Slika je, nažalost, pobedila reč

Velika je kriza kulture društva. Kulturne potrebe sve više guši tehnologija. Gubi se jezik, slika je pobedila reč nametnuvši netačnu a dominantnu paradigmu da je pismenost nepotrebna - kaže čuvena književnica i rediteljka Vida Ognjenović.

Svoj vrsni dramski opus obogatila je novim komadom „Poetesa“, koji je pisala inspirisana Milicom Stojadinović Srpkinjom (1828-1879), prvom srpskom književnicom. A u njenoj režiji predstava će premijerno zaigrati večeras na sceni Srpskog narodnog pozorišta Novi Sad. Nedavno je pod svodom tog teatra održana konferencija za novinare na kojoj je, između ostalog, rekla da je Milica Stojadinović Srpkinja bila prva žena pesnikinja u Vojvodini, podsetila da je živela u burnom istorijskom periodu buđenja nacionalne svesti i raspada Habzburške monarhije, da drama nije biografska već da se kroz to bavila položajem umetnica u društvu, u porodici, sukobom sa drugima i sa sobom...

U razgovoru za „Blic“govorila je o motivima da napiše i režira „Poetesu“, momentima iz života Milice Stojadinović, položaju žena stvaralaca, obeležjima vremena u kome živimo...

Šta je bio motiv da napišete i potom režirate „Poetesu“, šta vas je privuklo Milici Stojadinović?

- Kad smo u školi učili da je ona bila prva pesnikinja na našem jeziku, njene pesme su mi bile neprivlačne, patetične i nespretno rimovane. To je bilo vreme Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Daviča, njihove pesme smo učili napamet. Mnogo kasnije kad sam pročitala tekstove o njenom životu, taj njen uspon i pad, i činjenica da je još za života zaboravljena, shvatila sam da je u pitanju prava tragedija.

Nisu li je u početku obeležili lepota i prijateljstvo sa Vukom Karadžićem?

- Da, poznata kao lepotica, imala je 18 godina kad joj je štampana prva pesma. U današnje doba to je mladost, a onda je to bila odrasla osoba, jer su se devojke sa 16 udavale, a sa 25 bile, što bi se reklo, ocvale i usedelice. Bila je vrlo poznata tom krugu oko Vuka Karadžića, a Vuk je nju vrlo cenio, ali više kao skupljačicu narodnih pesama po Sremu gde nije imao puno saradnika. Mogao je da se pouzda u njenu saradnju, bila je školovana, odlično je znala nemački, ali ni on, kao ni mnogi, nije čitao njene pesme. Prihvatio ju je i krug pisaca oko Vuka. Njome su se dičili jer u to vreme i u Evropi su žene pesnici bile retkost, ali je pitanje koliko su je istinski prihvatili kao njima ravnu.

Koliko je poznato, i Njegoš je bio zainteresovan, doduše, više za njenu lepotu?

- Mislila sam da je to sumnjiva anegdota, ali je bilo tačno. To navodi i Radmila Gikić Petrović u svojoj odličnoj knjizi “Život i delo Milice Stojadinović Srpkinje”. Kad sam tu knjigu pročitala, shvatila sam da moram da napišem dramu “Poetesa”. Radmila je tako sistematski obradila život i trud ove zanimljive žene, da nije bilo potrebe da mnogo tragam izvan toga.

Kako gledate na činjenicu da je umrla kao prosjak?

- Nažalost, a možda nije ni moglo drugačije. Roditelji su joj umrli, a tada po austrougarskom zakonu sinovi su bili isključivi naslednici roditeljskog imanja. Zato je Miličina rodna kuća posle smrti roditelja prodata i ona je morala da dođe u Beograd. Potucala se od sobička do sobička. Tražila je neku pomoć od ministarstva, koju je dobila jednom i više nikad. Svojevremeno su je podržavali knez Mihailo i kneginja Julija, koja je čak u jednom momentu otkupila 200 njenih knjiga da bi joj pomogla, a posle su poklanjane deci po školama. No kad je ona došla u Beograd, knez Mihailo je već bio ubijen. Izvesno vreme živela je od prodaje nekog nakita koji je svojevremeno dobila od kneževskog para, a nemaština i glad su je doveli do prosjačkog štapa. Umrla je na ulici prosjačeći.

