MNOGO SAM PATIO I BIO MUČEN, ALI SVE PRAŠTAM I ZABORAVLJAM

Pre 105 godina, 17. maja 1917. u Nici je umro vojvoda Radomir Putnik, jedan od najvećih vojskovođa u istoriji našeg naroda.

Njegov život i ratne strategije i danas izučavaju istoričari i mladi oficiri u vojnim školama. Učestvovao je u šest ratova, bio je dva puta načelnik Glavnog generalštaba, pet puta ministar vojni i načelnik Štaba Vrhovne komande Vojske Kraljevine Srbije u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. U tri rata je komandovao vojskom koja je kod Kumanova i Bitolja porazila snage Osmanske imperije, na Bregalnici pobedila Bugare, na Ceru i Kolubari pobedila i proterala austrougare i tako se svrstala među najbolje armije svoga doba.

BUDUĆI OFICIR

U svojoj dvotomnoj knjizi o Putniku istoričar Savo Skoko navodi da je njegov vojnički talenat zapazio Milojko Lešjanin, upravnik atriljerijske škole, najviše vojne škole Kneževine Srbije u sedmoj deceniji 19. veka, u kojoj se sin kragujevačkog učitelja obreo posle završene osnovne škole i niže gimnazije u Kragujevcu i petog razreda više gimnazije u Beogradu.

“Budući oficir koji mnogo obećava i koji sve što radi i preduzima čini sa najvećom voljom i trudom za razumevanje”, napisao je Lešjanin u karakteristici pitomca Putnika.

Oznake prvog čina, kaplara, Putnik je prišio kao šesnaestogodišnjak 1863, piše National geographic. Naredne godine je unapređen u podnarednika, a 1865. u narednika. Po završteku atriljerijske škole, koju je od 23 pitomca završio kao osmi u rangu, proizveden je u čin potporučnika. Njegovo prvo postavljenje je bilo na mestu komandira voda poljske baterije.

Prvo vatreno krštenje imao je u srpsko-turskom ratu 1876-78. godine, a posle poraza srpske vojske od Bugara 1885. u dužnost mu je palo da reorganizuje do tada zanemarenu vojnu obaveštajnu službu. Na ovoj poziciji je ostao dve godine, pa je 1888. postavljen na mnogo odgovorniju funkciju postao je načelnik Operativnog odeljenja Glavnog generalštaba. U godinama koje su sledile, uz ovu funkciju je vršio i dužnost pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba i profesora na Višoj vojnoj akademiji.

Putnik je prezirao klimoglavce. Iako lojalan vladajućoj dinastiji, odbijao je da se ulaguje krunisanim glavama. Ta osobina će u jednom periodu presudno uticati na tok njegove karijere, piše Media Sfera.

Prvu kaznu iskusio je 1891. godine, kada je posle

jednogodišnjeg rada na mestu načelnika štaba Divizije stajaće vojske postavljen za komandanta Topličke okružne vojske, koja još nije bila formirana. Naredbu o premeštaju potpisali su knez Milan i ministar vojske. Smatrajući to degradacijom, napisao je žalbu u kojoj je, po oceni ministra vojske, na račun kneza upotrebio “prejake izraze” i zbog toga je kažnjen sa 15 dana zatvora.

Putnik nije bio servilan ni prema kralju Aleksandru Obrenoviću. Čak je odbijao da se druži sa familijom svoje žene koja je bila u prisnim odnosima sa dinastijom. Takvo njegovo ponašanje Milan i Aleksandar su smatrali antidinastičkim, pa je posle nekoliko smena sa visokih dužnosti i premeštaja na niže položaje Putnik sam zatražio penziju u koju je otišao 1896. godine.

UNAPREĐENJE

Nakon majskog prevrata 1903. godine, tačnije tri dana nakon dolaska kralja Petra I Karađorđevića na srpski presto, Putnik je reaktiviran i odmah postavljen za načelnika Glavnog generalštaba.

Naglašavajući da je na ovu funkciju došao u vreme kada se srpska vojska našla na rubu haosa i anarhije, Savo Skoko u svojoj knjizi o slavnom srpskom vojskovođi piše: “Putnik je za nekoliko godina uspeo da konsoliduje njene redove, odstrani iz nje razoran uticaj untrašnjih međupartijskih trvenja, opremi je savremenim naoružanjem, saobrazi vojna pravila sa svojstvima tog naoružanja, i specifičnim srpskim uslovima, lično obuči više generacija generalštabnih oficira, uzdigne rezervno oficirski I podoficirski kadar svih rodova, prilagodi obuku trupa zahtevima vojne veštine, zamenjujući kasarnski dril praktičnom obukom trupa. Jednom rečju, da vojsku jedne zaostale seljačke zemlje osposobi da se uspešno nosi sa najsavremenije opremljenim i obučenim armijama velikih sila”.

Kada je posle završene Kumanovske bitke u Prvom balkanskom ratu kralj Petar došao u Skoplje, odmah je potpisao ukaze o unapređenju viših oficira. Jednim od kraljevih ukaza general Radomir Putnik unapređen je u čin vojvode. Skoko piše da su neki vojni istoričari i neposredni učesnici Kumanovske bitke posle rata dovodili u pitanje Putnikove zasluge za pobedonosni ishod.

Austrougarski ultimatum Srbiji Putnika je zatekao u banji u Glajhenbergu i on je na poziv srpske vlade odmah krenuo za Beograd. Međutim, njegov put je prekinut u Budimpšeti gde je bio izložen šikaniranju i uvredama i sa ćerkom koja ga je pratila zatvoren u oficirski dom kao “ratni zarobljenik”. Ubrzo je pušten, a prema svedočenju jednog visokog srpskog oficira, to je učinjeno na intervenciju ruske, francuske i britanske diplomatije.

