„KAD MI JE NUĐENO, NISAM UZEO, A SAD KAD HOĆU - NEMA“

Kad je bilo vreme da staje na ludi kamen, Željko Grujičić iz Roške Banje kod Požege ubeđivao je sebe i druge: „Polako, ima vremena“. Godine su proletele, on letos izbrojao 52, a i dalje je momak. I zbog tog ne može sebi da oprosti.

Mladost je brzo i nepovratno prošla, vreme se vratiti ne može i sad Željko sumira:

„Nekad mi je nuđeno od Boga i ljudi i nisam uzeo, a sad ka hoću - nema. Drugog su našle one što su meni bile namenjene, ali ne i suđene“.

Imao bi od čega da izdržava ženu i decu – puca od snage, neumorni je građevinac koji ne beži ni od jednog posla. Imao i bi gde i da svije porodično gnezdo – živi u lepom, renoviranom kućerku sa dvorištem kraj potoka.

- Lagao bih kad bih rekao da nisam sreo pravu. Ne krivim nikog drugog, samo sebe i svoju nepromišljenost. Dok sam bio mlađi imao sam četiri-pet ozbiljnih veza, neke devojke su htele da se udaju, da ostanu na selu, ali meni nije padalo na pamet da se ženim pre tridesete. Vikao sam: Mladi smo, ima vremena, važno je da se volimo, neće mladost tako brzo proći. A prođe, prohuja, kao dlanom o dlan da si uradio. Posle tridesete godine tek ubrzaše - kaže neženja iz Roške Banje.

Često mu na pamet padnu reči pokojnog oca, svih drugih koji su mu govorili da treba da se ženi: „S kim ćeš ostati? Kome ćeš pomoći, ko će ti pomoći kad te izda zdravlje?“Kaje se što ih nije poslušao. I sam je dobro znao da je u njemu ljubavi i dobrote toliko da njom obasipa suprugu i decu, a opet je čekao „da dođe vreme“i kad su ga stigle tridesete.

Većina njegovih starih ljubavi su bile iz okoline, dobre devojke iz čestitih kuća. Uveliko su supruge i majke. Ove godine je drugu iz detinjstva nazdravio za zdravlje unuka.

- Samački život nije za čoveka. Sve se svede da budem sit i u toplom, ali kuća mi prazna. Lepo je leti kad u Roškoj Banji ima ljudi sa kojima provedim slobodne sate, ali kad dođe zima, kad nema nikog, kad se nigde ne može, uhvate me samoća i tuga - iskren je Grujičić.