Svojeručno pismo mojoj dragoj tetka Vidi

Povodom sutrašnje promocije monografije „Hadži Petar Božović“u izdanju Udruženja dramskih umetnika Srbije, predstavljamo delove iz knjige, odnosno pismo slavnog glumca Petra Božovića svojoj tetka Vidi, kao i šta je o Božoviću napisao Žarko Laušević

JA SAM SE rodio u Zemunu 22. maja 1946. Kad sam imao godinu dana, umrla mi je majka. Onda su me dali u dom za siročad, tu u Beogradu, na Senjaku. Posle dve godine, uzela me tetka moje majke. Ona, kako mi je posle pričala, nije mogla da izdrži to kako sam ja izgledao i kako sam ih gledao kad su oni posle poseta odlazili i odvela me u selo Babjak kod Kolašina. Tu sam proveo detinjstvo.

Detinjstvo je, kao što se iz psihologije zna, doba presudno za sav dalji čovekov život; što se tada doživi, nauči, stekne - ostaje zauvek. A meni se, čak, kada sad o tome razmišljam, čini da mi se u detinjstvu sve desilo. Sve sam stvari tada prvi put video i doživeo.

Naša kuća bila je, tako, dosta prostrana i velika, bar za ono vreme i kako se meni činilo. Danas jedva u nju uđem, moram malo da se sagnem. Uokolo dvorište i bašta s voćkama, a do šume nema ni sto metara. I selo mi se tada činilo veliko, bilo je svega dvadesetak kuća, pa je od jedne do druge imalo dosta da se hoda. Sad ih je pedeset, gušće su, pa mi možda zato selo izgleda manje. Bio sam tamo pre dve godine za Prvi maj, one voćke taman procvetale i ja uhvatim sebe kako im se divim, pa me bude sramota. Tako su neki dolazili iz Beograda kad sam ja bio mali i oduševljavali se lepotom prirode, a ja sam im se čudio što se dive stvarima za mene običnim i svakodnevnim. Pre dve godine i ja sam tu običnu lepotu doživeo kao turista iz grada, zato sam se i zastideo.

Imali smo konja, dve krave, desetak ovaca. Zimi se sve to umnožavalo; dešavalo se da se noću probudim od nekog muvanja po kući, oni mi kažu: „Ćuti, ćuti, spavaj, sve je u redu!“- a ujutru, vidim, novo jagnje ili novo tele se rodilo. Kad je neka ovca ili krava trebalo da se proda ili, ne daj bože, zakolje - pošto nas je pre toga godinama hranila i skoro stekla status kao nekog člana kuće - dolazilo je do rasprava: te hoćemo, te nećemo, te bolje da je prodamo pa neka neko drugi to s njom uradi.

Često su bile mobe pri kosidbama ili oranju; tu nije bila stvar samo da se drugome pomogne u određenom poslu, nego je to bila jedna bliskost među ljudima, jedno zajedništvo. Tada bi se zavađeni ljudi mirili, prelazili preko dojučerašnjih nesuglasica, opet bi se lepo zdravili i nekome pomagali.

Tako se sećam uvođenja struje, to je bio veliki događaj za selo; svaka kuća je dala što je i koliko mogla - čoveka za rad, konja za vuču, drvo za bandere po koje se išlo u šumu… Završilo se opštim veseljem. Mi, deca, krijući smo se smejala starijima koji su, onako pijani, pevali.

Tamo sam išao prvi put i na fudbalsku utakmicu između kolašinskog Gorštaka i mojkovačkog Drvodeljca.

To su bili opasni rivali, a odlazak u Kolašin na utakmicu uvek je bio „događaj sezone“, doživljaj koji se pamti i dugo prepričava kakve su igrači imali dresove i gaćice, pa kako je ko skočio i dao gol, zašto je promašio…

Tu sam krenuo i u školu, naučio prva slova i osetio prvu dosadu kada smo istu lekciju ponavljali po pedeset puta. I uopšte, kada počnem da se sećam, mogao bih da pričam još dosta dugo. Možda je i ovo mnogo… Rekli su mi da tako treba, pa sam zato ispričao nešto od svojih opštih sećanja na detinjstvo.

Ali ima jedna stvar koju svakako hoću da spomenem, a to je da je na celo moje detinjstvo - pa se to proteglo i kasnije - veliki uticaj imala tetka moje majke Vida Vlahović.

Ona je bila jako pravična prema meni. Umela je da bude nežna, bila je, u neku ruku, i dosta stroga. Nije mi dopuštala velika opuštanja u školi i u ponašanju i nikad nije zaboravljala da me kazni kad bih zaslužio. Tukla me obično prutićima od jorgovana iz naše bašte, tako da sam često „mirisao“i uvek mi je govorila: „To ćeš ti jednog dana meni zahvaliti!“. Bila je u pravu.

Bio sam odličan đak, zahvaljujući, naravno, i njoj, ali ponekad možda i sklon lenjosti - sem kad je reč bila o čitanju knjiga; uveče, dok bih pri svetlosti petrolejke gutao stranice, često je morala da me tera na spavanje. A kako je umela da me izgrdi kad bi mi u školi kao nešto loše pošlo! Ona je to umela tako nekako… da mi usadi: „Umesto da kada dođem tamo budem ponosna na tebe, ti dozvoljavaš…“ili već tako nešto.

U njenim ustima svaka reč je bila nekako velika i ispunjena istinskim osećanjem. U ustima drugih ljudi te reči bi možda delovale patetično i često lažno, a ona je stajala iza svega što je govorila.

