Od dečaka sa malo sna u očima do velikana
Neke biografije prevazilaze knjigu koja se njima bavi, ali to uopšte nije pokuda knjige, već prednost jedne biografije, jednog života. a ako je već taj život tako veliki, utoliko je i poduhvat da se on utisne među korice još veći.
TAKO, MORAM REĆI DA JE
Tatjana nježić uspela da ukoriči Hadži Petra Božovića i koncima njegovih rana koje je on samo za ovu knjigu oparao, uveže ovu knjigu koja slavi i veliku umetnost i velikog umetnika.
Sa lampom ljubavi prema glumi uperenom u oči velikog glumca, iz njega je izvukla sve ono što je potrebno. (...) Obznanjivanje biografije i poveravanje najdubljih tajni uvek je bolno, osim ako niste skloni egzibicionizmu što je postala odlika većine novoglumaca željnih slave, a ne dela, i ta bol, ali i smeh koji nas ophrvava dok čitamo Perine reči, ne daju nam samo uvid u to kakav je čovek u pitanju.
KUŠANJE VODE SA IZVORA
(...) Ono što mi o njemu saznajemo iz ove knjige jeste kušanje vode direktno sa izvora. ako vidimo gde je izvorište jednog čoveka, lako ćemo shvatiti način na koji je on nešto odigrao i zašto je to baš tako uradio. izučavanje biografija umetnika mnogo više govori o samoj umetnosti nego o umetniku. Kako je počelo, šta je čitao i gledao, odakle dolazi, kakav mu je odnos sa roditeljima, koliko voli poeziju. To su uporišne tačke identiteta jednog čoveka, a i najveći mogući zahvati na vrelu jednog glumačkog pojila.
Tatjana nježić nas je uputila u to šta smo sve imali, šta je sve Petar imao, od koga je učio, kome je šta dužan. Tako u knjizi vidimo i fotografiju ispred ateljea kada ansambl kreće negde na gostovanje, a na slici dva Petra – Božović i Kralj, Mira Banjac, Taško načić, Zoran Radmilović, da ne spominjem lica van fotografije, ali iz ateljea – Miru Trailović ili tadašnju ubitačnu dramaturšku trojku – Borislava Mihajlovića Mihiza, Danila Kiša i Dušana Kovačevića. U knjizi se smenjuju fotografije i priče iz Perine glave o Orsonu Velsu, pa gledamo Matiju Bećkovića,
Šotru, Batu Stojkovića, Gagu nikolića, Živka nikolića, Boru Todorovića i mnoge druge i pitamo se hoćemo li ikada više imati tako nešto?
Odgovor je da hoćemo, jer ko veruje u umetnost, taj veruje i u Gospoda, a od koga je umetnost nego od njega i On će nam sve vratiti onda kada se vratimo sebi, na šta i Petar često ume da upozori. ali sve i da se mi razrodimo od Gospoda, a dobro smo počeli, sve te slike naših umetničkih div-junaka nalaze se u ovoj knjizi i dovoljno je samo da je otvorite i odmah osnažite svoje korene videvši odakle to potiče i do kojih vrhova je stiglo naše pozorište i naša kinematografija.
ali, ima i onih ranjivijih duša, koje će se lako nad tim prizorima zaplakati setivši se da je to neko prošlo vreme, dok se danas u glumce ubrajaju svi, pa i oni koji imaju diplomu, ali im nedostaje delo.
Veliki glumci su na temelju, a temelj je sve od poznavanja teksta i razumevanja lika, pa do eksplozije emocija i umetničke prinude konzumenata na katarzu, podizali dvorove glumačkog umeća i njihove uloge ostajale su urezane u glave gledalaca zauvek. U ovo vreme kada sve, pa i gluma, zamire i jedino profit je važan, kao glumce nam podvaljuju puke poznavaoce teksta koji na krnjim temeljima ne mogu da podignu ni šupu, a kamoli da učestvuju u nekakvom duhovnom ili emotivnom pročišćenju i zadovoljenju visokih standarda ozbiljne publike.
