Uronio sam u bunar svojih sećanja i ostao zaprepašćen

Reditelj Srđan Karanović, poznat po filmovima “Grlom u jagode”, “Petrijin venac”, “Miris poljskog cveća”, “Nešto između”, “Besa”..., objavio je knjigu “Sam o sebi” (izdanje Geopoetike).

Reč je o ličnoj i iskrenoj knjizi koja pokriva hronološki period njegove porodice, njegovo odrastanje i detinjstvo u posleratnom periodu u Beogradu, a potom školovanje i studiranje u Pragu. Autor smatra da bi knjiga mogla da ima podnaslov “Kako sam zavoleo film”.

- Pre nekoliko godina, kada je došlo vreme za monografiju, pričao sam sa svojim mladim kolegom, bivšim studentom a sada slavnim rediteljem Stefanom Arsenijevićem kako da napravimo monografiju a da ne bude klasična. Setio sam se da sam u mladosti, još za vreme studija, a i kasnije, u životu najviše voleo da čitam knjige o autorima koji su pisali sami ili su sa njima razgovarali njihove kolege. Postoje razne vrste filmske pameti - pameti gledanja, pameti rada i vrlo su me uzbuđivali časopisi koji su dolazili do nas u Pragu, a ranije i u Londonu, gde sam boravio izvesno vreme, u kojima su razni snimatelji, reditelji i glumci pričali kako su radili koju ulogu i kako je neka slučajnost ili neki baksuzluk ili neka sreća uticala na njih. Tada sam zaključio da takve filmske literature kod nas nema, u stvari nema dovoljno. Dogovorili smo se da napravimo jednu opsežnu knjigu u kojoj će centar biti Stefanov razgovor sa mnom o mojim filmovima – rekao je na promociji knjige “Sam o sebi” Srđan Karanović, a koja je održana u Dvorani Kulturnog centra Beograda.

U TRI DELA

Reditelj je otkrio da su se dogovorili da knjiga ima tri dela i da prvi deo piše Karanović o svojoj mladosti, drugi deo da bude razgovor o njegovim značajnijim filmovima i treći posvećen filmskom kritičaru i filmologu Srđanu Vučiniću.

- Vreme je prolazilo, Stefan je bio zaposlen a ja sam bio vrlo nestrpljiv da bar počnem da pišem svoj deo. Kada nešto obećam da ću da uradim, ja imam naviku da to uradim što pre i što bolje i da više o tome ne razmišljam. U samoći svog dvanaestog sprata, kovida i prilično ružnjikavog života oko mene, seo sam, počeo da se družim sa kompjuterom i ispisujem sećanja na svoje poreklo i odrastanje. Vrlo brzo sam uvideo da je to mnogo opširnije nego što sam zamislio. Uronio sam u bunar sećanja koji se ispostavio da je prilično dublji nego što sam pretpostavljao i nisam hteo da izostavim nikakve bitne stvari. Odjednom je to postalo sve opširnije i tada sam pozvao Sefana i rekao mu: “Nema ništa od prvog dela tvoje knjige. Ja ovo pišem kao posebnu knjigu pa šta bude”. Nije imao izbora - morao je da pristane, tako da sam poslednjih godinu i kusur dana proveo paralelno radeći na svojoj knjizi i na Stefanovoj, koja će izaći za mesec dana u izdanju Filmskog centra Srbije. Bilo mi je vrlo slatko da se sećam svoje mladosti. Kao i svim matorim ljudima, valjda mladost deluje kao najlepši deo života tako da knjiga verovatno nije lišena ni

PISANJE JE ZA MENE U JEDNOM TRENUTKU PREDSTAVLJALO I VELIKO ZADOVOLJSTVO ZATO ŠTO SAM UTONUO U JEDAN SVET KOJI SAM VEĆ ODGURNUO I KOJI SAM PRIVIDNO ZABORAVIO

nostalgije, ni sentimentalnosti koliko god sam se trudio da toga ne bude previše jer bi bilo neukusno - podvukao je reditelj.

