Najbolja odluka je bila da se ne udam za oca mog deteta

Dama prefinjenog stila i puna pozitivne energije kaže da je sve u životu radila da njenom sinu bude bolje, da je uz pomoć Žarka izvela Antonija na pravi put i da je ponosna što je sin izrastao u pametnog čoveka.

Milica Milša ne može život da zamisli bez ljubavi najbližih. njeni pokretači su sin antonije i suprug Žarko Jokanović. oni joj život čine bajkovitim, ali suze joj uvek krenu kada se pomenu dragi prijatelji koji su je napustili poslednjih godina, kao i roditelji i svekrva koji su joj bili podrška.

- Svaki odlazak dragog bića jeste ponor pakla. Čovek nikad nije spreman da se oprosti od svojih milih i dragih. Tako da svi ti odlasci koje sam imala u poslednjih nekoliko godina jesu ponor pakla. Jako je teško da se izborite i nastavite dalje. Iako znate da su oni tu, da je njihova energija uvek sa vama i da će uvek biti. Mislim da svako biće koje voli nekog i koje je voljeno upada u taj ponor. Iz tog ponora se mora podići baš zbog tih voljenih - kaže za “Blic” Milica Milša.

nju je najviše potresao odlazak prijatelja i kuma doktora Milana Mileusnića.

- nikad se nećemo oporaviti od odlaska Milana Mileusnića, doktora, prijatelja, kuma, brata. nisam još to prihvatila. ne prihvatam, kažem ne prihvatam, ne dam ja našeg Milana. Posle su i drugi ljudi otišli, evo i neša, divni neša. Tika nam je otišao zbog drugih bolesti, Lane, Boris, Marko, mnogo ljudi. neša nije bio vakcinisan, pošto se i to pričalo. on se plašio vakcine. Kako da opravdate? ne možete da opravdate. Da nije ove gadne bolesti, bili bi tu s nama. nema opravdanja, ovo je zaista kuga i kolera zajedno. To je nešto potpuno strašno. Milan bi se vakcinisao. Milan nam je od početka korone donosio alkohol, maske, specijalne gelove za ruke, ali eto, njemu se desilo. on se baš čuvao i on je kao doktor bio na licu mesta sa mnogim ljudima koji su imali koronu - kaže drhtavim glasom Milica i dodaje da teško padaju odlasci dragih ljudi.

- Tužno, strašno. Kao i svi, valjda, teško. Tu nemam za šta da budem jaka. Treba da budete jaki da vučete te ljude da prežive. Treba da se uradi sve dok je neko još uvek tu. Posle šta da budete jaki, kome? Možete dati sebi oduška.

ŽARKO JE JEDVA PREŽIVEO

Svaki odlazak ostavlja ožiljak na srcu, ali posebno kada odlaze roditelji, bez obzira na to koliko godina imaju.

- nikada ne možete da možete da budete spremni da izgubite roditelja. Uvek postoji nada. Uvek se nadate i nikad niste spremni. ne može vam biti u redu, koliko god godina da imaju i koliko god vi godina da imate. Moj tata je imao 78 godina kada je preminuo. nisam bila spremna. Mama kad je otišla nisam bila spremna. Teča, aca, moja svekrva Sloba, deset meseci smo njih troje izgubili. naravno da nismo bili spremni, iako su bili bolesni. Znate da su tu negde, da su uvek s vama, naučite da živite s tim - rekla je ona.

Prema njenim rečima, teško joj je pala Žarkova korona.