Filmove, serije i pozorišne predstave rasprodaju rasprodata lica popularnih glumaca, ako „glumac“u slučaju mnogih nije prejaka reč. Popularnim se
BOŽOVIĆ ČESTO UME DA ZAVAPI ZA STOLOM KAKO SE GLUMCI VIŠE NE IGRAJU I KAKO SU TO DECA KOJA ŽELE DA BUDU ODRASLI, ALI NA POGREŠAN NAČIN
postaje ogoljavanjem privatnog života, tačnije učestvovanjem u opštoj rijalitizaciji svačije privatnosti. Onaj ko je spreman da pokaže gde živi, šta oblači, sa kim se zabavlja, postaje svesni učesnik rušenja sopstvene karijere zarad nekoliko uloga koje će biti zapažene od strane publike koja i zahteva samo voajerizam.
Kult poznatih uništava kulturu i umetnost, razara sve standarde i zagovara one koji se tiču jedino isplativosti projekata. Razgradnjom glume, izgubljeni su i pravi glumci, naravno, ne svi. Čak bi se mnogi i začudili koliko u Srbiji ima dobrih glumaca, ali oni svoju priliku dobijaju tek kada puste kamere u svoje kuće i kada dođu na pojedine naslovne strane na koje se penje silaskom sa uma.
Ne znam zašto se ne ugledaju na Petra...
Ova knjiga će nam došapnuti sve ono što treba da znamo ako je budemo pažljivo čitali. I vratiće nam glumu tamo gde joj je i mesto – u Panteon umetnosti da punopravno sedi za stolom sa ostalim umetnostima.
NE POSTOJI TALENAT, VEĆ DAR
Ne želeći da zvučim grubo prema glumcima, a Bog zna da glumce istinski uvažavam i da sve što kažem govorim kako bih doprineo uzdizanju te profesije, čini mi se kao da mnogi od njih, naročito mlađi, naravno ne svi, ali dobar deo požudnika za slavom, Dostojevskog nisu dobro pročitali. Iako je Ivan Karamazov rekao da je bez Boga sve dozvoljeno, nije to trebalo shvatiti tako bukvalno. Kao antiteza pogrešnom tumačenju te teze stoji Pera Božović, naravno ne sam, i pokušava da savetuje mlade glumce, da odigra kod mladih reditelja često i bez honorara, a vi se pravite da ovo niste čuli, samo da bi ono što on o glumi zna i oseća preneo, prepelcerio ili nakalemio na nekoga drugog. On na sav glas tvrdi da ne postoji talenat, već dar, a dar je upravo od Gospoda, a ne od njegovog izostanka, niti je to nešto što ti majka rodi zajedno s tobom.
On često tvrdi, a ja mu dajem za pravo, da gluma, ali i život glumaca van scene, ne moraju da budu dionizijska raskalašna svečanost, pir kod Dantea, razvrat kod Šekspira. Može to sve da bude i duša kod Dostojevskog, vera kod Njegoša, smiraj kod Meše, šala kod Matije. Važno je da glumci ne glume glumce, već da igraju likove.
Petar često ume da zavapi za stolom kako se glumci više ne igraju i kako su to deca koja žele da budu odrasli, ali na pogrešan način. Oni misle da je igra dečja stvar, a ne lepota i poezija kojoj nema ravne.
On se igrao i igra se, zato je i dobio sve one nagrade, pa i Dobričin prsten. Petrova gluma nije pretvaranje i oponašanje, već beskrajna igra – speleologija unutar likova koje valja preneti narodu kroz ekran ili na sceni. Svaki lik kog igra veliki glumac, a i Petar to jeste, treba da izvede svoj lik iz života na scenu, ali da on bude toliko stvaran i neosporan, da postoji, na način da se on bez ikakvih problema može sa scene vratiti u život, među ljude.
