JE SRŽ NAŠE TRADICIJE

Samospoznaja, ljubav i tradicija, obrazovanje, kultura i toplina porodičnog doma važni su za razvoj kvalitetnih misli, koje su prema rečima međunarodno priznate umetnice Zagorke Stojanović presudne za kvalitetan život i sreću.

RAZGOVARAJUĆI SA ZAGORKOM DOBIJATE UTISAK

da razgovarate sa mentorom, vašim najboljim prijateljem, srodnom dušom. Vedrinom svog glasa kojim odiše oštroumnost, sa Zagorkom ćete uploviti u svet u kome je sve moguće, i u kom ćete samo ako dopustite sebi da budete dobri ljudi pronaći upravo svoj dom.

- Čovek se odmalena opredeli za nešto. Ja sam oduvek lepo crtala i to je nekako bilo moje opredeljenje. kako sam rasla, to je raslo sa mnom. Naravno, na to je imao puno uticaja moj otac, koji je meni i mojoj sestri u vreme potpune nestašice, kupovao pat papir, ljuštio granu lipe, pekao u rerni i tako smo imali ugljen kojim smo crtale i razvijale naše talente - rekla je Zagorka i dodala da je i njena sestra odlično crtala, ali joj se ipak više svidelo da se bavi pevanjem.

ZAVRŠILA AKADEMIJU

- Uzori su u razna vremena različiti. Pošto sam završila prvo akademiju primenjenih umetnosti, bavila sam se prvo kostimografijom. To je nekako više bilo dinamično – iz posla u posao. Najvažniji su mi bili saradnici. Divna mi je bila saradnja sa Brankom Bauerom, jer sam radila kostime za “Salaš u Malom Ritu”. on je jedan prekrasan i inspirativan reditelj - priča naša sagovornica.

kako kaže, bavljenje tkanjem joj se nekako nametnulo.

- Dok sam bila u školi, uvek sam šila, kreirala neke torbe, radila nešto rukama. Bilo mi je vrlo važno da to nastavim. Ja sam na akademiji naučila da tkam od jedne stručne učiteljice. onda je tkanje postalo za mene toliko važno. kao deo akcije „Selu u pohode“sa Zoranom Radmilovićem organizovala sam žene da tkaju, i iz toga je proizašla moja prva izložba tapiserija, a onda je sve išlo iz jednog u drugo.

Tkanje je tehnika koja postoji vekovima. osamdesetih godina prošlog veka, kada je tkanje doživelo svetski procvat, moglo se videti svega i svačega.

- ljudi su tkali od žice, od najrazličitijih materijala, ja sam tkala skulpture, ali osnovna tehnika je klečana. To je tehnika ćilimarska, ćilim se tako tka - objašnjava nam Zagorka.

Prema njenim rečima vinjete koje se nalaze na njenim umetničkim delima sadrže motive srpskog etnosa.

- Tkanje je srž naše tradicije. Žena je u Srbiji uvek tkala. Znalo se, kad padne zima, sa tavana se spušta razboj i onda se jedna soba isprazni i tu se tkaju ćilimi. Tačno se po tkanju može videti kako je tkalja bila raspoložena. ako su boje tamne, ona je bila u nekoj svojoj tuzi, ako su vesele, znalo se da je ona za neku radost to tkala. Tako da sam ja preuzela od svih bezimenih tkalja taj zanat, pored toga što sam se uvek usavršavala kroz knjige, velike svetske izložbe. onda sam shvatila da je za nas najvažnija naša tradicija, da mi moramo da znamo odakle smo, gde smo, zašto smo, i onda ne treba ničega da se bojimo. ako mi naše korene poštujemo i ako mi našu tradiciju sledimo, mi ćemo sačuvati sopstevno poreklo i istoriju - priča Stojanovićeva.

VITALNA I NASMEJANA

Sa svoje 83 godine, Zagorka izgleda nepokoloebljivo i vitalno. Uvek je nasmejana i hitra da poskoči i posluži vas pogačom, čajem ili nekim narodnim pićem. a na pitanje kako je to uspela, odgovorila je bez premišljanja:

- Jedna reč – radost. Znate kako Handke kaže: “Jedina ispravna moć je radost”. Ja sam se radovala, deca su se radovala, svi smo se radovali. Mislim da čovek, ako nečemu pristupi uz radost, da se to uvek odrazi tom pravom energijom radosti.

Razgovor sa Zagorkom je čaroban, a njena životna priča još više. Večito hitrog duha, ona živi na selu i u varošici Mionica gde se aktivno bavi umetničkim radom.

- Meni se život potpuno promenio kada sam donela odluku da dođem da živim, uslovno rečeno, na selu. To moje selo, to je jedan ćuvik sa lipom starom više od 150 godina. To je jedno divno staro domaćinstvo Stojanović, a ja sam isto tako Stojanović. Nekakva je veza postojala, i ja mislim da je to imanje čekalo mene. Ja sam to sve preuredila - kaže Zagorka.