- Žarko je jedva preživeo koronu. Bio je petnaest dana u bolnici. Bukvalno je jedva preživeo zahvaljujući doktorima. Ja sam bila kod kuće i prošla sam lakše. Korona je nešto što je nepredvidivo, jedan ruski rulet, ne možete da izvučete šta će da vam zapadne. Tu nikakva pravila ne važe, to je ono nešto što je strašno. niti možete da se pouzdate u subjektivni osećaj, da kažete: “E, meni je dobro”, a za pola sata vas nema, to se dešavalo. Slušala sam lekare. vakcina je spasla svet, tako da svako normalan ima želju da zaštiti svoju porodicu, one koje voli i sebe. Štiteći sebe, štitite one koje volite. Postoje ljudi koji ne smeju da prime vakcinu, koji imaju neke autoimune bolest, takvih je jako malo. Upravo zbog njih ovi koji mogu treba da prime vakcinu i to je jedini način da ova bolest nestane - govori Milica.

ona dodaje da je bilo strašno kad je imala koronu.

- Bila sam u kući, nisam mogla nigde da izađem. Žarko je odvezen u bolnicu, osećala sam se bespomoćno. opet sam bila srećna što su ga odveli u bolnicu jer sam znala da tamo mogu da ga spasu. Čuli smo se telefonom stalno, slala sam mu stalno neke smešne klipove. Pevala sam mu, a ne znam da pevam i zato je to smešno. nekako sam ga bodrila, ali naravno da mi je bilo teško. Svaki put ako se ne javi iste sekunde kad ga zovem, uplašim se. ali hvala Bogu, preživeli smo, a toliko divnih mojih prijatelja, nažalost, nije.

LJUDI SU UPIRALI PRSTOM U MENE

Milica se seća da se već u detinjstvu susrela sa bolešću.

- Sa pet godina sam dobila skoliozu, lordozu. Sve te lepote imam i dalje. nosila sam mider od pete do petnaeste godine. Tu su mama i tata bili uz mene, vežbali i radili. Moja tetka Lila, takođe. Imala sam i divne drugarice, Tanju i Deanu koje su se ponašale kao da je to sasvim normalno da neko nosi taj mider. Jedna gvožđurija od kukova do brade. Tako da sam relativno bezbolno prošla kroz to. Mama mi je posle nekoliko godina rekla da kad sam bila mala, najstrašnije joj je bilo kad vidi da ljudi prstima pokazuju na mene. Toga nisam bila svesna: ”Šta je s ovim detetom?”, “Kakvo je ono gvožđe što nosi?”, pričali su. Moja mama je bila tužna zašto ja to nosim i to je nju najviše pogađalo. Mene tada nije pogađalo. Možda jeste, nesvesno. Imala sam drugarice i porodicu koja nije obraćala pažnju na to. neću da kažem da mi je prijalo. Svakako ne prija taj mider da se nosi i nikome ne može da prija da to nosi dva puta dnevno, pogotovo malo dete. Moj tata je tada trajno povredio koleno jer je jednom pokušao da vežba sa mnom - priča Milica.

Prema njenim rečima, to nije ostavilo posledice na psihu po nju.

- nije ostavilo nikakve posledice, osim što i dalje imam skoliozu i lordozu koje su ispravile i koje su dosta bolje. Uvek je u školi bilo - “sedite pravo kao Milica”. verovatno vidite da ja sedim pravo, ne mogu nikako drugačije. Uvek je važilo pravilo - “Hodajte i sedite pravo kao Milica”. To pravilo važi i dan-danas. a ja zapravo sedim pravo jer sam nosila taj mider i ne mogu kičmu da savijam. To se dešava kod dece koja naglo porastu.

ŽARKO JE BIO PETNAEST DANA U BOLNICI. BUKVALNO JE JEDVA PREŽIVEO ZAHVALJUJUĆI DOKTORIMA. JA SAM BILA KOD KUĆE I PROŠLA SAM LAKŠE. KORONA JE NEŠTO ŠTO JE NEPREDVIDIVO, JEDAN RUSKI RULET, NE MOŽETE DA IZVUČETE ŠTA će DA VAM ZAPADNE

SA PET GODINA SAM DOBILA SKOLIOZU, LORDOZU. SVE TE LEPOTE IMAM I DALJE. NOSILA SAM MIDER OD PETE DO PETNAESTE GODINE

VERA, DRUGARICA SA FDU

Sreća je zakucala na njena vrata kada je upisala FDU. Tada joj je drugarica bila vera Dedović, glumica.

