PECA POPOVIĆ PROŠLE SU SAMO TRI DECENIJE
MIGRACIJE SU DEO ZAJEDNIČKE ISTINE, KAO ŠTO SU ROĐENJE, OBRAZOVANJE, PORODICA, BOLEST I SMRT; JER HOMO SAPIENS JE PO SVETU SVE VIŠE HOMO MIGRANS. POSTOJE NEKE MIGRACIJE KOJE VAS BAŠ DOTIČU…
...Pisati o onom što se ne sme zaboraviti. Pisanjem se, pri tom, čistiti od bola i lečiti samog sebe napisanim. Jer, dosuđeni život stalno piše razne priče, a čovek je sve više naklonjen tabloidnim bajkama. Ovo je poglavlje iz jedne neobjavljene sage. Dugo sam razmišljao vredi li ga ispričati.
Nedelje su prohujale od te subote. Na podnevnoj promociji knjige u Rovinju upita me čovek kako je izgledao Beograd one gadne 1992. godine? Kako se živelo i šta sam ja tada radio? Naglas se preselih u ono vreme. Oporavak od operacije srca u Igalu uz tutanj udaljenih plotuna, suvozač Rimtuti-tuki kamiona kroz Beograd, koncert „Ne računajte na nas“sa suzavcem od koga padoh na beton, inflacija koja je bujala, majčina smrt, iseljenje sestrine porodice u Ameriku, obeležavanje tridesetogodišnjice objavljivanja prve ploče Bitlsa u SKC i na TV Studio B, posao u kancelariji UNICEF-A, akcija „Nedelja zatišja“. I jedan nenadani telefonski poziv…
Opasno se bilo zakrvilo i zapucalo kad mržnja uze maha po Sarajevu. Vanredni letovi su počeli da odnose zaplašene porodice. Transportnom grdosijom zvanom „kikoš“, zapravo „boingom 707“, upravljali su iskusni i hrabri piloti, najčešće Steva Popov, rizikujući sopstvene živote i živote napaćenih, koji su bežali iz ratnog grotla, srećni što su se ukrcali u avion i domogli aerodroma u Batajnici i slobode. Tako su u Beograd, sa malo prtljaga, stigli otac Srbin, majka Hrvatica, sin koji se izjašnjavao kao Islanđanin i sestra kao Italijanka. Otac je potražio jednu cedulju sa brojem telefona. Onu istu koju je dobio godinu i po ranije u Sremskoj Kamenici.
Taj papir i taj broj ja dadoh „kolegi“koga upoznah u šok-sobi posle operacije srca. Na rastanku, pre nego pođosmo u različitim pravcima, osim papirića pao je i dogovor da se čujemo.
Aprilskog dana 92. sa batajničkog aerodroma Sarajlija je okrenuo zapisani broj. Pitao je šta da radi? Izdiktirah mu našu adresu. Nekoliko dana kasnije, preko Drine su prešli Dina i Hasan. Iznemogli nađoše moju suprugu u sudu u kome je radila. Stavila ih u auto i dovezla do nas. Tamo je nevolja ratnog vihora ujedinjavala ljude. Jedna kuća na Brdu sa pogledom na jug i tri porodice koje su uporedo gurale svoje muke. Jelo se šta se imalo, slušale ružne vesti i pravili planovi o tome šta i kako dalje. Dina i Hasan su ubrzo našli prevoz preko Mađarske ka Italiji i Udinama. Sarajlije su ostale nekoliko nedelja kod nas i onda iz sestrine kuće u Banovcima krenuli na bezbednije. Prvo smo čuli da su u Danskoj. Petnaest godina kasnije iznenadila nas njihova ćerka dolaskom u Beograd. Lepa devojka ispriča da živi u Barseloni, a roditelji i brat u Belgiji. Jednom smo kasnije sa njom pili u kafiću na Rambli…
To moje takvo podsećanje na 1992. nikoga u rovinjskoj dvorani nije ostavilo ravnodušnim.
Iste večeri dobih poruku da pre odlaska na koncert Električnog orgazma u pulskom Kaštelu svratim na otvaranje jedne izložbe i ponesem knjigu za ljude koji su promašili jučerašnju promociju.
Ispred galerije sačeka me gužva. Pogledom tražih kome valja dati knjigu, kad me neko zagrli uz reči „Pa i nisi se mnogo promenio“. Pored sarajevskog naglaska, osmeh koga se sećam. Skamenjen stojim nekoliko sekundi. Kako je to moguće?! Pre nekoliko sati sam o tim ljudima govorio kao o porodici koju nisam video punih 30 godina a sad ih evo nasmejanih pored mene. I sedosmo za barske stolice. Uz penušavac puče priča.
Dugo su po odlasku iz Beograda tražili svoj komad sigurnosti, dok ga nisu našli u Liježu. Sin je sa njima i ima dobar posao. Ćerka više nije u Barseloni, udala se, ima ćerkicu i eno je u Ljoret de Maru. Majka više nije novinarka a otac trguje antikvitetima. Zdravlje ga služi. Od Kamenice nije imao dodatnih operacija. Leti dolaze u Istru gde ima puno ljudi iz Bosne.
Onda odosmo na otvaranje izložbe. Na slikama crna pozadina, uz uvek bele ivice, unutra morske priče. Svaka slika jedna otvorena ostriga sa svojom neispričanom tajnom. Ja tu videh jednu životnu metaforu. I sve bi bilo bolje da me Gile i ekipa te večeri svojim pesmama ne vratiše u godine rata, migracija, grupe Rimtuti-tuki, na Čavketa i Milana…
Pisati, šta drugo? Zaborav je najveći neprijatelj kojega vazda teglimo sa sobom. Ovo pisanje nema moć da umanji muku i patnju, bol i vrisak, pad, jad i sram, strepnju i nadu prognanika koji i dalje sa različitom srećom lutaju zemaljskim šarom. Ali ima potrebu da kaže kako neke odiseje imaju bolje epiloge.
Svaka situacija u životu je privremena. Čak i kada jedini život nije dobar, valja znati da zlo neće trajati večno i da bolji dani neminovno slede.
Kako starimo sve više shvatamo vrednost dobijenih lekcija o saosećanju, veri, istrajnosti, otpornosti, poniznosti, poverenju, značenju, razumevanju, dobroti i lepoti bez kojih život i nije život. I onda ste bogatiji.
Milioni ljudi su prošli kroz isto. To je ono što nas sve povezuje kroz istoriju, vremena, različitu boju kože, vere i okolnosti.
Život izmerite prema osećanjima kojima ste dotakli neka srca, osmesima koje ste delili i emocijama koje ste nudili u teškim vremenima.
Da li ću ponovo videti Sarajlije iz ove priče? Potpuno nevažno!
Bitno da su našli svoj mir posle iskušenja kroz koji su morali proći. I da nisu zaboravili da se smeju.
Život izmerite prema osećanjima kojima ste dotakli neka srca