA, ZNALA SAM DA će MI POCEPATI SRCE, KAŽE ŽANA

mogu da sednem dva minuta i razmislim o svom životu i svojim osećanjima. Dugo sebe nisam pitao: “Kako si, Mihajlo?”, to mi je veliki minus. Moraću svoje vreme da organizujem malo sebičnije jer sam se puno posvetio svemu ovome i to koliko god lepo i plodonosno bilo, nije zdravo za sam duh – istakao je Vojaž na početku, a majka Žana je dodala kako doživljava praznike bez starijeg sina.

– Možda me je prošle godine kada je počeo da radi za praznike, taj momenat pomalo lomio, sada se već polako privikavam. Nastavljamo po našoj tradiciji i blagodetima koje dobijamo od Boga – rekla je Žana, te se Mihajlo nadovezao:

– Više mi nije toliko čudno, navikao sam se na ceo tempo. Radio sam da bih još više radio. Prvi maj neću kao većina nacije provesti na uranku, već ću snimati seriju. Pored muzike sam uz po

moć jiloša Avramovića i Aljoše Ćeranića, možda započeo i glumačku karijeruk r međuvremenu imam nekoliko nastupa, spremam albumkkk

Bez podrške naših najmilijih, sve bi bilo mnogo teže, tako je i u slučaju seruovićak

– dar koji on poseduje i koji je kao dete ispoljavao je dar koji sam primetila i gajila u njemuk nikada nisam očekivala da živi po mojim uverenjima, nego da bude to što želik dala sam mu maksimalnu podrškuk lno što sam mu rekla kao majka je da nikada ne treba nekoga smatrati konkurencijom ili neprijateljem, da shvati svoj društveni položaj i materijalni statusk da svaku šansu shvati kao priliku jer jedino tako može da bude najbolji, što se i dokazalo – iskrena je Žana, a jihajlo nam je dočarao koliko je vezan za majkuk

– gedina i prava podrška koju sam imao od početka, i koju imam i dan-danas, jeste od porodice, pogotovo od majkek Za nju sam izuzetno vezan, to se da primetiti i to ne krijemk jislim da svaki sin treba tako da se ponaša, da svojim majkama da ceo svetk sav taj moj momenat konstantnog rada, majka razume, ona je sve tu da razume i ona je neko ko će me razumeti i voleti bez obzira na sve i to je nešto čega sam svestan i ne bojim se ničegk spreman sam na sve – emotivan je bio sojaž, a na pitanje koje smo uputili mami, da li ide na njegove nastupe, on je kao malo dete “ljutito” prokomentarisao da više ne dolazi:

– na početku sam išla non-stop, to nije bila moja obaveza, nego željak sidela sam kako sebe stvara i pretvara u jedan najbolji projekatk Čuvala sam gak

mored skromnosti koju poseduje, pevač je izuzetno zaštitnički nastrojen prema lepšem polu, što je naučio u kućik

– ji smo inače kao porodica okrenuti jedni prema drugima, da biste nešto mogli da čuvate i štitite, onda to morate da doživite u sopstvenoj porodici – rekla je Žana, koja je tužna što njen sin nema devojkuk

– r ovom trenutku bih želela da se on onako zaljubi, da oseti tu bliskost, ali je njegov fokus trenutno vezan isključivo samo za posaok nekada mi to teže padne jer mi smo svi satkani od ljubavi, ako nemate ljubav, možda nemate veliku inspiraciju – istakla je Žana, a jihajlo se osvrnuo na brak svojih roditeljak

– naslikan sam od strane majke i svog ocak soleo bih zaista da imam nekoga, ali mi to sada nije presudna stvar, mislim da treba da se ostvarim kao muškarack fmam potrebu da se takmičim sa samim sobom, kada tu pobedim, moći ću da se posvetim nekom drugom više nego sebi – zaključio je reper, a Žana nam za kraj odgovara da li joj sin nedostaje:

– ld momenta kada sam ga podržala, znala sam da će mi pocepati srcek

POPULARNA PEVAČICA JE NEDAVNO SAMA otputovala na egzotično ostrvo, a sada nam je otkrila da je odlučila da u jednom trenutku promeni lokaciju i ode zauvek u toplije krajeve

Mlada pevačica anđela sujović, poznatija kao angelina, na muzičkoj sceni je već tri godine i ima brojnu publiku, koja sada željno iščekuje njen novi album. angelina je većinu pesama napisala dok je bila na odmoru na Zanzibaru i sada nam je otkrila da planira da se u dogledno vreme preseli baš na ovo egzotično ostrvo, gde će napraviti i mini studio.

– Sigurno ću se u jednom momentu preseliti, kada sve obavim što treba, rešila sam da napravim mini studio tamo i neku kolibicu, ne treba mi mnogo, gajbica na plaži. kašla sam mesto svog života. kisam našla momka tamo, samo sam uži

Angelina je učestvovala na ovogodišnjem takmičenju “Pesma za Evroviziju ‘22” sa pesmom “Origami” i osvojila četvrto mesto, a pobedila je već svima poznata

Ana Đurić Konstrakta, kojoj je

Angelina ovim putem poželela sreću u

Torinu.

– Želim joj srećan put i veliki uspeh! Očekujem visoko kotiranje, mislim da će biti među prvih pet – iskrena je bila pevačica. Podsetimo, Ana Đurić Konstrakta će na Praznik rada otputovati u Italiju gde će braniti boje naše zemlje. vala u pogledu na more, sama sa sobom, pisala pesme, baš mi je trebalo to i prijalo, super sam se odmorila – započela je angelina, koja je zatim najavila da će album izaći na leto:

– izbacivaću verovatno pesmu po pesmu jer danas nema smisla izbaciti sve odjednom, neki mogu to da urade, ali ja mislim da za mene to nije baš najpametnije rešenje, izbacivaću ili pesmu po pesmu, ili dve po dve... mrva će već biti u junu – istakla je pevačica na takmičenju “Beogradsko proleće”.

angelina je za vreme boravka u Tanzaniji svakodnevno objavljivala fotografije i video snimke sa plaže, iz provoda, a po osmehu na njenom licu smo videli koliko je uživala.

– ovde se osećam zaista kao kod kuće i to što sam sama došla je ispalo kao najbolja stvar na svetu. odmorila sam se, družila se, vratila se sebi – poručila je pevačica koja je osvojila širu publiku učešćem na “mesmi za Evroviziju”.

KONSTRAKTA U TOP PET

MURAL „POVRATAK GALEBA DŽONATANA LIVINGSTONA“