Ovo nije nikakvo predavanje o tome kako glumci treba da rade svoj posao, već veličanje načina na koji Petar igra svoje likove, a svaki od njih je presrećan što mu je baš Pera zapao za tumača.
A ko je taj Pera i odakle mu snaga za tolika dela? To ćete naći u knjizi, ali neću ni ja propustiti priliku da vam o njemu nešto kažem.
To je dete koje je svog oca upoznavalo dva puta. Dečko koji je studirao paralelno dva fakulteta spavajući na dva ne tako topla mesta – železničkoj stanici i Kalemegdanu. Neko čiji je dan počinjao strogim rečima tetke, svojevrsnim predavanjem o moralu. Neko ko se i dalje smeje, a imao bi zbog čega naglas da plače i proklinje svoju sudbinu. Ali Pera zna da su svi gubici iskušenja, a da su svi uspesi do kojih je došao blagoslovi zasluženi prevazilaženjem iskušenja.
Neka još neko proba ako može i ako sme da se iz onih gudura i klisura obezroditeljen, takoreći ničiji u pogledu veza, sa malo poezije na usnama i sluha u ušima uputi u beli svet da tamo pere čaše i spava po hodnicima, a onda da se vrati u svoju zemlju i živi još teže nego u Francuskoj i da punog srca sve te nedaće naziva životom. I da neko sa tako, najblaže rečeno, nezavidne pozicije proviri u ovaj grad, napregne svaki svoj mišić, iznoji sve što ima u sebi i iskrvari koliko je slabo ko krvario zbog ljudi, pa odjednom i bez ikakve logike postane vrhunski student, a zatim i glumac. Da postane tako dobar da ljudi od glume sa njim neće da pričaju nakon njegovog Žorža, jer je bio previše uverljiv da bi iko mogao da poveruje da je to gluma.
Ono dete koje je išlo u školu, a posle škole gledalo pusto kamenje, koje se družilo s pticama, (...) e baš to dete se odjednom našlo u kadru sa Orsonom Velsom.
ON JE DOKAZ DA GLUMA NIJE MRTVA
Da vidimo još nekoga ko je bez ičije pomoći odmah nakon stajanja u redu za narodnu kuhinju stao pred reflektore i postao neko i nešto. Utoliko je njegov uspeh epskiji i neverovatniji. Od prstiju koji nisu imali za rukavice do Dobričinog prstena. Od cvrkutanja sa pticama do pevanja sa patrijarsima. Od predstave u osnovnoj školi do scena svih beogradskih pozorišta. Od nekoga ko citira do nekoga koga citiraju. Od reči tetke „Blago tebi, Perko, koliko si lud“do „Petar Božović publiku ostavio bez teksta“. Od dečaka sa malo sna u očima do jave kakvu mu niko nikada ne bi predvideo. Od malog Perice koji tu nešto trčka za kokoškama do Petra Božovića, velikog srpskog glumca.
Petar je dokaz da gluma nije mrtva i baš njegova biografija uvezana u ovu knjigu je najveći argument protiv one tvrdnje sve češće izgovarane u depresivnim istupima savremenih ljudi da je nešto nemoguće.
Iskreno se nadam da smo svi svesni ko je Petar Božović i šta predstavlja i šta će predstavljati i ubuduće svojim neoborivim delom. (...) Samo bih na kraju ponovio jednu rečenicu, ne zato što je moja, već zato što je smatram istinom za koju se i umetnici i publika moraju boriti u ovo vreme laži, a ta rečenica se odnosi na Petra: „Sve što je bio, on je ostao, a sve što je hteo biti, on je postao.“
PETAR JE DOKAZ DA GLUMA NIJE MRTVA I BAŠ NJEGOVA BIOGRAFIJA UVEZANA U OVU KNJIGU JE NAJVEĆI ARGUMENT PROTIV ONE TVRDNJE SVE ČEŠĆE IZGOVARANE U DEPRESIVNIM ISTUPIMA SAVREMENIH LJUDI DA JE NEŠTO NEMOGUĆE