Danas i odavno znam da reči - pogotovu one najveće i najvažnije - mogu da izanđaju, da od silne upotrebe i od zloupotrebe izgube značenje i smisao. Tako je, sigurno, kod mnogih ljudi bilo i u vreme o kojem govorim; ali kod moje tetka Vide svaka reč je značila tačno ono što sobom kazuje i zato je svaka takva reč obavezivala.

Ja sam i sam s vremenom postao sklon da reči shvatam i upotrebljavam nekako „elastičnije“i da pravim male ili malo veće kompromise sa sobom i sa drugima; kao, dobro, eto, ne mora sve to da se tumači baš tako strogo, nikad ne može sve da se istera onako kako čovek misli da bi trebalo - u poslu, u odnosu prema sebi, u životu uopšt … Znam to i žao mi je zbog toga. Ali, ostao je u meni jedan crv koji mi ne da da se do kraja opustim i prepustim, da se odreknem svojih kriterijuma.

Taj crv mi daje mogućnost da održim neku higijenu - higijenu duha,

rada, ljudskih odnosa - i on me drži; a taj crv mi je ostao iz detinjstva, od moje tetka Vide.

Divio sam se toj ženi, a divim joj se i danas: toj nekoj njenoj bistrini koja nije zasnovana na stečenom znanju njen otac, oficir stare crnogorske vojske, školovao je svih šest sinova, ali ne i nju - nego bistrini i širini proisteklim iz neke situacije i čistog ljudskog osećanja, nekog čojstva kako bi se u Crnoj Gori kazalo.

Ona je istovremeno bila i ženstvena - upotrebljavala je sve moguće pomade, mirise, frizure i čuda - ali umela je da se posvađa sa najjačim muškarcima i to na ravnoj nozi. Jednom prilikom su, sećam se, dvojica htela da se pobiju kod nas. „U mojoj kući ne!“, kazala je. Izašavši, jedan od njih htede da se vrati. „Preko mog praga ne!“, kaza ona. On pođe prema pragu, ona ga udari i odbije i tako spreči tuču i bruku.

Nije ona nipodaštavala muškarce, naprotiv. Iskazivala im je svako poštovanje, ali onoliko koliko je svaki od njih kao čovek zasluživao. Ove današnje feministkinje mogle bi mnogo od nje da nauče.

Ja nisam bio jedino dete iz familije koje je tetka Vida prihvatila: kako su ratovi i druge nedaće dolazili i ostavljali tragove, tako su ostajala nezbrinuta deca i u njenoj kući nalazila dom - i tako decenijama i generacijama.

Kada sad odem kod nje, posmatram je i pitam se, skoro s nevericom: zar je moguće da je sve to ona sama radila i uradila?! Za mene, već odavno - ona je legenda.

Ali, došao je dan kada sam morao da odem. I ranije su od oca stizala pisma da pređem u Beograd i tetka bi me pitala hoću li. Ja, razume se, nisam hteo ni da čujem; iako dete, osećao sam da bih time jedno izgubio, a drugo ne bih stekao. Ali kad sam završio sedmi razred osnovne škole, došao je moj ujak iz Beograda i rekao da za tri dana moram da putujem s njim. U Kolašinu tada nije postojala gimnazija, a tetka Vidu su naši iz Amerike već odavno zvali u goste na duže vreme.

Nikada neću zaboraviti to mučenje, ta dva-tri dana do polaska. Ni sa kim nisam govorio, bežao sam od kuće, na ručak nisam dolazio, onda su me zvali, trčali po mene i dovodili me.

I došao je čas kad sam stvarno morao da odem. Skupili su moje stvari u neke dve kartonske kutije od paketa iz Amerike, i dan-danas ih se dobro sećam, onako uvezanih kanapom. Kad smo krenuli bilo je možda oko četiri ujutro jer autobusi rano idu iz Kolašina.

Išli smo - tetka, moj ujak i ja - to je bilo onako maglovito još rano jutro, kad se puši zemlja. Tetka nas je ispratila do jedno sto metara od džade, tu smo se pozdravili i ja onako oborene glave idem. Posle jedno dvesta metara, moj ujak kaže: „Okreni se, okreni se!“. Ja neću da se okrenem. Posle on opet kaže: „Ma, okreni se!“. I negde pri kraju, taman iza krivine da zađemo za put, ja se okrenem. Vidim, tetka stoji još, onako nepomična a mala, onako u daljini i u onoj izmaglici skoro nejasna. Tada sam osetio da se više nikada tamo neću vratiti. I nisam se vratio.

A dolazim kad mogu, čak ponekad i pišem, ali retko, pošto smo svi mi zauzeti jako. Prošle nedelje imali smo slobodan dan na snimanju, pa sam malo putovao po Istri i javio se tetka Vidi razglednicom iz Pirana. Napisao sam joj, otprilike: „Draga tetka, ti znaš da se ja stalno smucam nekuda, uvek sam mnogo zauzet, a i nezahvalan kao i svi ostali. Ali, ukazala mi se prilika da ti napišem jedno opširnije pismo, preko novina, pa kupi zato TV novosti od 25. maja i pročitaj. Voli te tvoj Petar.“

Ona je materijalno potpuno obezbeđena i ja njoj ničim ne mogu da pomognem. Ni ovo joj možda neće mnogo značiti - najzad, šta uopšte može da predstavlja jedno pismo - a možda nešto ipak i hoće.

Jer, sve ovo što sam ispričao hteo bih da bude jedno pismo zahvalnosti za sve ono što je uradila za mene moja draga tetka.

Vida Vlahović, naravno.

(„Petar Božović: Stranica mog života. Pismo mojoj dragoj tetka Vidi“, pripremio Željko Šarčević, TV novosti, Beograd, 23. maj 1979)