- Bila sam zadovoljna, sad ne znam je l’ sam bila ponosna jer ne gledam to tako. Bila sam jako srećna što sam svojom drugaricom verom, koja nažalost, više nije sa nama. Za vreme prijemnog ispita smo spavale zajedno u sobi i zaista je neverovatno da smo obe primljene. U junu je primljeno samo nas troje. To mi je bilo nešto najlepše. Bila sam najsrećnija što smo bile zajedno. Moj posao se ne može raditi ako ga ne volite. To je nešto što nema radno vreme

i može da se radi po petnaest sati dnevno, po kiši, snegu, po najvećoj vrućini. Ovo je posao koji možete da radite samo ako ga volite. Predivan je ako ga volite. Pretpostavljam da je tako sa svim poslovima. Moja majka je bila arhitektka. Dok smo bili mali, danju je bila sa nama, a noću je projektovala. Nije joj bilo teško zato što voli taj posao. Morate da volite ono što radite i mislim da je to najveći blagoslov - rekla je ona.

NAJBOLJA ŽIVOTNA ODLUKA JE BILA DA NAPUSIM ANTONIJEVOG TATU

Tokom studija Milica je dobila sina Antonija.

- Antonije je rođen 9. aprila. Moja diplomska predstava je otvorila Atelje 212 predstavom “Čekajući Godoa”. Naš profesor Boro Drašković je režirao, a to se zbilo u maju. Zamislite sad, 9. aprila sam se porodila, a već krajem maja sam diplomirala. Baš je bilo užurbano, nisam znala gde sam. Bilo je naravno divno i lepo. Tu sam bila najponosnija. Kad sam se porodila i kad sam posle nedelju dana otišla na kontrolu, išla sam peške jer volim da pešačim. Išla sam ulicom i pitala se: “Da li narod shvata koliko je ovo fantastično što sam ja mama”. Toliko sam bila ponosna. Dok sam išla ulicom, osećala sam se kao kraljica - kaže sa puno ljubavi Milica.

Nju nije omela činjenica da će sina sama podizati s obzirom na to da je iz njihovog život izašao Antonijev biloški otac.

- To je bila moja odluka, želela sam tako. Čitala sam negde u novinama - “Dečko je ostavio”. Ne, to nije istina, mene niko nije ostavio, sa bebom sam iz porodilišta otišla zato što nisam htela da nastavim tamo život. Uradila sam nešto što je najbolje za moje dete i to je moja odluka. To mi je najpametnija odluka koju sam donela u životu. Uvek sam se trudila da bude najbolje mom detetu i da nisam ja na prvom mestu. Sve se radi za to malo biće. To je normalno. Antonije ima jednog jedinog oca, a to je Žarko. Tri godine sam se zabavljala sa jednim momkom, trebalo je da se venčamo. Nisam želela da se udam, sama sam tako odlučila, videla sam da to neće da štima. Jasno kao dan. Posle dvadeset devet godina nema šta da se priča - govori Milica.

TRI GODINE SAM SE ZABAVLJALA SA JEDNIM MOMKOM, TREBALO JE DA SE VENČAMO. NISAM ŽELELA DA SE UDAM, SAMA SAM TAKO ODLUČILA, VIDELA SAM DA TO NEĆE DA ŠTIMA

BEZ LJUBAVI SVE BUDE BESMISLENO. UČILA SAM GA SVE ONO ŠTO SU MENE RODITELJI UČILI. JAKO JE BITNO DA OSLUŠKUJETE NJEGOVE ŽELJE I DA BUDETE TU. RODITELJ JE PRIJATELJ, ALI NISTE VI DRUGAR VAŠEM DETETU

POLOMILA KARLIČNE KOSTI

Tokom odlaska na Antonijev rođendan, Milica i on su doživeli peh.

