JOVANA DONČIĆ
Dok slikam, hvatam svu moć svojih emocija U Konaku kneginje Ljubice otvorena je izložba radova 70 umetnika u okviru Godišnje izložbe Slikarsko-grafičke sekcije ULUPUDS-A, koju možete pogledati do 30. novembra.
Sa Slikarkom jovanom dončić (38), koja na izložbi učestvuje sa dva rada, pričali smo o njenim počecima, likovnom izrazu i kako su se percepcija i shvatanje umetnosti menjali kroz vreme.
kad se vratite u detinjstvo, čega se prvo setite, kojeg umetničkog rada?
- Najranija sećanja su iz drugog ili trećeg razreda osnovne škole. Bila sam fascinirana Diznijevim junacima. U to vreme bile su jako popularne nalepnice sa njihovim likovima koje smo lepili na korice knjiga. Došla sam na ideju da sama napravim nalepnice, ali sam se ubrzo pokajala kada su deca u razredu počela da me ismevaju zbog toga aludirajući da to radim jer nemam para da ih kupim. Bila sam osetljivo dete i to me je pogodilo. Na časovima likovne kulture učiteljica je retko hvalila moje radove, tako da niko u mojoj okolini nije slao ohrabrujuću poruku. Tata se amaterski bavio slikanjem. Često bih ga posmatrala kako radi. Jednom prilikom, pri kraju osnovne škole, gledajući u poster nacrtala sam portret Kurta Kobejna. Tata je naišao baš kada sam ga završila i spremila sam se da čujem kritiku zbog toga što ne učim i gubim vreme, ali na moje iznenađenje, rad mu se dopao. Dao mi je i nekoliko saveta o tome šta bih mogla da popravim. Nakon toga sve češće sam crtala portrete, a onda i mrtvu prirodu, pejzaže. Radovi su bivali sve bolji i u jednom trenutku je bilo jasno da kod mene postoji talenat za likovnu umetnost. Upisala sam Školu za dizajn, smer grafički dizajn, i tako definitivno pošla putem likovnog obrazovanja i stvaralaštva. Tata nikada nije razvijao svoj talenat, a bez sumnje sam afinitet prema slikanju stekla od njega i on je i danas moj najveći, najstroži i najdraži kritičar.
kroz odrastanje i školovanje pretpostavljam da su postojale razne stvaralačke faze. kako se vaša percepcija poimanja sveta i umetnosti menjala s godinama?
- Da, bilo je više faza. Kao što sam pomenula, mrtva priroda me u početku jako inspirisala. Bilo je tu i portreta, ali je slikanje mrtve prirode davalo više prostora za maštu i za apstraktni izraz. U nekom periodu školovanja bila sam inspirisana i filmovima Pedra Almodovara. Nastao je sasvim spontano čitav ciklus slika i crteža inspirisanih scenama iz njegovih čuvenih filmova. Opet me je mašta vodila ka apstraktnom i rad je sve više išao u tom pravcu, ali i u pravcu novih pitanja koje sam otvarala u životu i novih tema i problema koje je život donosio. Oni koji me poznaju znaju da nikada nisam bila mnogo govorljiva. Razmišljala sam i pričala kroz slikanje. Na petoj godini Akademije prvi put sam upotrebila flomaster na platnu i dopalo mi se, a svidelo se i profesorima, kolegama... Taj rad bio je izložen u Paviljonu “Cvijeta Zuzorić” i jedan je od mojih najdražih. Zavolela sam tu tehniku i kasnije kombinovala flomaster na platnu sa uljanim bojama. Potreba za slikanjem meni je kao potreba da se krećem, da dišem. Slikanje je deo moje komunikacije sa svetom. Najteže mi pada kada o svojoj slici treba da govorim. Osećam se kao prevodilac koji jako loše govori jezik na koji treba da prevede ono što je pomislio na svom jeziku.
da li su vaši radovi neka vrsta introspekcije? koliko intimno sebe dajete na uvid publici?
- Umetnik je neizbežno prisutan u delu. Često se u mojim slikama radi o introspekciji, ali nastojim da postavim granicu i izbegavam da dajem sudove i konačne odgovore svojim delom. Svakako tu su i moji odgovori i emocije, ali smatram da publika mora da ima prostora za sopstveno tumačenje i pravo na autentičan odgovor na ista pitanja koja svojim delom postavlja autor. Slikanje sam uvek doživljavala kao način komunikacije, monologa, ali i dijaloga.
Slikar lazar vozarević govorio je da je crtanje osnova za bavljenje umetnošću. Slažete li se s tim?
- Crtanje jeste temelj likovne umetnosti i takvo mesto zasluženo zauzima i na Akademiji. Uživam u koloritu i umem, po sopstvenom mišljenju, i da preteram. Na mojim radovima se neretko dogodi vatromet boja. U poslednjem opusu crtež je našao svoje mesto i na papiru i na platnu, a od boja prisutna je samo crvena. Crtežom je sve i počelo, od najranijih školskih dana do priprema za upis na Akademiju. A i danas je slučaj da jedan crtež započne ceo ciklus slika i razvije se u sasvim novu ideju.
