Šuma nije kancelarija, ne prašta grešku i nema zabušavanja
Rumen od snage i mraza, Milun Kutlešić (63) ukazao se kao priviđenje kad je iz potoka u dnu čestara zatrpanog zlatiborskom maglom izbio na čistac.
Poslednjeg novembarskog jutra temperatura u Ljubišu klackala je između nule i dva u minusu. Lakonog, u gumenim čizmama do kolena, gazio je za traktorom koji se šumskom besputicom, po izrovanoj, vlažnoj zemlji, borio da iz gudure izvuče golemo borovo deblo. Stenjanje mašine i zveket lanca debelog dva prsta cepali su muklu tišinu.
TROČLANA DRUŽINA
Samo me je krajičkom oka pogledao i blagim glasom upozorio da se maknem u stranu jer traktor može da se zanese, posečeni bor da poskoči, prebije noge. Predstavio je sebe kao radnika, seljaka koji 43 godine živi od izvlačenja građe po zlatiborskim i murteničkim šumama. Traktor je vozio njegov sin Radiša. Iz Draglice su, novovaroškog sela, preko pet-šest brda odavde. Treći član družine modernih rabadžija bio je Vladimir Janković iz Ljubiša.
- Do početka devedesetih, kad je sve počelo da puca, bio sam zaposlen u „Srbijašumama“. Otad radim za njih, ali privatno. Para? Malo za ovoliko truda! Šuma nije kancelarija, ne prašta grešku, ne priznaje radno vreme, nema zabušavanja i ispijanja kafa... Nego udri krvnički od jutra do mraka. Seci, struži, diži, veži, vuci... Bilo da je jara, pljusak ili mraz, a glava uvek u torbi. Radi se do prvog većeg snega pa pauza dok ne okopni – pričao je Milun.
Da je klepio sekirom u prazno, odvalio bi kubik magle koliko je bila gusta. I sam je kao od brda odvaljen.
Šuma nije za slabiće.
Za divno čudo, vetra u Ljubišu nije bilo ni toliko da iskosi pad poneke pahulje, tek ne da strese inje što je zorom okitilo četinu. Neće biti snega ni jakog mraza, gledao je Kutlešić prognozu, do uoči Nikoljdana. Ne valja! Sneg mora pasti, ciča neće izostati. Bolje da veje i
mrzne sad nego u proleće kad obdanica oduža, ponesu voćke, valja raditi po imanju.
- Najgori je dan ove zime, a još je dobro kako može biti. Zna sneg u ovo doba da zamete do kukova, a hladnoća stegne da pucaju i šuma i kosti. Na Zlatiboru, Murtenici, Zlataru, u našem poslu važi, dugačke gaće se nose u svakom mesecu u čijem imenu je slovo „r“, pola godine, i više – nastavio je.
Putem ka Ljubišu, prateći znakove koji su zvali na jagnjetinu, pastrmku i sač, zamicao je poneki automobil.
- Gle’ ti, sve beogradske i strane tablice, nigde užičke. Dolaze gosti sa strane da se nakrkaju i uživaju u lepoti, a seljaka, meštana, nigde. Opusteo je Ljubiš! Isto je i sa mojom Draglicom, komšijskom Negbinom, svim selima naokolo. Tiha jeza me hvata šta će reći popis – usmerio je Milun na drugu temu, težu od njegovog posla.
MOMAK ZA ŽENIDBU
Njegovom Radiši su 33, vredan je, čestit i sposoban, a još je momak. U selima pod Murtenicom nema devojke za udaju. Završio je srednju veterinarsku, samo šuma ga privlači više nego struka. Lepše
mu je sa ocem, traktorom po ovim gorama.
- Šumu sečeš, ali ona se zanavlja, a mi kao narod bojim se da nećemo. Izumiremo! Ovaj asfaltni put, naniže one livade, sokaci, dvorišta, sve će šuma uzeti pod svoje. Građu će umesto nas možda izvlačiti Turci. Eno ih po Zlatiboru, preplavili gradilišta kad nema naših majstora. Prazne kuće i truli panjevi sećaće na narod koji je nestao – otelo se Kutlešiću.
Stezao je šake preko kojih je preturio hiljade kubika bora, bukve, hrasta, čamovine. Da je rođen u vreme kad se hajdukovalo protiv Turaka, snažnog i sposobnog birali bi ga za harambašu.
Pomalo zna šta je digitalizacija, čuo je da se država upire da je raširi Srbijom. U Draglicu još nije svratila. Kako će mu to čudo olakšati posao? Kompjuter u šumu ne može. Koji program može da zameni traktor i volove? “Mani me se”, odmahuje rukom.
Dobro je zablatilo šumom kojom su se traktor i lanac mučili protiv borova, ali ko pita Kutlešiće i Jovanovića. - Ženiću se, tata, evo dajem reč - vikao je iz kabine Radiša.
- Bolje što je hladno! Više se postigne, minus ne da da sediš i dangubiš – nadovezao se Vladimir.
Planirali su da se zagreju uz vatru, samo još dva-tri bora da izvuku.
Za četrdeset i kusur godina Milun se po šumama nagledao srna, zečeva, lisica, vučjih i medveđih tragova.
- Po šumama je đubreta kol’ko ‘oćeš, a na čistom, među ljudima, obesti, nevaspitanja, pokvarenosti. Čovečji tragovi su opasniji i dublji od zverinjih. Gasi se dobrota, saosećanje, komšija sve ređe čini komšiji, rođak rođaku. I onda kažu – propadamo – cupkao je nogom od nervoze što mu kradem vreme.
Morao je skoro u grad, ali čaršiju ne voli. Jedva je čekao da pozavršava poslove i vrati se u Draglicu. Ne podnosi gužvu i graju. Šuma ga je naučila na drugo.
Još jedna kola, i ova sa BG tablama, besna, prođoše ka Ljubišu, ali ova usporiše na krivini uz koju su Milun, Radiša i Vladimir iz teglili težak hleb. Neko ko je pošao na gozbu u Ljubiš gledao je njih trojicu kroz matirana stakla. Sažaljevao ih ili im se divio - ko će znati.
TEHNOLOGIJA JE KROZ DECENIJE VRTOGLAVO UZNAPREDOVALA, A U ŠUMI TEK TOLIKO DA JE TRAKTOR ZAMENIO VOLOVE