Radiši iz sela Vranjani dani su bili odbrojani
Niti je uobičajeno da se sabajle, kao što beše u sredu jutrom, magla rasparča požeškom kotlinom i nad njom ukaže vedro nebo, niti da iz čoveka koji na plećima nosi tolike godine, a na srcu nezaceljivu ranu, bije živa vatra.
BOGATSTVO NE MERIM IMANJEM, NEGO UNUCIMA. ŠTA JE PARČE ZEMLJE SPRAM SREĆE KAD MI TANJA VIKENDOM PRISTIGNE IZ BEOGRADA? NIŠTA MANJA SREĆA NI KAD MI ŽARKO SVAKI DAN PREĐE PREKO PRAGA
Starino, krepkom, bistrom i vrednom skidam ti kapu, divim ti se na svemu što si mukom stekao... Nego, odakle ti snaga da svud stigneš i sve postigneš, zar te život nije iscedio, oduzeo volju da se smeješ?
Morao sam naposletku i u stavu „mirno“da pitam Radišu Kovačevića iz Vranjani, terala me duša službeno radoznala. Njegova prirodno dobra, iskrena, seljačka, meka kao pogača. Napaćena.
- Unuci me drže, moja Tanja i moj Žarko, deca mog pokojnog sina Vladana i snaje Ljiljane. Od mlađeg sina, Stamenka, nažalost nemam poroda – objasnio mi on.
Kad su mu već davno dani bili odbrojani, Radiša ne broji godine. Uzgred, punih mu je 86 i tri meseca pride. Da ga vidiš kako se izgledom inati krštenici, kao čigra obleće velikim imanjem u Vranjanima, vozi traktor, kola, bicikl, pomislio bi: „Držan je kao malo vode na dlanu... Tekli su mu samo med i mleko... Taj se u životu nije pomučio“.
A sve je suprotno bilo.
U DETINJSTVU OSTAO BEZ OCA, A POSLE I BEZ SINA
Rođen je u najsiromašijoj kući u selu. Rano je ostao bez oca. Sa 12 leta je postao glava porodice. Orući tuđe njive, koseći livade drugih, kopajući bunare i pekući ciglu, hranio je majku, sestru i slepu babu. Dečačke ruke brzo su ogrubele.
Kasnije je proizvodnju cigle nastavio kući sa suprugom Nadeždom, uporedo se bavio poljoprivredom. Zvanje trgovca je stekao u za školu poznim godinama. Mlad se razboleo, toliko teško da mu nisu davali više od 20 dana. I posle svega, nemila sudbina je nastavila da mu i u starosti komada bolesno srce – pre pet godina preminuo mu je sin.
- Odrastao sam u najvećoj bedi, a sad sam među najbogatijim seljacima u Vranjanima. Sve ovo okolo, a imam pet hektara u komadu, plus još dosta njiva, šume, livada po celom selu, je moje. Štedeo sam i kupovao plac po plac da ostavim deci zalog da se ne muče kao ja – pokazivao mi je Radiša rukom preko ogolelih šljiva i jabuka.
Bogatstvo, pojasnio je, ne meri imanjem, nego unucima. Šta je parče zemlje spram sreće kad mu Tanja vikendom pristigne iz Beograda? Ništa manja ni kad mu Žarko svaki dan pređe preko praga.
- U 34. godini sam prodao par dobrih volova za 4.000 dinara. Time sam se pohvalio na slavi kod tasta, ispričao da ću za pola para da kupim dva junca, a drugo pola da ostavim kući. Tad je pašenog, trgovac, šef prodavnice, pokazao ček. Od plate i tromesečnog viška zaradio je isto koliko ja za volove koje sam gajio četiri godine. Ubio me je u pojam! Već sutradan pašenog me je zaposlio u Užicu, magacinu nekadašnje „Gradine“, a imao sam samo tri razreda osnovne škole – pričao mi je Kovačević.
UNAPRED OTPISAN
Neobrazovan, a ipak cenjen kao vredan i promućuran, Radiša je, kad je ovaj odsustvovao sa posla, menjao šefa magacina. Služba je ipak tražila da ima školu. Četvrti razred je završio sa punih 40 u Užicu, potom celu osmoletku upotpunio u Lunovom Selu, sa 42 upisao srednju trgovačku u Beogradu, godinu kasnije i višu. Sve vanredno, radio je i učio.
- Još sam bio srednjoškolac kad me je počelo probadati u grudima. Jednom, dok smo istovarali šleper šećera sam zanemoćao i morao sam kod lekara. Odveli su me u užički Dom zdravlja – nastavio je domaćin iz Vranjani.
„Gde si bio do sada? Umrećeš brzo! Gotov si, toliko si oboleo da ti nema spasa“, sipao je kao iz rukava konzilijum lekara koji su mu pregledali srce. Umesto vedre, ohrabrujuće reči, slušao je prekor kao da se namerno razboleo.
Bez ikakve vajde je 20 dana lečen u užičkoj bolnici, za to vreme od doktora nije čuo ništa optimistično.
- Unapred otpisan izašao sam iz bolnice na svoj zahtev i po preporuci komšije otišao kod kardiologa u Čačak. „Nećeš biti izlečen, ali hoćeš zalečen, ako me budeš slušao srce će te služiti 100 godina“, rekao mi je doktor. Posle šest meseci vratio sam se školovanju – priča Radiša šta je bilo pre 40 i kusur godina.
ZBOG UNUKA TANJE I ŽARKA NIJE POKLEKAO
Na preporuku kardiologa iz Čačka otišao je tri nedelje na Zlatar. Od tada do danas na ovu planinu ide svake godine, strogo od 1. avgusta po 10 dana.
Prirodom bolesti srca penzionisao se 1992. ali se nije povukao. Birali su ga za predsenika Mesne zajednice Vranjani, seoskog Crkvenog odbora, požeškog Udruženja penzionera na čijem čelu je proveo osam godina.
Nadao se da će mu starost biti spokojna...
- Kad su mrtvog Vladana izneli pred kuću i kad me je lomila najveća tuga, nisam dao bolu da me totalno savlada. „Deda, deda“, piljili su u mene i plakali kraj očevog kovčega Tanja i Žarko. Da sam ja poklekao, i njih bi dvoje. Oni me i dan danas nose, zbog njih trajem mator i dobro se držim – krenula je suza Kovačeviću.
Najteže je rastati se od dobrih, čestitih ljudi, makar ih prvi put video u životu i sa njima proveo sat vremena. Ne samo što te razlaz lišava užitka njihovog prisustva, nego što ti ne daju da odeš ako odbiješ posluženje, ne obećaš da ćeš ponovo doći, što te sto puta pitaju da im nisi šta zamerio na gostoprimstvu.
Kamen u žuči i pesak u bubregu mu miriju. Ne može da radi kao nekad, ali radi. Ništa ga ne boli sem srca.
Gazi Radiša 87. i ne broji dane... Mile volje, reče, pristao bi da mu život odbrojava sate - čim dočeka praunuče.