STARI MUŠKI ZANAT PREŠAO U ŽENSKE RUKE
Treba da prođe deset dana da glina na kuckanje zazvoni. To je znak da ih treba ušuškati u drva i potpaliti vatru. To traje, a kad se prirodno ohlade, tek tada se vidi je li sve dobro napravljeno, kažu Mirna, dve Danijele i Milena, žene koje su prepoznale vrednost crepuljarstva, zanata kojim se ljudi u ovom kraju bave od davnina.
Malo kome je palo na pamet da putujući za niš skrene sa auto-puta i svrati u ražanj. Šteta, jer tu je, skriven samo koji kilometar dalje. na prvi pogled shvatate da tu nema industrijskih hala, visokih dimnjaka niti velikih zgrada. Samo mir, zelenilo i odmor za dušu. Malo, mirno, upadljivo čisto i uredno mesto nema nekih atrakcija, ali već na ulazu piše da su zelena opština. Možda im je baš to najveće blago. karta za budućnost.
na ta buduća vremena mislila je i grupa žena kada su pre dve godine, u sklopu opštinskog projekta za osnaživanje žena osnovale socijalnu zadrugu „ražanjke“.
– na nama koji se bavimo turizmom i na lokalnoj samoupravi bilo je da prepoznamo vrednost crepuljarstva, zanata kojim se ovde ljudi bave od davnina. Posle tri godine istraživanja i mnogo rada Opština je uspela da tehniku izrade crepulja zaštiti i uvrsti na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa kao „ražanjsko crepuljarstvo“. Sada i mi imamo svoj brend, ali moramo da ga razvijamo i negujemo – ne bez ponosa priča Milena Janković, direktorka TO ražanj, dok u njenoj kancelariji čekamo zadrugarke.
Mnogo se kuća u ovom kraju nekada bavilo crepuljarskim zanatom, a sada je knjiga spala na dva slova. na vremešne majstore Vojkana radojevića i Tomu karastojkovića, obojica iz obližnjeg sela rujište. Zahvaljujući njima, ovaj tradicionalno muški zanat je preživeo, ali su morali da ga predaju u ženske ruke. kada je osnovana Zadruga, pet žena iz ražnja i okolnih sela rujište, Mađere, Poslon, Stari Bračin... kroz radionice je naučilo veštinu izrade zemljanih posuda. Crepulje u kojima se oduvek pekao hleb, ali i kuvale svakojake đakonije, danas uspešno prave Mirna Marković, direktorka Zadruge, Danijela Petrović, Danijela Gagić, Slavica radojević i ana nikolić.
VREDNE I ŽELJNE POSLA
Sve su u najboljim, četrdesetim godinama, vredne, željne posla i umele su da prepoznaju mogućnost da za sebe i svoje porodice obezbede bolji život. Ovom prilikom upoznali smo prve tri dame.
– kad smo već preduzimljive, zašto ne bismo postale i preduzetnice. Osim što imamo ljubavi za taj zanat, svaka od nas ima i neku umetničku crtu, ali zajedno smo shvatile da ovo što smo naučile može da bude i isplativo. na tome ćemo raditi, a već sada smo se prilagodile, pa mimo standardnih posuda prečnika 40 cm izrađujemo i manje. Posle nekih manifestacija, na kojima smo pokazale koliko su ukusni hleb i jela iz naših crepulja, javljaju se ugostitelji koji su prepoznali
OVIH PET ŽENA IZ RAŽNJA SU KROZ RADIONICE NAUČILE VEŠTINU IZRADE ZEMLJANIH POSUDA
da ima nečeg u toj zemlji što je začin neponovljivim ukusima – priča Mirna, koja sve ovo radi pored kućnih obaveza i posla negovateljice starih lica u okolnim selima.
Dok zajedno krećemo put sela rujište, Danijela Gagić kaže da je ona još šegrt u zanatu.
– Ja sam majstorica za kuvanje i pečenje u crepuljama, a to možete da probate u julu, kada uz dane našeg čuvenog frulaša Save Jeremića organizujemo manifestaciju „Čarolije iz crepulje“. Te hlebove, gulaše i jela nigde ne možete da probate osim kod nas – smeje se Danijela i poziva da baš tada opet dođemo u ražanj.
PUT OD BLATA DO CREPULJE
CEO PROCES POČINJE KOPANJEM TRI VRSTE ZEMLJE, PA MEŠANJEM U PRAVOM ODNOSU, A TEK ONDA SLEDI PRIPREMA ZA MEŠANJE. NE RUKAMA VEĆ BOSIM NOGAMA, OBJAŠNJAVAJU OVE VREDNE ŽENE
Usput nam pokazuju Crepuljarsko brdo sa kog se još od doba Rimljana vadi zemlja za crepulje. Ne čudi što su složne da je Danijela Petrović prva majstorica, jer je jedina od njih uz oca Tomu odmalena kupovala zanat.
– Kad vidite gotovu crepulju i onaj metalni poklopac, sač, deluje vam da nije teško, a ima tu i-ha-haj da se uči i radi. Sve počinje kopanjem tri vrste zemlje, pa mešanjem u pravom odnosu, a onda tek sledi priprema za mešenje. Ne rukama već bosim nogama. Kroz čizmu se ne osete kamenje i drvca u toj glini, pa nema filozofije. Izuj se i gazi zemlju dok ne postane kako treba – smeje se Danijela, u čijoj roditeljskoj kući nam demonstriraju put od blata do crepulje.
VELIKI PLANOVI
Vesele i posvećene poslu od koga već pomalo i zarađuju, pokazuju kako se zemlja oblikuje, suši, struže, kalaiše, pepeloše, kako se vezuje žica u žleb napravljen zarezojlom...
– Kad ih složimo da se suše, čekamo desetak dana dok na kucanje ne čujemo onaj pravi zvuk koji kaže da mogu na pečenje. Tada ih ušuškamo u drva sa svih strana, pokrijemo starim, polomljenim komadima da vatrica tinja i tu im počinje život. Kad se prirodno ohlade, tek tada se vidi je li sve dobro napravljeno – objašnjava.
Danijela, kojoj ama baš ništa nije teško, ume da, posle posla u lokalnoj prodavnici, „skokne“preko šume od Ražnja do Rujišta tričavih pet kilometara, samo da proveri da li su crepulje dobro ušuškane i podložene.
– Imamo velike planove, ali ne pričamo nego radimo, pa smo svi srećni da se čuje za naše crepuljarstvo i crepuljarke – zahvaljuje se Milena.
Odlazimo iz Ražnja sa slatkim ukusom kumine torte u ustima i srcem velikim kao ono brdo iz koga kopaju zemlju. I dolazimo u julu da probamo čarolije iz crepulje. Obećali smo.