Žarko Lušević: Kao da sam ga znao celog života
Ne znam kad sam prvi put sreo Petra Božovića. Možda je taj prvi put bio i drugi, ili sam, videvši ga na televiziji kao Čegovića, već imao onaj poznati osećaj da ga znam celog života. Imaš nekih ljudi koje ti Bog i Rod podare i onih koje Bog udesi da... sretneš. A udesi tako da ti postane rod najrođeniji. I šta god uradio, gde god te život zanese, on je tu za tebe, kao međaš, kao manastir. Možeš ti i u stranu i niz, možeš i preko i ispod, on je tu, strpljiv i mudar. Ne mora on kod tebe, ali ti znaš gde je i znaš da te čeka. A ako ga i zametneš negde u glavi svojoj, potrudiće se da ti zvukom zvona javi da te brižan nadzirava i štiti.
Od oca, preko druga i brata, pa jopet - do oca.
Crmnica, Godinje, selo moje majke. Hiljadugodišnje selo sa spojenim podzemnim prolazima ispod svake kuće. Selo koje će pola godine kasnije, 15. aprila 1979, zemljotres pretvoriti u ruševine koje i danas stoje. Petar je tada došao da me, kao otac, vodi u Ameriku, u režiji našeg velikog profesora, doktora Mila Đukanovića, a po tekstu M. V. Vaska Ivanovića. Moja prva uloga u prvim radovima crnogorske televizije. Tada sam se, inače, posle mature spremao za prijemni ispit na Fakultetu dramskih umetnosti. Petar me je spremao. Nije on mene ni slušao ni gledao, niti sam ja, mlad i samouveren, ikom hteo da ispovedim šta sam pripremio za ispit. Petar me je samo pažljivo uputio:
„Nemoj, blavore, nikad nikog ništa da slušaš ili nekog da poslušaš! Nemoj, ne daj bože, da poštuješ ništa starije od tebe! I bjež’ od knjiga, avetinjo! Kome su dobra donijele? I viđi, bruko, nemoj slučajno da ti pane na ’m – da baneš bez flaše rakije na prijemni! Dvije flaše! Jednu da ćušneš Minji, profesoru, da ga malo poguraš i da te bolje zapamti, a drugu naspi u sebe da te nikad ne zaboravi nijedan član komisije tamo! A, kad se do’vatiš scene, ti onda... ka’ vladika, među svima ka’ da si sam! Nemoj da te, kukavče, što slučajno čuju! A, ako ti nešto prigovore, ignoriši! Pravi se da ne čuješ ni ti njih! Ali, maši dobro tim lopatama, da te makar vide! Aj’ sad!“
Sve sam ga poslušao i primiše me!
Nekoliko godina kasnije me je i kao Iguman iz svog manastira opet upozoravao:
„Ti si mlad još i nevješt, Vladiko!
Prve kaplje iz čaše otrova najgrče su i najotrovnije!
O, da znadeš šta te jošte čeka!“
Onaj prvi savet pre prijemnog mi je bio mnogo razumljiviji i bliži, mislim da ovo drugo nisam tako ozbiljno shvatio.
Opet su odlazile godine. Učio me je i dalje na sceni, mada sam više saznao o životu sa njegovih vanrednih predavanja, kad odu svi, kad smo... bez svetla. Učio me je i preko mora i gora i brinuo i dalje. Tanan i nemilosrdan, emotivan i sarkastičan, lep i ljut, pravedan i pravoslavan... Prapredak Petar Božović. Dostojan!
Ponekad bi poželeo da pobegneš od njegovog suda. Nepametno. Stići će te. Ne krij se. Otkriće te. Ne voli ga. Oprostiće ti.
Ne mogu svi da budu glumci, mali broj - filozofi. Jedan može da bude... Petar Božović.