DRAMA “POETESA” NIJE POLITIČKI POLEMIČNA, ALI SE BAVI AKTUELNIM PITANJEM SUŠTINSKE, ISTINSKE (NE) RAVNOPRAVNOSTI

I umesto da bude sahranjena uz govore i vence, sahranjena je u grobnicu za bezimene…

- Jeste, počela je kao slavljena poetesa, a završila tako da ni služba poeziji, ni tako žalosna smrt, ništa to nije pomoglo njenom imenu u spomenici pesnika. Skerlić ju je ocenio kao slabu pesnikinju, značajnu samo po tome što je bila prva žena pesnikinja. No ne može se za nju reći da je bila potpuno bez dara, ali to burno istorijsko doba kad se raspada Habzburška monarhija, ona se stavila u službu buđenja nacionalne svesti, oponašajući neke neuspele pesničke modele i tako bila žrtva svojih ubeđenja.

li reći da je „u gavnoj ulozi“položaj umetnice? - Nije biografska jer mi nije bilo zanimljivo da poredim događaje iz njenog dramatičnog života. To je već uradila književnica i naučnica Gikić. Ono što sam ja htela da uradim jeste da ispitam zašto je ta žena takav književni i životni brodolomnik. Ovo bi se moglo nazvati scenskom raspravom. Njen otac je bio protiv njenog pisanja, objasnio je da strahuje za nju, jer to nije posao za žene.

Pravite li paralelu sa današnjim vremenom?

- Nisam htela da pravim analizu tog vremena kako bih kazala nešto o današnjem. Sama činjenica da se time bavim govori da hoću nešto da kažem o svom vremenu i iskustvu. Razmišljala sam i o nama ženama piscima i tada i danas. Danas se to “rešava” tako što nas strpavaju u žensko pismo. Dobro, mi smo na to pristale. Jer htele smo na taj način da nas neko ozbiljno shvata. Ceo 19. vek je prošao samo sa tom jednom ženom piscem, tek su kasnije došle Isidora Sekulić, Anica Savić Rebac... Drama “Poetesa” nije politički polemična, ali se bavi aktuelnim pitanjem suštinske, istinske (ne)ravnopravnosti.

A šta još, kao jedna od ključnih stvari, obeležava

aktuelnu situaciju šire gledano?

- Velika kriza kulture društva. Kulturne potrebe sve više guši tehnologija, a tehnološki napredak ujedno ima dosta strašne nuspojave. Tehnologija je otvorila puteve koji zadovoljavaju površinsku kulturnu radoznalost, kao što je brzina dolaska do informacije, ali ne i do procene njenog kvaliteta. Tehnologila niveliše podatke po abecednom, azbučnom redu, po traženosti… ali ne i po istinskoj važnosti sadržja. Slika je pobedila reč i nametnula paradigmu da je pismenost suvišna. Jezički obim imenovanja stvari se drastično smanjuje i nepismen čovek može da prati šta se u svetu događa, ali ne zaboravimo da slika najčešće zahteva tumačenje. Sužavanje potrebe da se u saznavanju ide dalje od površine slike je znak velike kulturne i društvene krize.

Kuda to vodi?

- Mislim da će to dospeti do nekog dna, tačnije, čovek će morati da se vrati samom sebi i da se podseti da je najsavršeniji oblik sporazumevanja jezik. I dok se sporazumeva slikama, kricima i emotikonima, shvatiće da je to degeneracija i regresiranje. Čovek je pre svega misaono biće. I mora se sebi takvom vratiti.

Kako vidite sadašnju aktuelnu političku situaciju kod nas?

- Sadašnja politika se svim snagama trudi da nema divergentnih glasova, nego da svi mislimo jedno isto, ili da ne mislimo. A to, naravno, nije i ne može biti dobro. Društvo bez rasprave, bez kritičke analize - nazaduje i urušava se.