- Bili smo u taksiju, Antonije i ja. Bili smo na proslavi njegovog trećeg rođendana. Taksista je prošao kroz crveno svetlo i druga kola su udarila u taksi. Hvala Bogu Antoniju nije bilo ništa, on je samo plakao, što je i normalno. Nisam mogla da ustanem i da stanem na njih, ali sam ih osećala. Polomila sam karlične kosti na četiri dela. Imali smo sreću što se sve to dešavalo ispored poslastičarnice Brace Petrovića koji je naš prijatelj. On i njegova žena su odmah izašli i uzeli Antonija i odveli ga u restoran gde je sve to trebalo da bude. Nije bilo mobilnih telefona, a mene je Hitna pomoć odvela u bolnicu i tamo sam bila četrdeset dana. Tu je bio divan doktor Starović koji me je lečio. Nepomično sam ležala četrdeset dana i mogla sam samo ruke da pokrećem. Kad sam izašla iz bolnice rekla sam sebi: “Nije loše da čovek neko svoje vreme provede na tako nekom mestu”. Ne zato što ljudi treba da budu po bolnicama, nego zato što su te divne sestre i lekari jedan svet. Vraćala sam se da ih vidim. Pravili su neku organizaciju i ja sam učestvovala i zaista su bili divni. Ušla sam u taj svet i dobila prijatelje. Prvih osam dana je sve bilo strašno, kad vas sve boli i kad stalno primate infuzije. Ne znate gde ste, to jeste strašno, ali posle bude malo bolje. Tad sam pročitala skoro pedeset knjiga i oči su počele da me bole. Doktor me je pitao: “Šta radite vi to?”, rekoh mu: “Ništa, čitam jednu knjigu dnevno”. Doneli su nam televizor u sobi da nam bude ugodnije, meni i jednoj predivnoj gospođi Angelini. Ona je bila tašta Pece Ejdusa, jedna divna gospođa. Ležale smo i pričale, a onda mi je doktor rekao: “Morate da smanjite s tim knjigama”. Kad shvatite da ste živi i zdravi ne možete da se plašite i da mislite nešto loše. Najbitnije mi je bilo da se Antoniju nije ništa desilo. Taksista je posle rekao zašto je do toga došlo. U retrovizoru je gledao da li sam to ja ili nisam i nije video da se promenilo svetlo na semaforu. Tako da ja nastradah zbog toga. Hvala Bogu, nemam nikakvih posledica. Jedino što mi je bilo teško je kada kog bi mi Antonije došao u posetu, on nije smeo da mi sedne na krevet. To mi je bila frustracija, kako objasniti detetu da ne sme, ali je posle sve to shvatio - ispričala je Milica.

ŽACA JE POSEBAN

Velika sreća je priznaje što je u njen svet ušao Žarko.

- Žarko je divan čovek, on je divan prema svima. Pametan je, inteligentan, zabavan, duhovit, plemenit. Žaca je stvarno poseban. Tako da je uživanje biti sa njim, ne samo ja kao njegova žena, već uživaju i njegovi prijatelji. Žarko je čovek koji će svima pomoći i koji je tu za svakog. Stvarno jeste blagoslov imati njega u svom okruženju kaže Milica.

Njen najveći ponos je svakako sin Antonije. - Ponosna sam i svi u familiji smo ponosni na njega zato što je jedan divan i vaspitan momak, momak koji ima puno empatije prema drugima. Jako je obrazovan. Žarko jeste radio na njegovom obrazovanju, ali on je prevazišao sve. Rekla sam mu: “Antonije, je l’ ima nešto što ti ne znaš?”. On je zaista jedan divan momak, odmalena je bio takav. Meni su svi u porodilištu rekli: “Evo vam beba, divna je beba, samo ga vi možete pokvariti”. Eto, nismo ga pokvarili - kaže kroz osmeh Milica.

Prema njenim rečima, najbtinije je da imate porodicu koja je stabilna i koja se voli i u kojoj ste voljeni.

