POPOVIĆ KAO DUGA NAD MAŠTOM

OTIŠAO JE PURIŠA ĐORĐEVIĆ, MLADOMIR NAŠEG FILMA, NAŠE LITERATURE, NAŠIH BLISKOSTI I ZAJEDNIČKIH RADOSTI PONEVŠI SAZNANJE DA MU NIJE OSTALA NI TRUNKA NEISKORIŠĆENOG TALENTA. PONOSNO MOŽE REĆI: „SVE UPOTREBIH ŠTO MI TVORAC DADE“.

...Usrcu mi čovek u čijem društvu se uvek iskreno smejalo. Nosilac poštovanja inteligentnih ljudi i naklonosti izuzetnih žena. Osvajač priznanja časnih kritičara i viteški trpitelj izdaje lažnih prijatelja. Esteta koji je cenio lepo i nalazač lepote u drugima. Neko ko je do kraja umeo da živi i stvara. U karijeri, pored osamnaest igranih filmova (nagrađivanih ovde i u svetu), više od 80 dokumentaraca, oko 50 kratkih igranih i pet TV filmova, dvanaest knjiga, objavio i tri prave drame. Sve je to radio sa nekom teško shvatljivom lakoćom. Pri tom, borac-partizan, fudbaler, intelektualac, šarmer, kafanski čovek i uvek vozač običnih auta!

Purke je metafora sudbinskih nelogičnosti. Jedini naš reditelj i pisac koji je svakim svojim ostvarenjem stavljao tačku. Što jednom reče Draško Redžep - „on se stalno oprašta“. Od sveta, od sebe ranijeg i od romantično proživljenih dana. Neponovljivi liričar zajedničke prolaznosti i podlosti naše malograđanštine. U mnogo čemu ostaje kao prvi. Najpre je muzikom osvojio film, a onda filmskom strukturom zasnovao svoju slikovitu, duhovitu i memoarsku literaturu. Svi njegovi ožiljci i bore imaju adrese na tajanstvenim tačkama gde se ukrštaju muzika, srce i život. Purišine maštarije, oduvek rasterećene od mera i kočnica, veliki epilog nađoše na koncu desete decenije vlastite avanture.

Celog života konstruisao je čudesan scenario od neverovatnih kadrova. Sa sestrom se otimao oko “Politike” zbog stripa o Paji Patku. Rano je klikere zamenio kartama koje bi igrao po čačanskim šupama. Prvo tablić i ajnc, a onda poker. Lokalni ludaci ga privlačili kao magnet. Znao Kotlaju u cipelama od pleha sa žičanim pertlama koga su na igrankama u Sokolskom domu sve devojke odbijale za ples dok je Zarijin orkestar svirao tango, sloufoks, fokstrot i lambet vok. Otvorenih usta gledao „Samrtno proleće“kako Katalin pevuši a suknja joj se polako otvara. Taman je prestao da diše, naiđe voz i prekide scenu. Posle je danima išao u bioskop, sve u nadi da će taj voz zakasniti. U svet nota uvela ga muzičarska gospoda iz Ciganmale. Nije zapamtio javne izlive ljubavi, ali se sećao kako su oficir Ćole i Elica iz Palilulskog sokaka posle šetnje korzoom uvek produžavali u park. Znalo se šta to znači. Poželeo jednom da ode u lokalnu javnu kuću. I kad je, krčmeći očevu biblioteku, skupio sedamnaest dinara – izbi rat! Kao fudbaler podmlatka Borca u ratu biva hapšen kao proleter. Imao je osam kila sreće u dlanu. Zato je njegova ciganska ljubav videvši taj dlan istupila pred mitraljeske cevi. Po oslobođenju rukovodilac Skoja male varoši, komandir milicije pa novinar. Levog halfa će jedan autogol dovesti do prestoničke „Politike“, a slučaj u filmsko preduzeće Avala i kinematofrafiju. Kad se 1948. desio Informbiro, napravio je film o tome i dobio brojne nagrade. Uobraženo odneo igrani prvenac “Dva zrna grožđa” u Pulu. Sve se novine složile da je to najgori snimljen film. Tako je shvatio kako treba da se okrene onome što mu se dešava. Najvažniji scenario nastao jedne nove godine dok je čekao glumicu u koju beše zaljubljen. Ona nije došla, a on napisao priču po kojoj je snimljen početak filmske tetralogije: Devojka, San, Jutro, Podne.

Posle nije stao. Jer umetnost je zavičaj zanesenjaka, žar što dugo tinja a ljubav Bog. Reditelj kultnih ostvarenja voleo je najlepše žene svog vremena i toga se nije stideo. Umeo da se druži sa sećanjima, piše ljubavne priče anonimnoj dami u nadi da će je najzad sresti. Priznao kako je jednom u Pragu video lepojku na biciklu. Toliko mu se svidela da je potrčao za njom, i naleteo na tramvaj.

Njegov hod kroz kreativnost deluje poput dugačkog pretapanja u filmu, kao „karavan koji tone“iz stare pesme sa Radio Sofije. Uspešan čovek (slava ima zavičaj u odluci da se počne) svoje zdanje uvek gradi od cigala sa kojima je gađan i osporavajući obična znanja. Kome je potreban život bez čudesa?! Kad se rodiš u Čačku nekako si plemić, do beskraja. Purke je prokrčio prtinu da bi njom prošla braća po senzibilitetu: Tikalo, Čuma, Branko Kukić, RM Točak, Bora Čorba, Jof, Kića, Koraks, Miša Radivojević, Žoc, Dunjić, Vladan Matijević... Jer legende osporavaju geografiju praveći od gradova nove kompozicije. Zato se Morava uliva u Savu na Terazijama, ibarska magistrala ispred Čubure zavija u nebo a obronci Jelice se smiruju nasred Topčidera! Koristeći moć metafore zanavek je u filmu poništio granične linije između fantazije i faktografije, ni najmanje ne oštećujući harmoniju radnje, vremena i prostora. Tako je i pisao. Omamljujuće. Otkako je u hotelu „Kren“uz engliš vals otkrio sopstvenu azbuku, rečenicama kupovao cveće, a dijalozima rasturao dosadu. Čista poezija niče na tipkama pisaće mašine priključene na džuboks neprolaznih melodija. Znao je „ako nisi iskren nećeš imati iskrene prijatelje, a kad nemaš iskrene prijatelje – nemaš nikoga.“Filmove i knjige tvorio je na junacima koji podsećaju na Bošov dorćolski vavilon: svi u isto vreme poseduju nekoliko lica, nekoliko poza i nekoliko života. Pošto skupa borave u prošlosti i budućnosti, u ratu i miru, u svetu mrtvih i neumrlih, takav koktel stvarnosti traži poetičnije lice. Đavo je u detaljima, čar u nedostacima, a iluzija poslednja vrednost čovekovog života. Na ivici trećeg neba sada Mladomir strasno čuva svoj svet u bajkovitim prostorima mašte, pesme i ljubavi.

Na ivici trećeg neba sada Mladomir strasno čuva svoj svet u bajkovitim prostorima mašte