Đačka zakletva u Trnavi
Ne za godinu, dve, jer u klupama sedi i za njih stasava još pomalo dece, ali četvoroletki u Trnavi kod Užica preti da ostane prazna. Pakosno joj se smeši katanac koji je Srbijom zamandalio mnoge seoske škole.
Učetvrtak je pred njenom drvenom kapijom, za utehu i u inat sudbini, posle kiše pala i đačka zakletva: „Čuvaćemo našu školu i kada je zatvore“. Tihim i iskrenim dečjim glasom, ali odlučno, prkosno hajdučki, zavetovali su se svi osnovci: prvakinja Teodora Nikolić, njen dve godine stariji brat Mihailo i Dimitrije Aleksić, takođe trećak. Sunčica Lazić, predškolac, silom prehlade taj dan ostala je kod kuće. Ionako je još mala da bi razumela zbog čega su stariji đaci jednu na drugu poslagali šake i pogledali se u oči.
UČENIKA SVE MANJE
Njih četvoro jedini su učenici izdvojenog odeljenja OŠ „Miodrag Milovanović Lune“iz Karana, a njihova Trnava selo nakraj Lužničke doline gde se plodna ravnica iz njiva već podigla u šumu, brda, preko kojih se graniče Užice i Kosjerić, gde se za stadima ovaca poštapa star narod zazirući od čopora pasa lutalica.
Samo onih znaju kakvi su ih žmarci obuzeli u tom trenu, tek zakletvi od koje se steže srce posvedočili su učiteljica Jasmina Drašković, stari, penzionisani učitelj Milija Mićo Kostić (76), koji je iz ove škole izveo generacije i generacije đaka, i pomoćna radnica Ljiljana Damljanović.
- Volimo učiteljicu Jasminu, ona nam je kao član porodice. Celo selo po dobrom zna učitelja Mića, legendu, predavao je i mom ocu i dedi. Teta Ljilja ne da ništa da nam zafali - govorio je Mihailo Nikolić.
Za dve jeseni on i Dimitrije će nastavu pohađati u matičnoj školi u Karanu, šest kilometara odavde. Iz nje kolege s vremena na vreme najave Jasmini da poseti nju i njene đake.
„Požurite dok se škola ne zatvori“, odgovori im ona.
Dva trećaka okrenuta su prema velikoj tabli. Ispred male je klupa prvakinje. Iza njenih leđa je kutak za predškolca. Svi đaci su u jednoj od dve školske učionice.
- Dvanaest godina sam učiteljica u OŠ „Miodrag Milovanović Lune“, a možda sam samo dve-tri godine radila sa „čistim“odeljenjem. Sva ostala su bila mešovita. U odeljenju sam imala najviše 13 đaka. Učenika je sve manje, spadosmo na četiri. Nisam verovala ni da će ovoliko ostati - ispričala je Dušica, meštanka Trnave. Njen zemljak i stariji kolega, sa kojim je radila i sa kojim se druži, sa izuzetkom jednog polugodišta, ceo radni vek je proveo u Trnavi. Punu 41 godinu učio je đake do četvrtog razreda. Tužno, reče Milija Mićo Kostić, na spomen da škola danas ima samo četiri đaka. Kada je on počinjao, bilo ih je 70, uz njega je radio još jedan učitelj.
DEČJA GRAJA, IGRANKE...
Njegova učionica danas služi za svetosavske priredbe.
- Tužno, a biće još tužnije. Škola je imala kuhinju, stan za drugog učitelja, iz dvorišta se selom razlegala dečja graja. U učionici u kojoj su danas đaci svake subote su organizovane igranke na koje su dolazili mladi iz Trnave i okolnih sela, sve dok nije napravljen Dom kulture. Ima dvadeset i kusur godina kako on ne služi ničemu – stigla seta nekadašnjeg učitelja.
Pohvalila se Jasmina da škola u Trnavi, uprkos svemu, po opremljenosti ne zaostaje za onima sa više đaka, spomenula je da je prošle godine dobila donaciju za stolariju od Nikole Pančića, čija je pokojna majka bila ovdašnji učenik. Za koju godinu, nadovezao se Mićo Kostić, prazna škola ostaće selu kao spomenik sa novom stolarijom. Jedini adut da škola opstane sve dok ima ijednog đaka, složili su se oboje, jeste njena udaljenost od Karana. Sunčica Lazić živi četiri kilometra u pravcu Kosjerića, svih 10 od karanske osmoletke. Hoće li imati na umu prosvetne vlasti?
U sećanjima na đačke dane Mihaila Nikolića i Dimitrija Aleksića ostaće da su sa učiteljicom Jasminom igrali fudbal.
- Prošle godine uz dve devojčice imala sam i pet dečaka kojima je za partiju nedostajao šesti. Bila sam ta, u ulozi golmana. I ja njih doživljavam kao svoju porodicu – objasnila je učiteljica.
Ne da popuni broj, nego iz bliskosti sa decom, svojih dana školskim igralištem loptu je šutirao i učitelj Mićo. Sa njim i seoski sveštenik koji je u školi radio kao nastavnik veronauke.
NEKAD I SAD
Kao Lužnička dolina otegla se priča učitelja o školi nekada i sada...
- Razlika je i što je onda bilo pruta po šakama uz blagoslov roditelja. Kada sam počinjao da radim govorili su: „Ti ga bij u školi ako nije dobar, a ja ću kod kuće“. Pred penziju promenila se ploča: „Nemoj slučajno da povisiš glas i popreko ga pogledaš, on to ne voli“. Najveće zlo današnjice su telefoni. Da se pitam, zabranio bih ih u školi – ispričao je učitelj Mićo.
Kad treba štošta organizovati po selu, njega zovu. Učenom i rečitom povere mu pisanje posmrtnih govora. On je svoj napisao i kad mu bude vreme čitaće ga Jasmina. Kostić piše i pesme.
„Penzioner je kao trula kruška, kao neispravna puška, kao prazna krofna, kao babina patofna“, počinje njegova „Penzionerska ironija“.
A đačka ironija je... - Današnji đaci imaju sve što mi nismo, putuju, maze ih, pošteđeni su... A opet su nezahvalni – objasnio je.
- Čuvaćemo školu i kada je zatvore, i kad posle nas u njoj više ne bude đaka. Igraćemo se u njenom dvorištu i sećati detinjstva – rekoše deca.
Malo njih se vratilo. I Mićo je hteo da ode, ali ga je otac ostavio kod kuće. Jasmina je želela da bude učiteljica na selu.
Prošle godine imala sam pet dečaka kojima je za fudbal nedostajao šesti. Bila sam golman - priča učiteljica Jasmina Drašković