- Sve potiče iz kuće i porodice. Porodica je taj temelj, a dalje se gradi sprat po sprat. Svaki naš period u životu je naš novi sprat, ali bitno da je dobar temelj. Zahvalna sam mojoj porodici što ja stvarno imam taj dobar temelj i porodicu koja je bila uvek uz mene i nikad mi ništa nije nametala, ali je bila tu da me vodi i da bude uz mene. Mislim da je to najbitnije za dete da ga roditelji podrže, a ne da mu nameću svoje želje i svoju volju. Tako smo i Antonija Žarko i ja odgajali - govori Milica i dodaje:

- Bez ljubavi sve bude besmisleno. Učila sam ga sve ono što su mene roditelji učili. Jako je bitno da osluškujete njegove želje i da budete tu. Roditelj je prijatelj, ali niste vi drugar vašem detetu. On sam ima drugare. Tako da smo uvek bili tu za njega. Treba da zna da smo mi njegovo utočište i mislim da je to jako bitno.

DRAGO MI JE ŠTO NAS PUBLIKA VOLI

Posao je pokreće, daje joj snagu.

- Od kako sam profesionalno krenula da radim, a to je bilo na drugog godini Akademije pa sve do današnjeg dana, nisam imala nijednu pauzu. Stalno sam radila. Meni se u životu nije desilo da imam pet meseci pauze, uvek sam nešto radila. “Igra sudbine” je naša najgledanija i najdugovečnija serija. Zaista jeste fenomen, ali mislim da je sve to Žarkova zasluga. Sve potiče od teksta. Ako nemate dobar tekst teško da ćete imati dobru seriju ili film. Glumci mogu malo i da pomognu i da pokvare. Jako smo srećni i ponosni. Drago nam je što nas publika voli i što smo dve godine najgledaniji i zato se i radi treća sezona. Uveliko radimo i snimamo, vrlo smo zadovoljni, sada imamo tri studija. Široko, lepo, uzbudljivo. Priča je apsolutno fantastična. Čini mi se da je treća sezona najuzbudljiva do sada. Neverovatni su zapleti. Ima puno i smeha, ljubavi i nekih ozbiljnih situacija. Imamo i nove glumce, veliko pojačanje, ne smem da otkrivam.

U ovu sam seriju ušla i znala sam kako je kad vas deca vole i slikaju se s vama. Ovo jeste apsolutni fenomem i Adu Kanački svi obožavaju. Žena majka, tako me doživljaju i tako mi se i obraćaju. Dok sam bila u “Srećnim ljudima” tada su bili ljuti na mene - “zašto si ovo uradila”. Čak je i jedan Žarkov prijatelj rekao - “Sa njom ćeš da se venčaš? Je l’ znaš ti ko je ona?” Narod je čudo. Nisam ja i Ada Kanački, ni Lara Simonović, ni Melisa. Sve uloge volim i uživam da igram i dobrice i zlice i zato je moj posao predivan. Tako mi je bilo i sada dok sam snimala “Igru sudbine” i “Junaci našeg doba”. U Junacima sam Drinka, žena koja malo priča i prati muža, potpuno siromašna - kaže ona.

Prema njenim rečima potpuno je različito od Ade Kanački.

- Dešavalo mi je da preko dana radim “Igru sudbine”, a noćne scene snimam Drinku. Nekad sam povezivala i po šesnaest sati. Sreća je da možete da radite ono što volite i želiti, naravno da ne povređujete druge ljude. Da budete sa dragim ljudima, mislim da je to sreća. Nema veće sreće od one da budete okruženi sa ljudima koje volite i da radite posao koji volite- naglašava ona. Milica ističe da nema velike želje.

- Svoje želje ostvarujem, tako da mi to nije problem. Moje želje su vrlo ostvarive. Sve što želim to je da budemo živi i zdravi i da nam bude dobro. To su moje želje za celu planetu - zaključuje Milica.