MILOŠ ČOLIĆ U TININOM ZAGRLJAJU

NE SMETA MI KOLIKO MOJI MINISTRI PRIČAJU SVE DOK RADE ONO ŠTO JA KAŽEM, GOVORILA JE “GVOZDENA LEDI”. U LIVNICI PRVE BRITANSKE PREMIJERKE MARGARET TAČER IZLIVENA JE I TINA, AKRONIM SLOGAN THERE IS NO ALTERNATIVE – NEMA ALTERNATIVE!

...Dugo godina posle njene smrti Evropu uhodi jedna avet, avet odsustva alternativa - smatra Zigmunt Bauman. Ovaj poljski sociolog još je pre desetak godina ukazao da je nesporna vladavina TINA kreda u Evropi ostavila nesagledive posledice u kojoj se političari pretvaraju da vladaju, dok se oni koji drže ekonomsku moć pretvaraju da su njihovi podanici. Leonidas Donskis, litvanski filozof, politički teoretičar i Baumanov sagovornik (“Fluidno zlo” – Život u svetu u kome nema aletnarativa) uočava da se u sveprisutnoj atmosferi straha i fatalizma pojavljuje ubeđenje da za savremenu političku logiku i tiraniju ekonomije nema alternative.

TINA se u ekonomiji, politici i političkoj ekonomiji koristi da bi se izrazilo uverenje da nema alternative za neoliberalizam.

Jer su – tvrdi se - slobodno tržište, slobodna trgovina i kapitalistička globalizacija najbolji i jedini način za razvoj modernog društva.

Mi sada živimo u vreme straha, negativnosti i loših vesti – smatra Donskis. Ne postoji tržište za dobre vesti, jer one nikoga ne zanimaju. Po definiciji loše vesti su dobre vesti. To je ono što podstiče opšte širenje panike i industriju straha “udarnih vesti”. Iako su neke od njih povremeno pronicljive i dobro potkovane, većinom su histerične i defetističke – kategoričan je Donskis.

U toj kulturi stalnog straha, širenja panike, reformi i nekritičkih promena, površnost više nije mana, već postaje vrlina. Otuda kultura straha postaje kultura površnosti, koja se pogrešno imenuje kao prilagodljivost i fleksibilnost.

Kako bi se stvarni pritisci - sada i ovde - učinili uverljivijim, sa najvišeg mesta sustižu nas crne slutnje: “Hoćete da nas bombardujete, da nam pretite sankcijama”. Koliko deluje umirujuće poruka: “Lebdi nam nad glavom nuklearni udar, ne stvarni, već u smislu sankcija protiv naše zemlje i zaustavljanje puta ka EU”. Sve to dok se suočavamo sa “paklenim Kurtijevim planom” ali i “pakleno teškom” zimom – jer počinje hladnije vreme.

Ove “vruće poruke” podižu temperaturu do “samo što nije”. Pre se trasira put ka onoj narodnoj “kome opanci, kome obojci“, nego što bi te izjave mogle da se protumače kao poziv na pripravnost i “hladnu glavu”. Da bi se nivo pritisaka, objektivno teške situacije (pre)naglasio, ona se stepenuje, gradira i brojem godina: “Situacija je teža nego pre deset godina”.

Nedugo zatim predsednik države, obraćajući se na svečanosti u BIA, zaključuje: “Da se Srbija u poslednje 24 godine nije nalazila u ovako teškoj situaciji u kakvoj je danas”. I srpska premijerka je dva meseca pre stigla do NATO bombardovanja: “Radi se o najvećim i najtežim pritiscima na Srbiju do sada, od 1999. godine”. Kako bi se i kroz novinske naslove komprimovao stepen opasnosti i presije čitamo: “270 dana neviđenih pritisaka”.

Pritisci na Srbiju iz međunarodnog okruženja, politički i ekonomski, usmereni su uglavnom ili isključivo na predsednika države Aleksandra Vučića, izjavila je Ana Brnabić. Srpska premijerka ne krije: “Volela bih da mogu deo da ponesem”, dok Aleksandar Šapić epski konstatuje da bi “pritisak na Vučića i čelik istopio”. Pa nije valjda potpredsednik SNS-A i gradonačelnik Beograda, baš kao i premijerka, očekivao da stepen pritisaka “stranog faktora“i “naših prijatelja” bude usmeren ka Milenku Jovanovu i Marijanu Rističeviću.

TINA se u ekonomiji, politici i političkoj ekonomiji koristi da bi se izrazilo uverenje da nema alternative za neoliberalizam

Ti pritisci su po automatizmu usmereni ka osobi koja donosi ključne odluke – a ne ka podizvođačima. Nije neophodno bolje poznavanje ovdašnje političke scene pa znati ko u Srbiji donosi odluke. Ma ko ih i ubuduće donosio neće mu biti lakše. Jer Srbija nije, niti će biti u poziciji “gvozdene ledi” da “evropskim partnerima” poruči: “Ja sam izuzetno strpljiva, pod uslovom da bude po mome na kraju”.

Zahtev za uvođenje sankcija Rusiji samo je jedna od kockica nepojedive EU čokolade na putu Srbije “ka porodici evropskih naroda”. Taj zahtev je, preko noći, postao stariji od formiranja Zajednica srpskih opština (ZSO), što je dogovoreno Briselskim sporazumom 2013. godine.

Iako je zvanični Begrad pre više godina kategorički tvrdio da nema bilo kakvog dogovaranja sa Prištinom, o bilo čemu, pre formiranja ZSO - ipak se popustilo. Da li će nam Brisel drugi put “prodati” Zajednicu srpskih opština za nove usluge kako bi se “kupilo” milosrđe Prištine, ne zavisi samo od veštine pregovaranja. ■