Koliko je bila pogrešna procena načelnika bečkog Generalštaba pokazaće sjajne pobede srpske vojske na Ceru i Kolubari i tri neuspeha nemačkog feldmaršala Augusta fon Mekenzena da stegne obruč i uništi srpsku armiju.

POSLEDNJA KOMANDA

Teško bolestan Vojvoda Putnik je 25. novembra 1915. u Prizrenu izdao, kako će se ispostaviti kasnije, svoju poslednju naredbu: “S obzirom na sadašnju situaciju, dalje povlačenje naše vojske mora se izvršiti kroz Crnu Goru i severnu Albaniju, na Jadransko more, a na liniju Drač-skadar, ostavljajući potreban deo snaga za zatvaranje pravaca koji od Peći, Đakovice, Prizrena, Debra i Struge vode kroz Crnu Goru i severnu Albaniju na Jadransko more. Na ovoj liniji naša vojska ima da se reorganizuje, snabde hranom, odelom, oružjem i municijom, kao i svim ostalim potrebama.

Dalja naša akcija zavisiće od stanja naše vojske, kao i od opšte političke i vojne situacije kod naših saveznika.”

Posle toga Putnik je sasvim klonuo. Pošto nije mogao ni da hoda ni da jaše, vojnici su ga u specijalno izrađenoj nosiljci, u obliku vojničke stražare, preneli preko albanskih vrleti do Skadra.

Čuveni prijatelj srpskog naroda dr Arčibald Rajs je 1915. godine zapisao o Putniku: “Tek sad shvatam koliko je neobičan i uman bio taj starac, bledog lica, uokvirenog prosedom gustom bradom podrezanom u šiljak, koji je svoju bolesničku postelju pretvorio u biro u kome je neumorno radio dan i noć.”

Tamo se 8. decembra obratio pismom regent Aleksandru Karađorđeviću i zatražio petomesečno odsustvo, novčanu pomoć od 25.000 dinara u zlatu i obezbeđenje puta, kao i odobrenje da ga prati njegov lični lekar. Istog dana kralj je udovoljio njegovoj molbi. “Tako se”, navodi Skoko, “vojvoda Putnik rastao s vojskom u koju je ugradio svoju mladost, znanje, ogromnu energiju, ceo život”.

Konačno 9. januara 1916. godine vojvoda Putnik stiže na Krf gde počinje njegov oporavak. Na ovom grčkom ostrvu je počeo da se opravlja, ali je bilo upadljivo da ga ni posle dolaska Vlade i Vrhovne komande na ovo grčko ostrvo niko ne posećuje. Ubrzo je saznao, istina na neobičan način, šta je posredi. Kada mu je u februaru 1916. blagajnik Vrhovne komande doneo dve zaostale plate, vojvoda ga je više u šali pitao zašto mu nije isplatio i dodatak koji mu je pripadao kao načelniku Vrhovne komande. “Iznenađeni blagjanik se brzo pribrao i objasnio Putniku da on više nije načelnik štaba Vrhovne komande, jer je na tu dužnost postavljen general Petar Bojović”, navodi Skoko.

Koliko je takav odnos pogodio starog vojvodu svedoče njegove reči izgovorene pred smrt u prisustvu prijatelja i poznanika. “Mnogo sam patio i mnogo sam mučen. Ali sve praštam i sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa položaja načelnika štaba Vrhovne komande uklonjen onako, kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu. Da, ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način. A mene, tek mene su uklonili kao najgoreg, jer je trebalo neko da plati ceh. I to me boli – i boleće me do groba”.

Vojvoda Putnik je otišao na lečenje u Nicu. Umro je 17. maja 1917. godine. Zahvaljujući francuskoj državi i vlastima grada obavljen je pogreb kao što dolikuje tako velikom vojskovođi. Kovčeg nije položen u zemlju već je privremeno postavljen u kapelu na ruskom groblju kako bi se kada za to dođe vreme posmrtni ostaci lakše preneli u Srbiju. Ali kada je utihnulo oružje na bojištima Velikog rata, Putnikovi ratni drugovi novostvorene države zaboravili su na slavnog vojskovođu. Nadležni organi nimalo se nisu obazirali na zahteve Putnikove porodice, apele ratnih veterana, kao ni na opomene i upozorenja francuskih vlasti, pa je kovčeg stajao u podrumu ruske crkve, piše National geographic.

Javnost je digla glas. Pod takvim pritiskom početkom novembra 1926. vlasti su prebacile u Beograd posmrtne ostake vojvode Putnika. Sahranjen je na Novom groblju, a na spomen-kapeli piše: “Vojvodi Putniku - zahvalna otadžbina”.

VOJVODA PUTNIK JE UMRO U FRANCUSKOJ, A NJEGOVI POSMRTNI OSTACI PRENETI SU U ZEMLJU DEVET GODINA NAKON NJEGOVE SMRTI, NA UPORNO INSISTIRANJE PORODICE

NAKON MAJSKOG PREVRATA 1903. GODINE, TAČNIJE TRI DANA NAKON DOLASKA KRALJA PETRA I KARAĐORĐEVIĆA NA SRPSKI PRESTO, PUTNIK JE REAKTIVIRAN I POSTAVLJEN ZA NAČELNIKA GLAVNOG GENERALŠTABA