Ljubav koju je zapisala sudbina

KAŽU DA JE

Bora Stanković, veliki srpski pisac, ljubav svog života – Angelinu, upoznao zato što je verovao u usud. Da nije bilo tako, teško da li bi lepoj devojci i prišao. Da nije bilo tako, ne bi skupio hrabrosti da je pita za ime. Da nije bilo tako, mislio bi kako je glupo da joj uopšte i ispriča otkud on na tom maskenbalu koji će i njemu i njoj promeniti živote.

A onda možda ni ona njemu ne bi odgovorila... A onda ni ove priče, baš kao ni njihove ljubavi, ne bi bilo...

Srećom, Bora je bio fatalista, a Angelina nije bila njegova prva ljubav, već – samo poslednja.

Borina uvela ruža

Još u ranoj mladosti, Bora Stanković se zaljubio u svoju prvu komšinicu Pasu, ćerku udovice Cvete. Voleo ju je tajno, smerno i silno – onako kako vole svi u mladosti. Onako, dečački, kitio joj je kosu cvećem i s proleća poklanjao ljubičice i visibabe. A ni Pasa nije bila ravnodušna prema lepuškastom komšiji, pa je počela da dolazi i pripomaže u Borinoj kući i onda kada pomoć nije bila potrebna.

Stari su govorili da Bora ima merak na Pasu, da je čuva i pazi i da će se dva doma sigurno uskoro oroditi. Ali, onda je Bora morao da ode...

Škole su ga odvele u Niš i Beograd, a Pasa je ostala u Vranju. Bora je pisao Pasinoj majci da ga sačekaju, da će se sigurno vratiti, da ćerku nikako ne udaje, da će joj on biti dobar muž, da je voli... Na Borinu nesreću, udovica Cveta bila je praktična i nimalo romantična žena. Ona za zeta nije želela činovnika koji se stalno seljaka i porodicu potuca od nemila do nedraga, pa je prvom prilikom ćerki našla bolju priliku. A Pasa, šta će, kao svaka dobro vaspitana devojka, nije imala izbora, nego da pristane.

Tako se završila prva Borina ljubavna priča. Svoju tugu ugasio je onako kako je umeo – pišući. U svojoj prvoj knjizi, zbirci pripovedaka Iz starog jevanđelja, objavljenoj 1899. bila je i priča posvećena Pasi. Zvala se Uvela ruža.

Godinama kasnije, Bora i Pasa ponovo su se sreli. On – slavan pisac. Ona – bivša lepotica koju je život koštao više nego što je mogla da plati. Slomljena mukama i starošću, Borina uvela ruža prebacila mu je to što ju je metnuo u knjige.

Pred svoju smrt 1957. godine, sama Pasa je prepričala Borin odgovor: „Ej, mori, samo na dobru ovcu se tura zvono!” Nije bilo suđeno.

Problem Borine babe

I druga Borina ljubav bila je Vranjanka. Kažu, zvala se Jovanka - Joka i bila je ćerka nekog Zafira Zlatanovića, poreznika. Kada se u nju zagledao, Bora je već učio prava na Velikoj školi u Beogradu. Pasa se udala, a umrla je i baba Zlata, žena koja je praktično odgajila Boru Stankovića od kada je izgubio roditelje, pa mladić više nije imao razloga da dolazi u rodni kraj... osim zbog Jovanke.

Kažu da je Joka bila prava lepotica. I njoj se Bora dopao, pa se činilo da će uskoro doći i do svadbe, kada se kao glavni problem pokazala upravo – baba Zlata! Tačnije, Jovankina majka, učiteljica Nasta, koja se nešto zamerila sa pokojnom staricom. Istini za volju, više se niko nije ni sećao šta se tačno dogodilo između dve žene, ali kada je Nasta čula čiji je Bora, ćerki je momentalno zabranila da se sa njim više ikada vidi.

Bora je bio očajan, a verovatno pomalo i besan. Zar neko da tako loše govori o njegovoj pokojnoj babi?! Ipak, život je išao dalje, a Bora je preboleo i ovaj ljubavni brodolom.

Posle nekog vremena, čak se sa prijateljima i šalio: „Razni ljudi, razni i običaji! Neko meće na kantar mladoženju, a neko, pa, njegovu babu”. Nije bilo suđeno. Susret sa sudbinom U narednim godinama Bora počinje da gradi karijeru. 1902. izlazi njegova Koštana donoseći mu slavu, a za kafanskim stolom ga raširenih ruku dočekuju Stevan Sremac, Radoje Domanović, Janko Veselinović i još čitava plejada književnika koji su početkom 20. veka ispisivali stranice knjiga, ali i srpske boemske istorije.

I baš tada, u trenutku kada se činilo da Bori sve ide od ruke, sudbina je rešila da umeša svoje prste i na njegov put postavi – ljubav.

Ta nevidljiva ruka Boru je povela u šetnju ulicom Kralja Milana jednog toplog prolećnog dana 1902. godine i navela ga da zastane pred izlogom fotografske radnje. Tamo su bile izložene fotografije uglednih Beograđana i Beograđanki onog vremena, a među njima i jedna koja je mladom piscu naročito privukla pažnju.

U moru tih, mahom sličnih fotografija iz izloga, Bori se smešila prelepa devojka obučena u mornarsko odelo. Mladić je bio opčinjen. Tog dana, nekoliko puta je prošao tuda samo da bi ponovo mogao da vidi fotografiju. Nije znao ko je devojka, ali je uhvatio sebe kako samo o njoj razmišlja – toj prelepoj dami blistavog osmeha i krupnih očiju iza kojih se krio čitav univerzum prepun tajni i maštanja.

I, točkovi sudbine krenuli su da se kotrljaju... Iste večeri, Bora je sa prijateljima otišao na maskenbal. I – tamo je bila ona! Devojka u mornarskoj uniformi prodavala je konfete. Čovek kome će slavu doneti reči, namah je ostao bez ijedne! Samo je gledao u lepoticu, a imao je problema i sa održavanjem ravnoteže, jer mu je odjednom izgledalo da se čitava prostorija ljulja. Tek posle nekoliko trenutaka, kada se pribrao, Bora je prišao devojci, predstavio se i ispričao svoju priču, ne izostavljajući nijedan detalj, od momenta kada je u izlogu radnje ugledao njenu sliku.

Ispostavilo se da se mornarka zove Angelina Milutinović, da tek što je završila Višu žensku školu i da takođe veruje u sudbinu!

Čitavo to veče Bora i Gina, kako je odmah počeo da joj tepa, proveli su zajedno. A, pokazaće se i – ne samo to veče!

Kako su susret oboje shvatili kao znak s neba, venčali su se već početkom juna iste godine.

A posle...

Bora i Angelina ostatak života proveli su zajedno. U braku su imali tri ćerke – Desanku, Stanku i Ružicu. Jednu je krstio Branislav Nušić, drugu Janko Veselinović, a treću Borin prijatelj Milan Đorđević.

Bori je Angelina postala najveći oslonac. Iako je decenije provela kao domaćica brinući o kući i ćerkama, po rečima ćerke Stanke, umela je i da pomaže suprugu sa tekstovima. Najmanje dva ili tri puta je prepisivala Nečistu krv sve dok Bora nije napisao konačnu verziju 1910. godine.

Boru i Ginu rastavila je smrt. Pisac je umro 22. oktobra 1927. kada mu je bila 51. godina. Angelina ga je nadživela za čitave dve decenije. Ni ona ni ćerke nisu volele mnogo da govore o tome kakav je Bora Stanković bio kada nije bio pisac.