Sahranio sam sina, imao je samo tri i po meseca

Pevač prvi put govori o teškom periodu iza sebe, pa naglašava da njegova supruga Maja i on podele tugu na dan kada su se oprostili od malog Zlatka.

Žbigko PAJAODŽIĆ DAKAP IJA sbiiku

porodicu, tri ćerke, četvoro unučića i suprugu sa kojom deli radost i tugu više od četiri decenije. Ipak, početak građenja te porodice krenuo je velikim gubitkom, preranom smrću sina, koji je imao samo tri meseca. Pevač za “Blic” u potresnoj ispovesti priča o sahrani bebe i kako su Maja i on prevazišli sve do sada.

- Očeva porodica je iz Nikšića, tamo smo sahranili malog Zlatka, to je bila tuga za sve nas. Kad god dođe taj mesec, Maja i ja sami podelimo tu tugu i uvek razmišljamo koliki bi bio da je ostao živ, ali to je život. Nikada čovek ne zna šta mu se može desiti u životu. Idete ulicom, pa vas udari auto, a niste se tome nadali. Bio je beba, imao je tri i po meseca, ime sam mu dao Zlatko, po mom kumu koga sam mnogo voleo – rekao je Željko na početku, te je dodao:

– Sećam se tog perioda, moja pokojna baba je došla na babine, prvi put da vidi svog praunuka, za nju je bio veliki šok kada se sve desilo. U Crnoj Gori je muška glava velika stvar. Nikada to neću zaboraviti. Familijarno smo išli svi iz Mostara u Nikšić da odradimo te obrede.

MUZIKA MI LEČI DUŠU

Željku muzika pomaže u bolnim trenucima.

- Mi smo svi nekako u prolazu, kako kaže jedna moja pesma “Neke se duše rađaju stare, a neki mladi umiru“, to je nesreća. Možda tolika količina emocija izlazi iz mene baš zato što nije bilo sve sjajno i bajno. Svi ljudi koji se bave mojom profesijom uteše sebe dok pevaju, jer je pesma ta koja nam pomaže i kad smo tužni i kad smo srećni, uvek je pri ruci, zato su ljudi vezani za pevače i za određene pesme. Meni je lečila dušu i leči je i dan-danas, iskren da budem – istakao je pevač, čiju je porodicu nakon toga pogledao Bog sa ćerkama, u čemu se njegova pokojna baba nije složila.

- Onda se desila Danijela i to je unelo novu radost u naš život. Sanja je ispaštala najviše od sve dece, kada je posvećivanje ljubavi u pitanju. Sanja je izuzetno dete, moj oslonac broj jedan i nikada ne mogu da zaboravim kada mi se Sanja rodila, sećam se 25. maj, Dan mladosti, ogromna radost je bila kod nas u kući. Posle Danijele, kada se rodila Minja, sećam se razgovora sa mojom babom, rekao sam joj: “Baba, još jedna devojčica“, a ona je rekla: “Nije nam dao bog“. Kod njih je muško sve na svetu, rekao sam joj: “Jeste, i bogami ću ih voleti najviše na svetu“. Oni su moji muškarci – prepričao je Željko ponosno, te je dodao:

– Sanja je rodila sina, Danijela isto, Minja je dobila ćerkicu, pa ako Bog da da dobije i sina, pa ćemo to nadoknaditi. U svakom slučaju meni su moje ćerke definitivno moji sinovi i jako sam vezan za njih.

„OČEVA PORODICA JE IZ NIKŠIĆA, TAMO SMO SAHRANILI MALOG ZLATKA, TO JE BILA TUGA ZA SVE NAS. UVEK RAZMIŠLJAMO KOLIKI BI BIO DA JE OSTAO ŽIV, ALI TO JE ŽIVOT“, KAŽE ŽELJKO

IZVUKAO SAM SE IZ PAKLA

Željko je zbog rata morao da ode iz rodnog Mostara, kaže da za sve drugo u životu postoji rešenje osim za to.

- Rat je pakao sam po sebi, u Beograd sam došao sa tog ratnog područja, gde sam svakodnevno dobijao ružne vesti. Poginuo mi je prijatelj, komšija, neko iz rodbine, raznorazne situacije koje te unesreće. Mene je rat zaboleo i u razgovoru sa prijateljima kažem - ne daj Bože samo rata, a sve ostalo čovek ima veću šansu da preživi. Rat je jedno zlo na koje ne možete da utičete, dok ste u ovim životnim stvarima koliko-toliko sposobni da preživite. Ranjena mi je duša, Mostar je grad koji je bio sličan Beogradu, kosmopolitski, tu je dosta ljudi koji su iz mešovitih brakova, to je poslednji grad za koji bi pomislio da će se dogoditi to veliko zlo, i koje je realnost – priča Željko sa setom.

