Ustav i politika

„Šta je naša politika prema Kosovu i Metohiji?“„Naša je politika Ustav Republike Srbije.“

koliko si puta, poštovani čitaoče,

čuo ovo pitanje i ovaj odgovor? Mali milion.

Kako ustavna preambula ili pojedini članovi ustava mogu biti politika ostaje nejasno. Mi, očito, brkamo pojmove. što iz pristrasnosti, što iz neznanja.

ima onih koji uporno ponavljaju kako status Kosova u okviru Srbije nije određen samo u preambuli, već se i u normativnom delu važećeg ustava uređuju nadležnosti „južne srpske pokrajine“. Ne bi li potkrepili svoj stav, često navode i konkretne ustavne norme. Ako je tako, slobodan sam opservirati, onda je iskaz o Kosovu u preambuli nepotreban i suvišan, pa bi, bez problema, mogao biti precrtam. Ali nije tako. S precrtavanjem se, jamačno, ne bi složili ni ovi ovdašnji tobož konstitucionalisti. Ustavotvorac se s namerom, iz ubeđenja, kategorično, odlučio na jednu takvu, izričitu, definiciju stavljajući je upravo u preambulu. Njemu, nesumnjivo, nije bilo dovoljno ono što je o Kosovu zapisano u odeljku o autonomiji, već je želeo da položaj Kosova „zakuje“u preambuli i na to obaveže sve nosioce vlasti, sadašnje i buduće.

iz ovog proizlazi ispravnost moje davnašnje teze. Preambula je jedna izjava ustavotvorca, jedna deklaracija, jedno objašnjenje motiva za donošenje ustava. Strogo pravnički, preambula i nije deo ustava, jer mu prethodi i nalazi se iznad ustavnog naslova. i opet dolazimo do istog zaključka. Predrasuda i neukost uvek idu ruku podruku.

Sa aktuelnim Ustavom Srbije, međutim, ima jedna dublja i dalekosežnija teškoća. Ta teškoća zadire i u sam legitimitet ovog najvišeg političkog i pravnog akta, ali i u naše naopako shvatanje ustavnosti i demokratije.

Evo o čemu se radi. i po prethodnom (1990) i po ovom Ustavu kosovski Albanci jesu punopravni državljani Srbije sa istovetnim i jednakim pravima kao i svi ostali građani. Sledstveno, njihovo je neotuđivo pravo aktivnog i pasivnog učestvovanja u svakom obliku demokratskog odlučivanja. ovo ne bi smelo biti sporno. Da bi se ispunio uslov za izglasavanje Ustava te 2006. koji je zahtevao referendumsku većinu od preko 50% upisanih birača, kosovski Albanci su jednostavno izbrisani iz biračkih spiskova. Čak i s tim, glasalo se dva dana. Na kraju je na jedvite jade namaknuta natpolovična većina.

Dakle, Ustav koji je upisao Kosovo u sastav Srbije i kosovske Albance kao srpske državljane, donet je u proceduri u kojoj su upravo ti Albanci, po metničkom merilu, isključeni iz femokratskog procesa odlučivanja. Dosledno, nema šta. Flagrantan primer manjinske diskriminacije ili grešim?

Kamo lepe sreće da je to jedina slabost srpskog ustava. Zadržaću se na temi autonomnih pokrajina. Ustav je, uči nas pravna nauka, nulta tačka uspostavljanja državnog uređenja date zemlje. Volja ustavotvorca nije i ne može biti ograničena nikakvim prethodnim pravnim aktom i apsolutno je slobodna. Čitajući tekst Ustava Srbije, dočim, stiče se utisak o postojanju autonomnih pokrajina starijeg od ustava čije ranije postojanje ustav kodifikuje. Kad su, kako i na temelju čega, te autonomne pokrajine nastale, Ustav ne pominje. Forsirana pretpostavka jeste da je autor Ustava na umu imao pokrajine Vojvodinu i Kosovo nasleđene iz titoizma što ukazuje na ustavnopravni kontinuitet od odluka tzv. drugog zasedanja AVNOJ 1943, preko ustava FNRJ 1946, SFRJ 1963. i 1974. do pomenutog Miloševićevog ustava 1990. ovo znači da su autonomne pokrajine u Srbiji formirane „odozgo“, bez aktivne demokratske legitimacije tamošnjih građana. Još gore od ovog jeste činjenica što dotični Ustav Srbije iz 2006. krši sopstven princip o jednakosti svih građana, jer jednima „druje“pravo na autonomiju (u Vojvodini i na Kosovu), a drugi to pravo „ne daruje“(ostalim građanima Srbije).

U rekapitulaciji, stvari stoje ovako. Prvo, Ustav Srbije ne bi bio izglasan da kosovski Albanci nisu isključeni iz biračkh spiskova, to jest da im nije uskraćeno biračko pravo. Drugo, preambula, čiji se tekst odnosi na Kosovo i Metohiju, nema obavezujuću snagu zato što se nalazi u onom prethodnom segmentu koji odlikuje samo deklarativan, a ne zapovedni karakter. Treće, autonomne pokrajine po slovu ustava nisu proistekle iz volje naroda, već iz autoritarne baštine jugoslovenskog socijalizma. i najzad, četvrto, Ustav Srbije pati od suštinske protivrečnosti: proklamuje jednakost svih, ali nekima priznaje autonomna prava, dok ih drugima ne dozvoljava.

Sad se vidi, kao na dlanu, sva pogrešnost državne politike u Srbiji tokom poslednje tri decenije. Sva njena kontradiktornost i nelogičnost. Sva njena neprincipijelnost i slepilo. Kod nas je odanost demokratiji uslovna kategorija. između demokratije i nacionalnog interesa, prednost dajemo ovom drugom, nesvesni (ili svesni) sve pogubnosti i opasnosti koje iz takve politike neminovno proističu.

Ako je tako, a jeste, onda ne treba nikog da čude srpski uzastopni potrazi i na međunarodnom i na unutrašnjem polju. Sami smo krivi.

o tome kakva se politika mogla (i morala) voditi, sledeće subote.