Prema njenim rečima, čim je ušla u to dvorište, shvatila je da se tu nalazi jedna divna energija i da ju je to potpuno privuklo da tu živi.

- Sa Mionicom imam duge veze. odavno sam, pre skoro 30 godina izlagala u Mionici tapiserije. Nekako je Mionica

ODUVEK SAM LEPO CRTALA. NA RAZVOJ MOG TALENTA PUNO JE UTICAO MOJ OTAC, KOJI JE MENI I MOJOJ SESTRI U VREME POTPUNE NESTAŠICE KUPOVAO PAPIR, LJUŠTIO GRANU LIPE, PEKAO JE U RERNI, TAKO SMO IMALI UGLJEN KOJIM SMO CRTALE - REKLA JE ZAGORKA

meni, zbog ljudi oduvek ostala posebno draga. To što sam se ja preselila i što sam otvorila svoju kuću, mislim da je to vrlo važno. Došla sam do ideje da otvorim moj atelje i da ljudi mogu da dođu da vide i imaju inspiraciju za bolji život - priča Zagorka.

Opisala je kako izgleda trenutak kada ljudi prvi put dođu i posete je u njenom domu.

- Kada ljudi dođu kod mene, oni se prvo upoznaju sa mojim umetničkim radom jer se ja bavim umetničkim tkanjem, tapiserijama. Oni vide razboj na kom tkam, ja sa ljudima razgovaram. Mi stvorimo takvu vezu da njih umetnost oplemeni samim tim dolaskom kod mene. Tako da je tkački dvor Rakari postao jedno, uslovno rečeno, turističko mesto - kaže ona.

Ističe da je mišljenja da je mesto poput Tkačkih dvora u Mionici jedinstveno za ceo svet i da osveži i oraspoloži svakoga ko dođe.

- Mislim da takvo mesto nigde ne postoji. To je mesto susreta. Mi tu svakog leta pravimo umetničke predstave pod lipom. To naravno nisu predstave u pravom smislu te reči, ali na njima besplatno gostuju moji prijatelji, vrsni umetnici: Petar Božović, Rada Đurić, Nele Karajlić, Ljubivoje Ršumović i mnogi drugi glumci. Ljiljana Bobić Mojsilović je imala svoje književno veče.

- Svi odu ozareni. Prvo, zato što dobiju jedan divan doživljaj, prime umetnost, a to je vrlo važno zbog naše kulture, i mogu posle da u jednoj opuštenoj atmosferi da razgovaraju sa umetnicima. To je jako važno jer mislim da je trend u svetu takav da se kultura zapostavlja, ali eto, mi koji imamo energiju, mi to i dalje guramo, radimo na tome, i želimo da ljudi nekako shvate šta im je važno u životu - objašnjava Zagorka.

OPANCI I ŠAJKAČE

Zagorka je među Srbima, ali i u svetu privukla veliku pažnju inovativnošću, povezavši moderno i tradicionalno. Njene šajkače raznih boja sa motivima etničkog srpskog nasleđa oduševljavaju!

Rekla je sve što radi kao umetnica zapravo čini slobodnom i srećnom, dok je opet ukazala da su vredan trud i rad neophodni.

- Ja u likovnoj umetnošću, na primer, najviše volim kolaže, zato što tu cepam papire, lepim papire i pomeram. Ja uvek tokom kreiranja imam tu slobodu. Ipak, kod tkanja, za razliku od kolaža gde postoji potpuna sloboda kreiranja, mnogo toga zavisi od zanata. Sve što sam radila, radila sam tako što je to išlo jedno iz drugog. Važno je da je umetnik otvoren, jer mi smo svi kanal kosmosa, i kada smo otvoreni mi primamo te impulse okruženja i stvaramo. Ne bih mogla da kažem čime se baš posebno ponosim, ali sam uvek zadovoljna kada napravim pomak - rekla je ona.

KAO DEO AKCIJE „SELU U POHODE“SA ZORANOM RADMILOVIĆEM ORGANIZOVALA SAM ŽENE DA TKAJU, I IZ TOGA JE PROIZAŠLA MOJA PRVA IZLOŽBA TAPISERIJA

„Na akademiji PRIMENJENIH umetnosti Naučila sam da tkam od jedne stručne učiteljice i od tada je tkanje za mene postalo jako bitno“

„VAŽNA je tradicija, moramo da znamo odakle smo, gde smo i onda ne treba ničega da se bojimo“

ŽENA JE U SRBIJI UVEK TKALA. ZNALO SE, KAD PADNE ZIMA, SA TAVANA SE SPUŠTA RAZBOJ I ONDA SE JEDNA SOBA ISPRAZNI I TU SE TKAJU ĆILIMI - PRIČA NAŠA SAGOVORNICA