On ne krije koliko mu nedostaje rodni grad.

– Nekako ti to stvara neku nestvarnu sliku, ne može čovek da veruje šta se dogodilo, tek kada sam se izvukao iz pakla, na drugi način sam posmatrao sve te ružne događaja. Čovek sam naravno, koji je čekao da što pre vidi svoj rodni grad i iskoristio sam prvu priliku i otišao. Kada se osamim i kada sam sam tu u Beogradu, onda razmišljam o nekim svojim srećnim danima, ljudima koji su bili deo moje mladosti i uvek se setim rodnog grada. Moja želja je da sve bude kao nekada, ali mislim da to nikada više ne može biti kao što je bilo – rekao je Samardžić.

BIO SAM RANJEN

Pevač se prisetio kako je posle nekoliko godina izgledala ta šetnja kroz grad.

- Sve mi je mirisalo na mladost, iskoristio sam tu priliku da ne budem neko koga će ljudi zaustavljati. Bilo je oko dva, tri noću, išao sam ulicama mog ranjenog rodnog grada. Ranjen je negde i u meni, sve mi je mirisalo na mladost, kao i kada se setite početka škole, jesen, sve vam miriše na školu. Tako je meni mirisalo na mladost, i svako saznanje da je u tom vihoru rata nestao neko, za koga nisam čuo ranije da ga nema, nekako me je zabolelo. To je mesto gde sam se rodio, koje mi je najdraže na svetu, imam osećaj da me ništa ne ometa – istakao je pevač.

Željko je rekao da je nailazio na osude zbog selidbe u Beograd.

– Imaju neki koji nisu prestali da vas vole i imaju lepo mišljenje o vama, a imaju neki kojima se ne dopada što ste promenili sredinu silom prilika, i što ste na neki način prestali da govorite jekavicu, a ja sam svim srcem želeo da se prilagodim sredini u kojoj živim, jer mislim da je to pristojno, sad možda neko misli drugačije. Suština je da za ove ljude koje sam voleo i ranije, imao sam razlog što sam ih voleo, jer na moju sreću niko od tih koje sam voleo nije okrvavio ruke - rekao je on.

Nije tu bio kraj Željkovim mukama, bio je teško ranjen, i kako kaže, mislio je da će umreti.

- Bio sam ranjen protivavionskim metkom. Kad sam došao na VMA na pregled, doktori su rekli da smo birali put da mi nanese manje štete, ne bismo izabrali tako dobar. Za mene je to bilo jako bolno, dobro se sećam kada mi je otac, pukovnik

u penziji, rekao: “Nemoj izlaziti nigde, ti ne znaš šta su granate”. Svi smo nekako bili u haosu, uvek smo hteli jedni drugima da pomognemo. Da ubacujemo u automobile ljude ranjene na sve strane. Bio sam taj nesrećnik kome se, eto, i to desilo, a iskren da budem kada vratim film u te neke trenutke, nije mi svejedno, počinjem da se znojim, i sada ponekad u snu gledam taj metak koji ide ka meni, to je vrlo neprijatno iskustvo – započeo je Samardžić, te je dodao:

- Sećam se da sam urlikao od bola i vrućine, i govorio da mi ljube ćerke, i moju Maju. Opraštao sam se, mislio sam da je to kraj. Nekako me je Bog pogledao u tim trenucima tužnim po mene, i ne bih to poželeo nikome na svetu. Rat je zlo najveće na svetu.

ŽIVOT U SIROMAŠTVU

Najveći šamar pevaču je bio dolazak kod roditelja i nemaština koja ga je zadesila.

- Bolan je bio trenutak kad sam ostavljao oca i majku, živeli su u Nikšiću tada. Kada sam iz Mostara došao u Beograd, pa iz

Beograda otišao kod roditelja, nisam imao krov nad glavom, nisam imao gde. Onaj jedan tužan momenat, kad sam uhvatio sebe, da pitam oca da mi da neki dinar, ne znam za šta. Međutim, bilo me je sramota, jer sam već bio formiran čovek, koji ima ženu i troje dece. Zapravo sam shvatio da moram krenuti sa borbom i da tu nemam nikakvu perspektivu za život. Za čas sam se dogovorio sa suprugom Majom, imali smo ideju da dođemo u Beograd, pa ako se ne snađemo u Beogradu, da odemo u Australiju, Kanadu, Ameriku. U Beogradu me je čekao moj, nažalost, pokojni prijatelj i kolega Božidar Lenj, on je već tada našao neki posao, svirao je klavijaturu i divno pevao. Onda sam se smestio u Borči i dalje je sve istorija – rekao je Samardžić, koji je polako počeo da gradi karijeru u srpskoj prestonici.