Priča u knjizi se završava 1970. godine prošlog veka, a u uvodu stoji da jedan od mogućih nastavaka knjige govorio o tome kako je postao filmski reditelj.

- To je bio alternativni naslov ili podnaslov i kada sam postao filmski reditelj, kada sam dobio diplomu u Pragu i kada sam se vratio kući. To je kraj mog pisanja. Stefanovo pisanje počinje sa mojim prvim igranim filmom koji sam snimio dve godine posle povratka i koji se zvao “Društvene igre”. Tako smo se dogovorili i toga smo se držali. Zanimljivo je reći da Stefanu namerno nisam davao ništa da čita od toga što sam pisao, ali sam se povremeno sa njim konsultovao. Nisam mu otkrivao neke tajne svoje mladosti, inficiranje filmom... da ne bih uticao na njegova pitanja za budući razvoj. Ni on mi nije dao svoju knjigu da čitam. Dao mi je samo da korigujem ili dopunim odgovore koje sam mu dao na svoja pitanja - istakao je Srđan.

NAJSREĆNIJI DEO

Karanović je još jednom podvukao da se njegova knjiga “Sam o sebi“završava u Pragu.

- Tih godina sam najbezbrižnije živeo, a možda i najviše voleo film. Mislim da mi je to bio najsrećniji deo mog života. Inače, nisam ni pomišljao da pišem ostatak jer sa igranim filmovima i zrelim životom su dolazile razne muke, svađe, traume, brodolomi, prljav veš i jednostavno nisam hteo time da se bavim jer bi to za mene bilo vrlo bolno. Pisanje ove knjige je za mene u jednom trenutku predstavljalo i veliko zadovoljstvo zato što sam utonuo u jedan svet koji sam već odgurnuo i koji sam prividno zaboravio a da sam se i sam zaprepastio čega se svega sećam. Bilo mi je vrlo prijatno da ponovo živim u svojoj mladosti i trudio sam se da ne budem dosadan, ne da pišem sve što mi se desilo i da ne budem neukusan – naglasio je reditelj.

Deo opisivanja porodičnih sećanja, načina kako se tada živelo, gotovo je kao neka sociološka studija daleko šira od Karanovićeve intimne priče. Način vaspitanja se čini kao edukativan za roditelje današnjeg vremena, koji bi čitajući je mogli kroz ovu knjigu da razumeju koliko je vaspitanje dece i odgajanje važno.

- U životu sam se trudio da budem duhovit i voleo sam duhovite ljude i situacije. Tako se živelo u mojoj kući. I otac i majka su stalno pravili neke viceve. I češka kultura je poznata po svojoj ironiji, tako da ironija uz nostalgiju i uz neke ozbiljne stvari proizvodi neku vrstu humora. Ja ne bežim od njega. Ne insistiram na njemu, ali mi je vrlo drago ukoliko ta knjiga bude lako čitljiva. Tako sam je i zamišljao, odnosno intonirao, da je to jedno meko štivo koje se lako može čitati u krevetu ili na plaži. Nisam ni na koji način želeo da knjiga bude uputstvo kako se postaje filmski reditelji. To je samo moja priča kako sam postao filmski reditelj. Drugi bi mogli da napišu drukčije priče da donosu drukčije zaključke i da možda budu duhoviti na svoj način. Nažalost, tu pravila nema. Baveći se dokumetranim filmovima kako su se zvale emisije na Televiziji Beograd, davno sam shvatio da su ljudske sudbine izuzetno zanimljive i da nema čoveka čija sudbina nije zanimljiva. Pitanje je samo kako mu priđete i kako ga otvorite, što je bila moja dužnost kao autora. I kada krene da vam pričam svoj život i razne obrte, bilo poslovne, bilo privatne, vi vidite nešto izuzetno zanimljivo - zaključio je Karanović.