BILJANA SRBLJANOVIĆ HAVARIJA DRUŠTVA

MOŽDA STRAŠNO GREŠIM, ALI IMAM UTISAK DA JE ISPADANJE SRPSKE REPREZENTACIJE IZ DALJEG TOKA TAKMIČENJA NA SVETSKOM PRVENSTVU U FUDBALU ISHOD KOJI RADUJE STRAHOVITO VELIKI BROJ ZATROVANIH LJUDI...

...Taj otrov koji razara svaku mogućnost racionalnog razmišljanja, smislenog razgovora na bilo koju temu, pa čak i o fudbalu, jeste najbanalnije shvaćena najdnevnija dnevna politika. Udarničkim ideološkim radom obe strane - i vlasti i opozicije, naše društvo je prestalo da postoji, pretvoreno je u prošireno područje surove borbe dva tabora navijača, koji svakog trenutka mogu da postanu opasni huligani, nalik na učesnike fudbalskog nasilja.

Da se ne lažemo, nasilje ne samo da je sastavni deo fudbala, već i njegov generišući element, i priče o viteštvu i sportskom duhu, posebno u vrhunskom biznisu fudbalskih takmičenja, ili su naivne i glupe, ili cinične i pokvarene. To ne samo tolerisano, već i navođeno nasilje je u najvećoj meri verbalno i simboličko, ali ga ne čini manje otrovnim. Polazak na sportsko takmičenje je nalik odlasku u rat, reprezentativci marširaju pod zastavom i himnom, sa “ratničkim” bojama ekipe, uz intimidaciju protivnika urlanjem i navijanjem, zauzmanjem prostora na tribinama i nacionalnom kohezijom do vrtoglavice, agresije i eventualne opšte tuče i potpunog razaranja stadiona i u metaforičnom i u bukvalnom smislu. Kada se to kretanje u rulji, gibanje mase, sa fudbalskog (generalno sportskog, ali ponajviše fudbalskog) prostora prenese na životni, dobije se raspuklo društvo kao što je naše kojem je nemoguće da ispliva iz autodestruktivnog vrtloga govana, u kome se davi.

Ništa nije bilo moguće našoj reprezentaciji. Sam odlazak na turnir praćen je uvredama i opštom svađom oko toga da li ih treba podržati sad kad ih je Vučić “ispratio”. Tako je selektor u startu postao “ljakse” i nečovek, a pakosna želja da puknu kako zaslužuju potpuno neskrivena. Fudbal ipak ne bi bio fudbal kada u trenucima kad se dokopamo stvarne utakmice ne bi uspevao da sjedini ljude i natera ih da ipak nakratko, a nesvesno, apstiniraju od primarne dnevnopolitičke mržnje. Ipak, čim 90 minuta prođe, stvari se vraćaju na fabrička podešavanja, i agresivno navijanje kao način razmišljanja o svemu u životu, ponovo zavlada celokupnim društvom. Sa vređanja Piksija, krenulo se na vređanje žena, prostačkim tračevima o seksualnim vezama unutar reprezentacije, te bljuvotine ne samo da su poplavile mreže, već su najnormalnije zauzele javni prostor na nacionalnoj televiziji. Seksističke vulgarne pošalice i insinuacije koje sramote partnerke fudbalera, ALI NE I SAME FUDBALERE koji navodno u dotičnim avanturama učestvuju, usmerile su mržnju na drugi omiljeni objekat šikane - “nepristojne žene”. Verbalno nasilje koje se sručilo na njih nije bilo samo izraz ljutnje, naprotiv, dominantna je bila neka jasna zluradost, neko seirenje i užitak u ponižavanju, ali pre svega kao faktoru koji potvrđuje budući poraz, koji je postao politički korektniji od eventualne pobede.

Onda smo se dovukli i do poslednje faze, susret sa reprezentacijom Švajcarske, koja u svojim redovima ima izuzetne fudbalere poreklom sa Kosova. Ali čak i u toj fazi, kada bi najlogičnije bilo očekivati šovinističku freneziju i u najmanju ruku mitomanski poziv u simbolični rat za anuliranje Kumanovskog sporazuma, naši navijači koji su se iz polja sporta preselili u polje života, preskočili su igricu. Uvaženi komentatori i smatrači političkih prilika anestezirali su na 90 minuta onu prostačku svakodnevnu nacionalističku mržnju prema južnom susedu, dali bi i Kosovo ako treba, samo da ne gledaju Vučića kako se hvali eventualnom pobedom.

SRBIJA JE ISPALA IZ TAKMIČENJA, A NAVIJAČKO NASILJE VRATILO SE U NORMALAN ŽIVOT

I tako, reč po reč, Srbija je ispala iz takmičenja, a navijačko se nasilje vratilo u normalan život, da nastavi da zagađuje svaku izgovorenu reč, da se raduje/ proglašava izdaju pred svakom novom havarijom društva, da se bavi stranama u sukobu, umesto samim sobom i da svakodnevicu natapa agresijom i mržnjom.

“Nasilje je sastavni deo fudbala kao što je anus sastavni deo ljudskog tela, sramotan, ali istovremeno neophodan za preživljavanje, bez kojeg je nemoguće postojati”, glasi citat mojih omiljenih teoretičara spektakla kao prakse. Ovo, osim što je tačno, tako sablasno i bukvalno pristoji pasent našem društvu, samo ako reč “fudbal” zamenimo rečima javni politički život i društvena svakodnevica. S tom razlikom što se toga više i ne stidimo.