– Grabio sam momenat kad da promenim sredinu i dođem u Beograd, kada sam počeo da pevam u Beogradu, negde su me ljudi zavoleli. Mislim da su me osetili kao čoveka koji je doneo u Beograd miris toplog juga, i inače sam po prirodi miran čovek, nisam konfliktan, razumem skroz da sam došao iz druge sredine, da je red da ima neko drugi prednost, onaj ko je tu rođen. Beograd me je prigrlio svojski i pružio mi šansu. Mislim da sam to na jedan lep i topao način uzvratio, imao sam preko četrdeset koncerata u Sava centru, pa preko pet Beogradskih arena – rekao je Željko, te se prisetio saradnje sa Marinom Tucaković.

– Moj prvi koncert u Beogradu, sa ljubavlju je za pamćenje, jer nisam imao mnogo pesama. Posle toga sam imao sreću da upoznam ljude koji su mi izašli u susret i materijalno, pre svega Mario i Đorđo, dva brata sa Uba. Napravio sam kontakt sa Marinom i Futom, i mogu reći da je sve od tada krenulo u korist moje sreće. Zapravo sam njima beskrajno zahvalan, na lepim pesmama i tome što su mi promenili život – istakao je Samardžić i dodao da taj period nije bio nimalo lak:

- Morao sam da pevam na određenim mestima do zore da bih preživeo. Tad su ljudi imali mesečno oko pet ili deset maraka. Znam da sam radio za pet maraka. Ponekad neki bakšiš i to je naravno bila ogromna sreća za moju porodicu, imao sam u glavi kako moram najstarijoj ćerki da kupim patike i dolazi na red ona srednja, pa najmlađa. Nekako je život tako namestio da sam imao tu sreću da radim sa divnim saradnicima. Pravili su mi lepe pesme, jednostavno su me ljudi zavoleli, verovali su mi u svaku reč koju sam otpevao i od tada je sve krenulo u korist moje sreće. Mi svi nosimo neke tuge u sebi i kad ste na nuli, i kada ste na početku onda naravno morate biti svesni toga, i da ako bi se u nekom momentu zaradio neki dinar više, morali ste da budete racionalni.

SUPRUGA ZA SVE ZADUŽENA

Željko kaže da ništa što ima danas ne bi bilo tako da nije bilo njegove supruge.

– Onog momenta kad sam došao sa decom u Beograd, da mi je neko ponudio garsonjeru, da pevam deset godina besplatno za tu garsonjeru, pristao bih bez reči. Život je namestio drugačije i mislim da ljudi kada im se desi karijera treba da imaju dobre saradnike. Nekad ne možeš sam da donosiš sve odluke, ne znaš šta te čeka sutra.

Meni se karijera desila u ozbiljnijim godinama, imao sam četrdeset godina kad sam otpevao na Budvanskom festivalu pesmu “Sipajte mi još jedan viski“. To je vreme kada sam imao samo jedan cilj, a to je da obezbedim krov nad glavom svojim ćerkama. Moram reći da sam zaista ponosan na njih i da je majka ta koja je najzaslužnija za to. Mislim da je veliki teret živeti sa čovekom koji je popularan, koji svaki dan menja gradove, koji je svaki dan bogatiji za ogroman broj prijateljstava – objasnio je Samardžić.

Željku je u jednom trenutku dijagnostikovan Hašimoto, ali time nije opterećen, i vodi računa kako sa lekovima, tako i sa pregledima.

- Veći je problem bio što nisam znao šta mi je i kada je uspostavljena dijagnoza, ali vrlo brzo smo to rešili. To je pod kontrolom. Meni jedino što smeta kod tog Hašimota jeste to što mi ponekad kasno uveče naredi i kaže: “Otvori frižider i jedi“. Variram, nekad sam mršaviji deset kilograma, nekad sam deblji. Uglavnom svako jutro uzimam tabletu i to mi nadoknađuje potrebne enzime. Osećam se dobro za sada. Nekontrolisano sam se znojio i sećam se mojih ranijih koncerata, uvek sam se brisao peškirićem. Kao da sam skočio u more pa izašao u garderobi, nisam znao šta je. Čak sam i operisao neke nerve koji služe za prekomerno znojenje – prisetio se pevač i dodaje:

– Kad smo uspostavili da se i dalje znojim, onda smo išli kod doktora koji su mi saopštili od čega bolujem. Pomirio sam se s tim. Ovo je dobra priča, da znaju svi oni koji u stvari imaju slične probleme, a ne znaju šta im je. Mislim da za sve postoji doktor i da treba da se obrate obavezno nekom ko je stručan po tom pitanju. Da se uspostavi dijagnoza, kada se to uspostavi sve je drugačije, sve ima svoj razlog i svoju priču. Imam pored sebe jednu kutijicu koju pijem od ponedeljka do nedelje. Uvek kad idem na put nosim tu kutijicu i to mi je stavka broj jedan. Mislim da je sad dobro stanje, odem na svaka tri meseca na kontrole i vadim nalaze i tu vidim šta se događa.

