Snovi o Vučićevom brodolomu

Malo ko od svetskih lidera je imao tako jake otpore prema svojoj politici kakve je imala Margaret Tačer tokom svog 11 godina dugog premijerskog mandata. Ipak, danas pamtimo nju i njenu eru u kojoj je za sva vremena transformisala jednu od najvećih država sveta, a ne sećamo se njenih protivnika. mamtimo ih tek kroz njene reči: I kad bih uspela da hodam po Temzi, moji protivnici bi rekli da je to zato što ne umem da plivam.

ALEKSANDAR VUČIĆ NIJE MARGARET TAČER, ali ne bi mnogo pogrešio kada bi pokušao da hoda preko Save, jer bi mu kritičari opet rekli da to radi jer ne ume da pliva. Ima do sada već približno isto godina na liderskoj poziciji koliko i Margaret Tačer, tako da ima iskustva da može da izvuče istovetnu pouku o ponašanju svojih protivnika.

Vučićeva era je period stravičnih kriza, globalnih razmera, a njegov državnički bilans je takav da je Srbiju uspeo da provuče kroz te krize ne samo neoštećenu, nego i prilično ojačanu. Nasledio je obolelu srpsku ekonomiju koja se godinama nije oporavila od globalne finansijske krize iz 2008. godine. Uveo je štednju i restrikcije u javne troškove, što je trebalo da bude urađeno godinama pre njega, i za kratko vreme stabilizovao javne finansije čiju stabilnost održava i deceniju kasnije. Usledila je migrantska kriza za koju niko u Evropi pojedinačno, ni EU kao zajednica nije imao recept koji će istovremeno biti efikasan i human. Kroz Srbiju je samo 2015. prošlo oko milion migranata sa Bliskog istoka i iz Afrike, bez ijednog incidenta.

Tlo se nije smirilo od migrantskih kolona, a usledila je pandemija kovida-19, gde se opet snalazio kako je ko umeo, jer ni svet ni Evropa nisu imali zajednički odgovor na krizu. Opet, doduše ne bez posledica, Srbija se izborila sa zarazom kao jedna od najotpornijih u Evropi - i u zdravstvenom, a naročito u ekonomskom smislu.

I dok “Batut” još broji na hiljade zaraženih kovidom, nažalost i preminule, Srbiju kao deo Evrope zapljuskuje talas bezbednosne, političke i ekonomske krize nastale ruskom agresijom na Ukrajinu. Još uvek smo u njenom olujnom oblaku, i ne znamo koliko će da traje, ali posle devet meseci Srbija može da bude zadovoljna što je zaštitila od lomova svoja tržišta hrane i energije, na primer. Za razliku od mnogih drugih, daleko jačih ekonomija.

Bilo koja od ovih kriza pojedinačno, a kamoli ovako nanizane jedna za drugom, bila je dovoljno razorna da slomi svaku vladu u Evropi. To se i dešavalo u protekloj deceniji, često, burno i uz velike socijalne lomove. Srbija je, međutim, izuzetak u tom pogledu, a u seriji uglavnom vanrednih izbora, ogromnom većinom potvrđivala je da želi vođstvo za koje se uverila da uspešno upravlja nedaćama koje nije sama sebi stvorila. I ne samo zbog toga, već i zbog činjenice da dugi period opšte nestabilnosti u Evropi iskoristi da podigne svoju ekonomiju, obnovi skoro kompletnu infrastrukturu, dovede milijarde stranih investicija i održi davno zacrtani politički kurs ka Evropskoj uniji. Takođe, i da izvuče “iz mrtvih” svoju poziciju oko Kosova i vrati u igru rešenja koja će ići ka kompromisu.

Za sve to vreme, Vučić ima oko sebe kritičarsku publiku, nezrelu da mu parira drugačijim politikama, već isključivo zagledanu u to da li će se udaviti u reci koju pokušava da prepliva. U tom kontrašenju, oponenti ulaze iz jedne kontroverze u drugu, traže od države i njenog šefa da donosi odluke za koje i sami (valjda) znaju da su loše za zemlju. Zabranu iskopavanja litijuma, na primer, materijala kojim je Srbija prebogata, i čija je cena za Vučićevog mandata skoro udesetostručena zbog stalno rastuće tražnje. Ili otpor kompromisu sa Prištinom i vraćanje na rešenja kojih bez rata, mrtvih i raseljenih jednostavno ne može da bude.

Optužuju ga da se svrstava uz Rusiju i njenu agresiju na Ukrajinu, bez obzira na to što Srbija čvrsto podržava ukrajinsku celovitost i uporno traži prekid invazije i povlačenje ruske vojske kroz desetak rezolucija Generalne skupštine UN, ali i regionalnih organizacija poput Jadranskojonske inicijative. U isto vreme ne valja ni to što Srbija nije uvela sankcije Rusiji, a ne valja ni što ne odbacuje tu mogućnost, ako srpska ekonomija bude u opasnosti od izolacije.

Najstrašnije je bagatelisanje i čak podsmevanje izveštajima da je Vučićeva lična bezbednost ugrožena, čak i njegov život, zbog politike koju vodi. U zemlji u kojoj je ubijen premijer, kome su se takođe sprdali zbog priča o mogućem atentatu, ovakvo ponašanje prelazi u patologiju.

Nepoznat je detalj da je Edi Rama najmanje dva puta od početka ruske agresije – jednom u razgovoru balkanskih lidera sa Đuzepom Boreljom, a drugi put na njihovom samitu u Londonu, upozorio Evropljane i Balkance da stišaju pritisak na Vučića da uvede sankcije Rusiji, zato što mu baš sa ruske strane preti veliki lični bezbednosni rizik ako krene putem sankcija. Gest zabrinutog prijatelja, ali i upozorenje državnog lidera koji svojoj zemlji i regionu ne želi uvoz haosa i nasilja.

Vučić nije mogao da bira u kojem istorijskom trenutku će da preuzme da vodi Srbiju. Ali kad ga je već “palo” da to bude sada, izabrao je da ne preleži taj trenutak u hladovini već da uradi nešto za svoju zemlju. Malu, komplikovanu samu po sebi, u još komplikovanijem okruženju i uz to u okolnostima koje Evropa ne pamti od Drugog svetskog rata.

Ne morate da budete Vučićev fan, ni glasač, ali fer je da se bar nakratko izmaknete u stranu i pogledate u kakvom je stanju Srbija, a u kakvom je mogla da bude znajući kroz kakvo nevreme je morala da prođe, a da se ne razbije o stene. I da iskreno odgovorite na pitanje – da li biste preuzeli odgovornost da je vodite kroz sve to, da je sačuvate iznutra i da uskladite očekivanja Evrope ka kojoj plovite? Jedan jeste prihvatio tu odgovornost, i za to zaslužuje makar poštovanje. Ne zaslužuju ga oni koji sanjaju o njegovom brodolomu.