POTREBA ZA SLIKANJEM MENI JE KAO POTREBA DA SE KREĆEM, DA DIŠEM. SLIKANJE JE DEO MOJE KOMUNIKACIJE SA SVETOM
Koliko je potrebno vremena da se nađe sopstveni stvaralački izraz po kome ćete biti prepoznatljivi i originalni?
- Tu nije reč o vremenu, već o trenutku inspiracije koji se može pojaviti i sasvim rano pa se samo doterivati kroz karijeru, a može se u potrazi za tom posebnošću provesti i čitav život. Istorija umetnosti obiluje primerima umetnika čiji je rad prepoznat kao značajan i vredan tek posthumno. Suština je u ljubavi prema likovnom izrazu i predanom radu na razvijanju talenta kada se jednom prepozna. Kroz rad umetnik će ovladavati određenim tehnikama, ali samo će taj pravi trenutak inspiracije, ta neka iskra iz podsvesti, možda i dodir više sile ako dozvolite, zapaliti vašu imaginaciju i odvesti vas nečemu što je u isto vreme samo vaše, a što biste tako jako želeli da podelite sa svetom. Može li umetnik uopšte da zna da mu se taj trenutak dogodio?
Vaše radove odlikuju pljosnati oblici i kontrolisane linije, kao i koloristička apstrakcija, da li ste stvarali pod uticajem
neoimpresionizma?
- Nesumnjivo ima najviše uticaja neoekspresionizma, takva energija mi i najviše prija, mada mi u nekim ranijim radovima ni impresionizam i neoimpresionizam nisu bili strani. Tražila sam se, a i sada me zabavlja da napravim izlet u druge slikarske pravce. Bilo je tu uspešnih i manje uspešnih eksperimenata, ali sam se najduže zadržala na neoekspresionizmu. Snažne boje kao odraz snažne emocije me ipak najviše privlače. Kontrolisana linija ne uspeva da obuzda boju, kao što često naša fasada samokontrole ne uspeva da odoli naletu emocija. Čitav kosmos zrači energijom, u stalnom je procesu širenja i prelazi sve linije na kojima se u datom trenutku naše oko fokusira. Tako i čovek zrači sebi svojstvenom energijom, emocijama koje gotovo uvek prevazilaze njegovu pojavu, izraz lica i govor tela.
Da li su vaše najčešće boje, crvena, žuta, plava, odraz optimizma ili znak upozorenja i skretanja pažnje na prikazanu temu?
- Sasvim je moguće da ih neko vidi kao znak optimizma, ohrabrenja i borbe. Za mene su strahovi česta tema i u trenutku nastajanja tih slika moja reakcija i odgovor na strah nije tako često optimizam. Neko se brani optimizmom, neko pesimizmom, tako da su moguće najrazličitije reakcije na istu sliku, a ja nastojim da taj strah ili neke druge jake emocije uhvatim na vrhuncu njihove moći.
Slike deluju kao kolaži ili slagalice kroz ciklus autoportreta, to izgleda jako složeno. Nameće se utisak višeznačnosti, da li vam je važno dok slikate da se vaša i percepcija gledaoca poklope?
- Koliko će elemenata biti i koliko će samo delo biti kompleksno zavisi od teme koju imam u fokusu. Sasvim je u redu da gledaoci i ja nemamo istu percepciju dela. Važno mi je i posebno drago kada delo smatraju vrednim pažnje, ali nije mi ideja da ljude opteretim svojom temom i idejom ukoliko je ne prepoznaju ili da demantujem tumačenja gledalaca nekim svojim autentičnim tumačenjem. Dovoljno mi je da prepoznaju da je u to delo uloženo mnogo energije i volje, da ih podstiče na razmišljanje i provocira njihovu maštu.
U Konaku su izložena dva vaša rada. Šta ona znače?
- Konak je veličanstven istorijski spomenik i divan kulturno-umetnički prostor. Uvek mi je zadovoljstvo kada su moji radovi izloženi tamo uz druge radove cenjenih kolega. Radovi su nastali početkom ove godine, a sama izrada trajala je nešto manje od dva meseca. Uporedo sa njima nastajali su i drugi radovi iz tog ciklusa slika i crteža “Nedostižni ideali”, koji će se naći na samostalnoj izložbi početkom iduće godine. Mnoge nove ideje se rode u procesu donošenje nečega što smatrate da ste već zaokružili kao priču. Koristila sam kombinaciju akrila, kolaža i flomastera na platnu. Kada je reč o tome šta radovi predstavljaju, moram priznati da mi nije lako da ih definišem. Nekada nas život dovodi u situaciju koja nam izgleda kao nerešivi rebus. I u njemu ima mesta za rešenja, ali nismo spremni da donesemo odluku i napravimo konačan izbor. Uvereni smo da negde mora da postoji samo jedno, pravo, idealno rešenje. Precizno, tačno i neupitno. Dok težimo tom idealu, sva rešenja koja nam se nude izgledaju pogrešna i svako od njih bi upravo moglo biti ono pravo.
NA PETOJ GODINI AKADEMIJE PRVI PUT SAM UPOTREBILA FLOMASTER NA PLATNU I DOPALO MI SE. TAJ RAD JE BIO IZLOŽEN U PAVILJONU “CVIJETA ZUZORIĆ” I JEDAN JE OD MOJIH NAJDRAŽIH