MIROSLAV OLENJIN PREOBRAŽAJ U KENGURA

JOŠ UVEK MI JE SIMPATIČAN, IAKO SVE MANJE RAZUMLJIV, TAJ ČOVEK KOJI JE PRE DVADESET GODINA UMESTO MENE DOŠAO U AUSTRALIJU...

...Rodila majka budalu pa poslala u Australiju, mrmljao je gospodin Samsa. Dobro, to je jedan način gledanja na stvari. Drugi bi bio - otišao si, dobio posao, kupio kuću, snašao se. Kao, uostalom, i svako drugi. On se okrenu na stranu i poče da proučava svoju šaku na jastuku. Pritom se opet podseti pokojne majke koja ga je kao dečaka vazda jurila da joj udene konac u iglu. Sirota, nije videla. Sad je došlo njegovo vreme da ne vidi. Ruku je morao da odmakne podalje od lica kako bi mu se pred očima izoštrili sitniji detalji. Sa godinama, mislio se on, sve postaje... nejasnije.

Supruga se meškoljila iza njega. Ne spavaš? Ne, odgovori on. Čekam da se ti probudiš, da ti pričam o jednom tipu po imenu Kafka, piscu, o kojem se ovde u Australiji verovatno ne uči u školama. Uči se, ispravi ga ona. Uh? Baš prijatno iznenađenje. Taj tip Kafka, dakle, o kojem se uči čak i u australijskim školama, napisao je između ostalog “Metamorfozu”, pripovetku o izvesnom Gregoru Samsi, trgovcu, koji se jednog dana budi preobražen u džinovskog kukca. Oh, ona se čudi. Misliš, insekta? Kako to može biti? Može, govori on, takve stvari se dešavaju, od ljudi nastaju kukci, magarci, kenguri. Ne biva to preko noći, istina. Nego mic po mic. Evo ja, recimo, jutros zagledam domali prst na levoj ruci, i kažem sebi - ovo više nije moj prst, nego prst Australijanca. Ode još jedan!

Pa i nauka veli, nastavlja gospodin Samsa svoju tužbalicu, da se u čovekovom telu svaka ćelija regeneriše nakon sedam godina. Tako, nakon sedam godina provedenih u tuđini, znaš da od tebe, onakvog kakav si došao, nije ostalo ništa. Sad si sav od ovdašnjeg praha i pepela. I vode, naravno. Reči njihovog jezika ne zvuče ti rogobatno kao u početku, kao da ih izgovaraš sa kamenjem u ustima.

I ne čini ti se da svi samo u tebe pilje. Još uvek misliš da si stranac, dabome, ali vidiš da nisi jedini, ima i izgubljenijih od tebe. Posle stekneš još malo pouzdanja, počneš sebe da porediš, gle drskosti, i sa onima rođenim ovde. A deca rastu. Učiš ih taj njihov engleski, kako si i ti bio učen. Do neke tačke ti ispravljaš njih, posle oni ispravljaju tebe. Pa onda navaljuju da im kažeš nešto na tvom jeziku. I ti im kažeš, a oni se prevrću od smeha! Traže da im sve ponavljaš po sto puta. Džaba, ne mogu da se izbore sa zgomilanim suglasnicima u našim rečima kao “hvala” i “zdravo”. Ali sad i tebi sve to što im govoriš na svom jeziku zvuči čudno i rogobatno, opet kao da žvaćeš kamenje. Batalite to, deco! Budite srećni, vi ste deca ove zemlje. Ne pokušavam od vas da napravim svoje kopije.

Nešto te muči, kaže mu ona. Ne pričaš ti o takvim stvarima tek tako. Šta se desilo? Pa desilo se, objašnjava on, to što sam, kao što znaš, sedeo tamo na aerodromu par sati čekajući Alisu da stigne iz Adelejda. Kupim kafu, namestim se da imam lep pogled na pistu i gledam avione kako poleću i sleću. A do mene se najednom stvori ceo buljuk njih, možda i deset, ako računam i male. Naši. Odnosno, moji, neka vsta mojih. Pričaju ijekavicom. I to glasno. Sveta onoliko, a samo oni urliču. Deca im se provlače ispod stolica, nana ih nutka pitom iz aluminijumske folije, muški između sebe naklapaju kako je “petrol” skup. Srboengleski sa bosanskim naglaskom. Zaustim da im se javim, kao što bih prošlih godina sigurno učinio, da malo pričamo. No sad se uzdržah. Neka ih. Oni dotle nastavljaju, nesvesni da mogu da ih razumem, kao da je tu pored njih neki Englez. Možda i jeste? Pogodi me to na neki način.

A kako bi znali da si njihov, Gregore, pita ga supruga. A kako ja znam da su oni moji? Sećaš se, dok smo živeli u Kvinslendu, pa dok nam je u poseti bila moja majka... sedimo ona i ja ispred šoping centra, dok si ti unutra završavala kupovinu. Vidiš, majko, pokazujem ja na stariji par koji je koračao u našem pravcu, nešto se prepirući i mašući po vazduhu - ono su naši. Ma, kako znaš? Majko, razlikujem ti ja Vijetnamca od Tajlanđanina, a gde ne bih ove naše. Evo, slušaj ih. I stvarno, pričaju naški. Ona odmah skoči da ih pozdravi. U takvim situacijama ipak treba biti malo oprezan, ovo je Australija, ima ovde svakakvih “naših”, a i ljudi sa ratnim traumama. Za ovo dvoje se ispostavilo da su Bošnjaci, to jest muslimani. Majka im priča da je rođena Sarajka; odrasla na Jekovcu, pa kao mlada otišla za Beograd. Oni su sa Bembaša, nedaleko. Malo zatim, njih troje liju suze, grle se, proklinju rat i politiku. Eto. Ali beše i to davno. Majke nema, sve se promenilo, pa i ja, mudro zaključi gospodin Samsa i odskakuta svojim poslom.

Takve stvari se dešavaju, od ljudi nastaju kukci, magarci, kenguri. Ne biva to preko noći, istina