RADOŠ BAJIĆ O MIRJANI I DOBROČINSTVU

AKO LETIMIČNO POGLEDATE VELELEPNU GRAĐEVINU ISPRED KOJE SAM SE FOTOGRAFISAO, PITAĆETE SE U KOJOJ SAM TO EVROPSKOJ VAROŠI? ILI U KOM BAJKOVITOM AUSTRIJSKOM SEOCETU SA ONE STRANE ALPA? MOŽDA NA PERIFERIJI BEČA ILI MINHENA?

Ne,nigde tamo – već u mojoj Medveđi kod Trstenika. Doduše, kuća koja je građena po abecedi evropske arhitekture ima vrlo veze sa austrijskom prestonicom – jer ju je projektovao ugledni neimenovani bečki arhitekta, a 1872. godine sagradio je tvorac i graditelj iz familije Bradić, sveštenik Todor sa suprugom mu Nikosavom.

O Bože… Teško mi je da zamislim i da se zapitam kako su seljani koji su živeli u čatmarama i dolma kućama sa zidovima nabijenim zemljom i prućem, u čudu blenuli i posmatrali kako u centru njihovog sela, odmah nadomak crkve Svetog Nikole i seoske škole - niče ovakva lepotica od građevine?

150 GODINA KASNIJE

Danas, tačno vek i po posle, kuća Bradića i dalje stameno, gordo i ponosito dominira i prkosi vremenu. Mi Srbi smo rušilački narod, sve što je starije od 50 godina za nas ima minornu važnost, ali gle čuda, ovaj biser civilizacijske konekcije Srbije sa evropskom kulturom devetnaest veka – još uvek je tu, i još uvek odoleva. Pre svega zahvaljujući zaslugama i pameti dostojnih potomaka časnog graditelja Todora, preko svih onih koji su kuću nasleđivali i brinuli o njoj, sve do donedavnih vlasnika Mirjane Bradić, udove Vlastimira Miće Bradića, i njihovih sinova Aleksandra i

Ivana. Kažem, donedavnih – jer se po pravdi Svevišnjeg i po volji gospođe Mirjane koja od 1975. godine živi u Čikagu, ovo prelepo zdanje koje je gradio sveštenik ponovo vratilo pod božiji blagoslov i pod okrilje Srpske pravoslavne crkve. Gospođa Mirjana je ove jeseni boravila u Srbiji i sa mirom u duši porodičnu kuću svoje porodice je poklonila Eparhiji kruševačkoj, crkvi i crkvenoj opštini sela Medveđa. Ovaj veličanstveni čin dostojnih predaka Todora i Nikosave, Vlastimira, Saše, Vladimira, Zore, Save, Borivoja, Dobrivoja - Lule i njegovog sina Vlastimira Miće Bradića, izazvao je divljenje i ogroman respekt u mom rodnom selu i celoj moravskoj dolini.

Njegovo preosveštenstvo vladika kruševački gospodin David primio je u parohijskom domu u Kruševcu u društvu sa parohom medveđanskim Vladimirom Trošićem, gospođu Mirjanu i preneo joj izraze velike zahvalnosti. Kako je sve ispalo lepo, normalno i ljudski.

Rekao bih, u poslednjem trenutku… A cela priča oko kuće Bradića za mene je počela krajem decembra 2013. godine, kada sam na poziv američkih Srba i gospodina Obrada Kesića doputovao u Ameriku povodom promocije TV serije „Ravna Gora“. U hramu Svetog Vaznesenja u Čikagu, sa suprugom Milenom sam nakon promocije upoznao Mirjanu – blagu, nasmejanu, toplu, smernu i prijatnu gospođu lepih crta lica. Rođenu u selu Mala Drenova, a udatu u Bradiće, za počivšeg Miću Bradića sa kojim se sedamdesetih godina

prošlog veka trajno odselila za Ameriku. Naši zemljački i zavičajni razgovori su tada započeli i trajali su nepunih deset godina – uvek sa glavnom, nekada i bolnom temom, šta će biti sa kućom? Zbog čega – bolnom…

KULTURNO I ISTORIJSKO NASLEĐE

Vrzmali su se oko nje razni mešetari, vlasnici sportskih kladionica, zapravo kockarnica, kako ih je to naš zakonodavac stavio u oblandu, oni su „organizatori igara na sreću“, zatim i menadžeri noćnih klubova, šverceri turskih zavesa, pidžama i gaća, a koliko sam načuo – za kupovinu je bio zainteresovan i izvesni fabrikant gumarskih proizvoda? Šta

KUĆU JEPROJEKTOVAO UGLEDNI NEIMENOVANI BEČKI ARHITEKTA, A 1872. GODINE SAGRADIO JE TVORAC I GRADITELJ IZ FAMILIJE BRADIĆ, SVEŠTENIK TODOR SA SUPRUGOM MU NIKOSAVOM