DECA I UNUCI SVE NA SVETU

Samardžić priznaje da je na kraju dana srećan zbog svega što ima.

- Kad posmatrate kako vam unuci rastu, onda vam padne na pamet kako su i te devojčice bile male, to je najveće bogatstvo. Minja je 1992. imala dve godine i mi smo se svi posvećivali njoj. Sećam se kad smo bili podstanari, kad god bi zaplakala mi smo se trudili da komšiluk ne ispašta zbog toga. Nekad smo joj usta zatvarali jer smo došli sa strane. Uvek kad si sa strane na neki način si ugrožen i neprijatno ti je. Treba duplo više poštovati svoju okolinu. Srećan sam što su izrasli u prave ljude i što imaju svoju decu. Sanja je zaposlena, Danijela takođe. Ponosan sam na svoju decu, ipak sam su iz neke male sredine došli u milionski grad, u Beograd, koji je i njih prigrlio – rekao je Samardžić, čije se ćerke nikada nisu hvalile svojim ocem.

- Moram ispričati jedan detalj. I Sanji i Danijeli sam pevao na maturskoj večeri, a niko od maturanata nije znao da sam njihov otac. Sećam se kad je bilo u „Hajatu“, izašao sam i rekao: “Dobro veče”. Svi su bili u šoku, kako sam odjednom poznat pevač, fino su me primili aplauzom. Kažem: “Pojavio sam se ovde ne slučajno, želeo sam sam još jednom da usrećim moju ćerku Sanju, ona je vaša prijateljica“. Oni me gledaju i kažu njoj: “Sanja, pa zar ti je Željko tata“. Otpevao sam nekoliko pesama i profesori su joj govorili: “Kako si mogla da izdržiš a da ne kažeš da ti je Željko otac“. Eto, takve su moje ćerke, one nikad nisu koristile što im je otac javna ličnost – ispričao je pevač, te se prisetio kako je izgledalo kada je napravio prvi korak sa Majom.

- To je u startu bila jaka ljubav. Došao sam iz vojske, služio sam je u Tuzli 1975. godine. Pevao sam u sali Ekonomske škole. Organizator tih nastupa zajedno sa mnom bio je jedan mlad profesor. Prvo što sam rekao kad sam ugledao Maju pitao sam: “Ej, ko je ova učenica?“, tad sam imao dvadeset jednu godinu. Rekao mi je: “To ne treba da gledaš, to je ćerka jednog profesora, nije se zabavljala“. Rekoh: “Pa šta, mora se zabavljati nekad, hajde da probamo“. Inače, ne spadam u te hrabre momke koji su voleli da se udvaraju na prvu, uvek sam bio stidljiv, ali nešto me je vuklo ka njoj – rekao je Samardžić, i dodao:

– Sećam se dobro kada sam joj rekao: “Mogla bi ti biti moja supruga“, rekla mi je da sam previše slobodan, na šta sam joj odgovorio: “Izvini, ali moram reći šta osećam“. Nakon izvesnog vremena počeli smo da se zabavljamo i to je trajalo neko vreme. Pevao sam joj na maturskoj večeri zajedno sa svojim bendom. Došao je trenutak i rekao sam Maji da treba da izabere hoće li mojoj kući ili svojoj, tada je rekla “da“. Zaista je sve krenulo u dobrom smeru i dan-danas, evo četrdeset četiri godine. Nije nam nikad brak ulazio u krizu.

Željko danas ima četiri unučeta i ceni svaki provedeni trenutak sa njima.

- Unuci su posebna priča. Pre neki dan sam vozio starijeg unuka Luku na trening. Aleksa i Luka su moja dva unuka koji su pored školskih aktivnosti aktivni i u sportu. Vole i treniraju košarku. Luka je sada momak koji ima preko dva metra, to je meni interesantno. Moj unuk je gromada i divan, vaspitan momak. Vrlo je obziran. Moja najveća želja je da kad mi dođe vreme da odem, da to bude pre moje dece. Ne razmišljam, ali pomislim ponekad kako bi to bilo bolno i tužno. Tu sam bol nekada davno na neki način preživeo – zaključio je pevač.

„SEĆAM SE DA SAM URLIKAO OD BOLA I VRUĆINE, I GOVORIO DA MI LJUBE ĆERKE, I MOJU MAJU. OPRAŠTAO SAM SE, MISLIO SAM DA JE TO KRAJ“, REKAO JE ON